Из Ратног дневника „Ратни дани Ратне морнарице“

26.03.2020. год.

Приредио контраадмирал Бошко Антић

”Оно што није забележено као да се није ни догодило” - позната је тврдња. Доживели смо нови рат и агресију какву свет није запамтио. Свако се, на посебан начин, нашао у том вртлогу. Опет је нашим просторима косила смрт, опет смо имали Обилиће и Бранковиће.

Нашао сам се на дужности начелника класе и, уједно, заменика начелника Школе националне одбране, а потом сам по ратном распореду упућен у Ратну морнарицу, где сам обављао дужност Председника Суда за поморски ратни плен у складу са Указом Председника Савезне Републике Југославије, а истовремено и саветника команданта Ратне морнарице и координатора рада Информативне службе Ратне морнарице. Нашао сам се у служби, која на почетку уопште није функционисала, бар не онако како ја мислим да треба да функционише у условима у којима Војска Југославије и њена Ратна морнарица дејствују у средини без подршке актуелне власти, у средини где влада потпуна медијска блокада и где је комплетна пропаганда државних медија Црне Горе уперена против Војске Југославије.

Цело време боравка водио сам белешке, додуше не свакодневно, и скупљао све материјале који указују на развој догађаја и дуго нисам могао да се одлучим да их средим у једну целину. Учинио сам то тек после шест година. У овом, условно речено ратном дневнику, под насловом који је диктиран највећим проблемом у борби за правилно представљање Ратне морнарице јавности, наведене су само чињенице, онако како сам их ја забележио и како су оне саопштаване јавности.

РАТ ЈЕ НЕИЗБЕЖАН

"Та Европа је сто педесет година користила Србе као живу брану пред Турцима, а чим би је својим животом, као бедемом, одбранили, слала је фратре и попове, бискупе и кардинале, да Србе покатоличи, радећи свим силама да им ишчупа из срца и душе сећање на прошлост и претке"

Душан Баранин, Мехмед-паша Соколовић, Вук Караџић, 1967, стр. 293

Развој гогађаја последњих десет година указивао је да ће неминовно доћи до агресије на Савезну Републику Југославију уколико не пристане на диктат, пре свих, Сједињених Америчких Држава, и не омогући доминацију ове једине преостале светске велесиле у овом делу света. Изазивајући кризу и управљајући њом Сједињене Америчке Државе подржане својим савезницима, а ослонцем на унутрашње противнике постојећег политичког система, су успеле да растуре Социјалистичку Федеративну Републику Југославију и створе низ малих државица, које више никада неће представљати снагу какву је имала заједничка држава. Све је то чињено и чини се под маском наводног увођења ”демократије” и ”људских права”.

Одавно зацртана акција против Савезне Републике Југославије није се могла избећи, без обзира на тврдњу да је она последица погрешно вођење политике наше земље, посебно председника Слободана Милошевића. Постепено приближавање јединог преосталог војног блока границама Руске Федерације и обухватање у маказе сировинама богатог дела Европе и Азије који се налази у њеном власништву је узрок оваквим акцијама, а све је остало само изговор. До сада је то учињено се северозапада (Литваније, Летонија и Естонија), одавно се то чини преко корејског полуострва са истока, а у току је успостављање режима наклоњених НАТО-у на јужним границама Руске Федерације.

Сва настојања да се избегне војна акција против наше земље су била узалудна, сви преговори су били само маска иза које се крила намера да се овај део Европе стави под контролу, пре свих, Сједињених Америчких Држава и да то буде одскочна даска за скок на исток - крајњем циљу.

Овде на нашем простору сукобили су се интереси великих западних сила, Сједињених Америчких Држава и Немачке. Ово је простор где је потребно да Сједињене Америчке Државе сместе своје снаге повучене из Немачке, а за то су им потребне базе на Косову, а по могућности и на осталим деловима Србије и Црне Горе.

Постепено је припремана ситуација у којој ће Војска Југославије бити оптужена за злочине на Косову и Метохији, а то је остварено после намештене ситуације после борби код Рачка у којима је злочинац Вилијам Вокер и његова комисија оптужила Војску Југославије за злочин кога није ни било*.

