Ехо прошлог рата

Велика Британија је објавила највеће након окончања хладног рата кресање војног буџета – за 8 процената у наредне четири године. Тим поводом у Вашингтону су изразили забринутост због евентуалног слабљења нивоа одбрамбене способности савезника. У Немачкој је, опет, реакција на то, што је кабинет Дејвида Камерона поставио задатак да због економских разлога са територије Немачке повуче британски војни контингент до 2020. године, а не до 2035. године, како је то раније планирано, била прилично специфична.
 

По окончању Другог светског рата британска армија важила је за трећи по бројности инострани војни контингент на територији пораженог Трећег рајха – 150 хиљада војника. Његову окосницу чиниле су три тенковске дивизије. Данас је британских војника овде остало 20 хиљада, а ако се узму у обзир чланови породица, онда је то дупло више. Смањење Рајнске армије, како су до 1994. године називали британске јединице у Немачкој, текло је постепено. Када је 1967. године број енглеских војника смањен скоро за 10 процената, на 58 хиљада људи, недељник „Шпигл“ био је ганут: британски војници дошли су у Немачку као окупатори, а постали су заштитници побеђених. Чланак је у ружичастим тоновима описивао срећни и богати живот британских војника у Немачкој (1). Истина, „Шпигл“ није објаснио зашто многи Немци гледају на Енглезе као на људе друге класе – није било храбрости да се призна, да многи у Немачкој не сматрају инсталиране на немачкој земљи војнике Уједињене Краљевине својим заштитницима, већ у њима гледају управо окупаторе.

И такво је мишљење у Немачкој сачувано и до дана данашњег. Међу коментарима