* Како су "експерти" тзв. међународне заједнице оцењивали српске "злочине" илуструју и наводи Хелене Ранте, финског форензичара и члана међународне комисије која је својевремно истраживала догађаје у селу Рачак уочи бомбардовања НАТО-а СР Југославије. Она у својој биографији каже да је извештај о томе писала под притиском Вилијама Вокера и министарства спољних послова Финске. Вокер је, како она каже, у зиму 1999. године, преломио дрвену оловку и гађао је њеним деловима, јер није био задовољан њеним наводима у којима она није користила "довољно убедљив језик""Крај - осуђени на прогонство" Јевгенију Баранову у Александру Замислову испричала да је "Вокер био ужаснут резултатима наше истраге".

"Била сам збуњена и нисам било спремна да му одговорим. Та тела су припадала терористима, србским војницима и становницима села. Овај извештај који вам сада показујем никада није објављен, а његов садржај мало ко зна. Сада сам спремна да јавно говорим о резултатима истраге".

Фински новинар Ари Русила, експерт за Балкан, наводи у ауторском чланку поводом Рантине књиге да се она током устраге усредсредила на форензичко истраживање не заузимајући став у корист једних или других... Он наводи да постоји раширено мишљење да је Вокерова улога у Рачку била да помогне ОВК у креирању масакра који би био приписан србским снагама и да се на тај начин пронађе изговор за војну интервенцију. ОВК је сакупила своје погинуле борце, обукла их у цивилну одећу, а затим позвала посматраче

(Политика: 22.10.2008, стр. 1 и 4; 23.10.2008, стр. 9)

РАТ ЈЕ ПОЧЕО

“Бољи су своји и кршеви голи

Но цвјетна поља куд се туђин шеће”
Алекса ШАНТИЋ

23. март 1999.

Савезна влада прогласила ”стање непосредне ратне опасности”, Народна скупштина Републике Србије није прихватила присуство страних трупа на Косову и Метохији. Цели дан очекујем ту вест. Одлазим на посао. Љубим моју Сару и поздрављам се са породицом. Сви су остали у стану, осим млађег сина Дејана који је у граду - јавио се телефоном пре него што сам пошао.

24. март 1999.

Солана наредио команданту НАТО-а за Европу да изврши удар по Србији користећи крстареће ракете, без назначеног времена. Синоћ је дата ”Борбена узбуна”.

АWАЦС је изнад Босне, а командни брод Шесте флоте је активиран - он је увек активан. Премијер Русије Сергеј Примаков је био на путу за Вашингтон, али је наредио пилоту да се врати. Агресија је неминовна, ”Политика” је објавила да се задах рата осећа над Србијом.

Синоћ сам преспавао у канцеларији, у фотељи.

Старији син Горан је јутрос отишао на Батајницу. Знам да ће први удар бити по аеродромима, морам да ћутим и да не дижем панику.

Јављено је да је на Косову и Метохији Приштински корпус очистио Дреницу, Чичавицу, Лапски крај... Павковић је одржао своје обећање и за два дана су разбијени терористи који су организовани у тзв. Ослободилачку војску Косова. Павковић и Лазаревић су у Србици. Дрецун извештава са планине Чичавице.

Школа наставља рад. Нема панике, нема узнемирености. Око 20.00 часова почели су напади. Тачније речено, агресија је отпочела тачно у 19 часова и 50 минута 1999. године, комбинованим ударом по целом простору земље са око 120 борбених авиона и око 80 крстарећих ракета. На територији Македоније је размештено 16.950, а на теритрији Албаније 12.379 војника НАТО - а спремних за копнену офанзиву када се створе услови за то. Почиње ли ваздушно - копнена операција?

Председник Савезне владе мр Момир Булатовић је на Радиотелевизији Србије саопштио да је Влада прогласила ратно стање:

”НАТО пакт је вечерас извршио агресију на Савезну Републику Југославију, извршен је напад на једну суверену земљу против свим принципима и нормама међународног права.

Због тога, из стања непосредне ратне опасности, Савезна влада донела је одлуку о проглашењу ратног стања.

Ова одлука ступа на снагу одмах. Влада позива све грађане, припаднике Војске Југославије и полиције, савезне и органе република чланица, предузећа и друге субјекте одбране, да извршавају своје уставно право и законом предвиђене дужности и тиме дају допринос суверенитету и независности Савезне Републике Југославије.

Савезна влада истовремено позива све грађане да мирно, одговорно и савесно испуњавају своје радне обавезе и тиме дају допринос одбрани Савезне Републике Југославије.

Савезна влада се већ обратила Савету безбедности Организације Уједињених нација са захтевом да заустави агресију НАТО и да осуди овај вандалски чин.

Ово је акт без преседана у међународним односима, супротан и Повељи Организације Уједињених нација, и као такав угрожава мир и стабилност у региону и на европском континенту”.

Слободан Милошевић, председник Савезне Републике Југославије

Одмах сам се упутио на радно место. Док сам чекао аутобус бомбардована је Раковица. Затресао се Видиковац, а из насеља око Стражевице дижу се стубови дима. Нису погодили оно што су гађали. Бомбардована је и Батајница. Бринем за Горана. Сео сам у такси, а таксиста није хтео да ми наплати вожњу. ”Морам и ја да нешто допринесем”, каже, ”рат је почео”. Убрзо су ми пуковниик Славко Грбић и потпуковник Јовица Драганић рекли да на Батајници нема повређених. Одмах то јављам кући. Кад сам се у поноћ вратио кући сви су били у склоништу.

Слушаоци су враћени у Школу, а били су код својих кућа - станова. Из Управе Центра стиже наређење начелника Центра да се окупе у Школи и да ту буду. Без одобрења пуштам слушаоце кућама, а оне који живе ван Београда смештам код пријатеља и другова из класе. Остајем сам у Школи, спавам у фотељи у ратној униформи покривен ветровком. Сви слушаоци се редовно јављају.

Момир Булатовић, председник Савезне владе

25. март 1999.

Стижу вести са свих страна - агресор је дејствовао крстарећим ракетама по 450 објеката. Генералштаб је саопштио да је током трочасовних дејстава ракетирино пет аеродрома, пет касарни, више центара везе, неколико командних места, складишта и јединица на положајима као и два објекта наменске индустрије. Јављено је да су у првој ратној ноћи оборена два непријатељска авиона.

Првих дана извршену су удари по привредним објектима: Термоелектрана ”Обилић”, фабрика ”Утва” у Панчеву, Ваздухопловни завод ”Мома Станојловић” и предузеће ”Милан Благојевић” у Лучанима. У Панчеву радници ”Утве” се окупљају и тихо улазе у фабрику, с неверицом посматрајући своју фабрику у којој су многи од њих провели радни век. Изнад фабрике се вије стуб густог дима видљив у пола Баната и све до Београда.

Саопштено је упутство за распознавање звука сирене: непрекидни завијајући звук у трајању од 60 секунди - ваздушна опасност, једнолични звук у трајању од 60 секунди - престанак опасности. Од данас ће завијајући звук сирене бити помешан са детонацијама - звук сирене ће убијати душу, а детонације одузимати живот.

Само што су супруга Томка, снаја Сузана и унука Сара стигле из склоништа, поново је дат сигнал ”Ваздушна опасност”. Сара каже: ”Деда, морамо у склониште, опет пуцају неваљале чике”. Остао сам у стану. Очекујем вести. Опет бомбардују Батајницу - то сам сазнао тек кад сам дошао на посао, на ходнику су ме чекали Грбић и Драганић. ”Шефе, нема повређених”, кажу. Иако је ратно стање није проглашена мобилизација. Трећа армија је кренула у силовит напад на тзв. Ослободилачку војску Косова. Очекивало се то после Павковићевих речи: ”Због напада на наш народ, кривицу за оно што следи после овог сносиће они који нас бомбардују”.

Пре подне опет напади. Опет бомбардована Батајница. У Куршумлији 10 мртвих - погођен улаз у склониште. У Центру војних школа ништа се не предузима конкретно. Измишљамо планове о курсевима, а најбоље би било да сви идемо у јединице. Измишљамо и борбени извештај, а бомбе падају и људи гину. Заробљен је један непријатељски пилот - Немац.

Масовно се јављају добровољци и из земље и из иностранства. Стижу браниоци из свих србских крајева, али и из света, сви они који имају савест, а они без ње нам и не требају. Припадници Војске Југославије су часно и храбро пружили отпор бројчано и технички далеко надмоћнијем непријатељу - пилоти полећу у јато најсавременијих непријатељских авиона, противавионци упорно чекају да на нишан ”ухвате” лешинаре који круже изнад њих, наши ”копнењаци” одсудно стоје на граници спречавајући упад на нашу територију, посаде ратних бродова чврсто стоје на својим палубама иако знају да су идеалан циљ моћних непријатељских ракета...

Већ на првом састанку мајор Јовица Драганић устаје и каже одлучним гласом: ”Мени није место овде, ја идем у моју јединицу, мојим противавионцима”. Не могу ништа да му одговорим, потпуно је у праву, али морам чекати одлуку надлежних. Сви су као један, професионално и са високим моралом чекају одлуку. Лако је радити са оваквим људима.

У току дана донешена је одлука, слушаоци се враћају у јединице. Нема ништа у Школи да раде наставници када они оду.

Цео дан јуче су Томка, Сузана, Дејан и Сара - дедино ”жуто пиле” у склоништу. Од експлозија се тресу зграде.

26. март 1999.

Целу ноћ напади не престају - Ниш, Лесковац, Приштина, Призрен, Косовска Митровица, Батајница... Наши руше авионе. НАТО је добио ”по носу” више него што је очекивао. Ваљда је тек сада потпуно јасно припадницима Школе националне одбране САД, који су били у посети нашој Школи националне одбране у пролеће 1996. године зашто сам на питање: ”Да ли ћете, према вашој војној доктрини, господине капетане бојног брода (сигурно су знали да сам ја аутор нацрта те војне доктрине и вероватно су је имали) на напад узвратити?”, одговорио: ”Свакако, и то да нападачу пршти перје на све стране”. И пршти, њихове моћне ”птичурине” руше наши противавионци. Давид се није уплашио Голијата.

Савезна влада је прекинула дипломатске односе са Сједињеним Америчким Државама, Великом Британијом, Француском и Немачком. У Скопљу су масовне антинатовске демонстрације. Демонстранти бацају Молотовљеве коткеле, запаливши део зграде америчке амбасаде. Братски македонски народ није Србе оставио на цедилу и не посматра мирно рушење Србије. Хвала вам браћо Македонци! Данас је преко сто крстарећих ракета пало на објекте широм земље, а на нашем небу летело је неколико стотина ловаца - бомбардера. Циљеви су углавном касарне на Космету, посебно тамо где су мислили да има највише војника желећи тако да изазову што више жртава.

Синоћ је гађан Ниш, рејон аеродрома Лађевци је био под ватром 20 непријатељских ракета, тресе се у центру Приштине и Косовске Митровице. За јуначко држање јединице и команде Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, Команде Треће армије и Приштинског корпуса су наредбом Председника СР Југославије похваљени .

Погођене су три школе у Раковици.

Данас слушаоци одоше у јединице. Желим им да се јуначки боре и да се сви живи врате и заврше своје школовање. Испраћај је, заиста, био дирљив. И наставници ће за њима. Јавио сам се да идем у Речну ратну флотилу или Прву армију, да будем, ако треба, поново камандант речног миноловца, где сам био као потпоручник. Не могу овде да млатим празну сламу, да трчим из канцеларије у подрум, да чекам да погинем од бомбе и ракете у овој зградурини у којој нема оних због којих постоји. Три разлога су за то: (1) Горан је на Батајници, бомбе падају око њега; (2) војник сам и знам да ћу моју Сару - дедино ”жуто пиле”, моју Томку, мог Дејана и моју Сузану, који су у склоништима, најбоље бранити борећи се против оних који су их тамо отерали; (3) моји слушаоци су отишли, место њиховом начелнику класе и наставнику је са њима.

Звала Бранка, кћерка мог брата Рајка, снаја Биљана, снаја Мира, рођак Мишо... Из села зову ташта Мара, шураци Тома и Драган, шурњава Каја, комшије Жикица и Снежана...

Страховит напад на Београд - Батајница, Јаково, Сремчица, Зуце, Авала, Бубањ Поток... Све се тресе, Батајница је у пламену, небо “гори” изнад аеродрома. Одмах после бомбардовања јавио се Горан - добро је. У згради нема никога, спавам сам у канцеларији. Уместо да смо одмах напустили зграде и отишли у растесит распоред, ми чекамо на простору који је веома уносан циљ за непријатеља и који су са ГПС-ом сигурно обележили Американци када су били у посети. Не идем у склониште, јер то и нема сврхе.

27. март 1999.

Томка, Сузана и Сара су још увек у склоништу и када сам звао нису знали где је Дејан.

Сазнали смо да је генерал - пуковник Љубиша Величковић самоиницијативно сео у авион МиГ - 29 и узлетео са аеродрома Батајница. Нема података да ли се борио, а слетео је на оштећену писту. Ништа се друго од човека какав је Љубиша и није могло очекивати, а неке галамџије и ”патриоте” се нису јавили у своју Војску. Све честитке Љубиши, храбром пилоту, мом некадашњем предпостављеном!

Батајнички аеродром је у неколико наврата засипан ракетама и забрањеним касетним бомбама. Страдале су зграде, хангари, старе летелице, али људи су сачувани.

Трећи дан рата бомбардовање је настављено, у Београду је горела Липовичка шума, у Сремчици је погођено хемијско складиште, четири крстареће ракете ”Томахавк” су погодиле Спомен-парк ”Шумарице” - мртве опет убијају, бомбардован је центар Приштине, Гњилана, Алексинца, Чачка... Крагујевачки радници телима штите своју фабрику, две стотине Београђана прекрило је Споменик захвалности Француској на Калемегдану црним плаштом у знак протеста што некада овај велики савезник и пријатељ Срба данас бомбардује нас који смо их толико волели и Француску звали својом мајком - адмирал Гепрат, србска мајка, се преврће у гробу због тога. До сада је срушено 30 школа, наши пртивавионци су оборили четири ловца, а у ноћи између 27. и 28. марта оборен је ”црни соко”, понос америчког ваздухопловства, ловац Ф-117.

Радници ”Заставе” у својој одлуци поручују: ”Не дамо Заставу! Не дамо ни парче тврде, али слатке коре хлеба. Не дамо! Пуцајте у Заставу, али вас ту чекају не кости из Шумарица, већ живи људи. Чека вас, не 7.000 мртвих Крагујевчана, већ 200.000 живих”.

Русија је протерала представника НАТО - а у Москви и замрзла своје односе са Алијансом. Француски писац Владимир Волков је изјавио да се стиди што је Француз и да би желео да је Србин. У Атини, Чикагу, Торонту, Никозији, Лондону, Бриселу, Тел Авиву, Велингтону горе америчке заставе. Лондонски ”Тајмс” пореди Блера са Хитлером.

У Центру се припремају екипе за одлазак у јединице. Одмах на почетку капетан фрегате Илија Брчић је тражио да иде у Ратну морнарицу.

У Македонију стижу копнене снаге САД. До сада срушена три наша авиона. У овој држави се шири револт због присуства снага НАТО - а. У селу Пушевиште становници су каменицама напали једног италијанског војника, који је тешко повређен. Возила НАТО - а су мета незадовољства становника у месту Старо Нагоричане. Становници Куманова забрањују НАТО војницима да ступе у њихово место У неким местима се припадници алијансе једва спасавају од линча. Војници НАТО-а су нељудским и бахатим понашањем дозлогрдили овим мирним људима. Док Македонци бране на овакав начин Србију, власт у Црној Гори ћути.

Горан је дошао кући. Расположен је. Он је миран, плашио сам се да се не уплаши тако страховитог бомбардовања, он се смеје - татин јунак. Поносан сам на њега, а знам да му није лако и да не показује шта осећа.

Интересантно је, они који су били најгласнији да рођени у Босни и Херцеговини требају ићи да бране свој кућни праг сад ћуте, правили би безвезне планове за школовање у рату. Ако се не одбранимо, неће нам требати ни школе ни школовања.

Приредио контраадмирал Бошко Антић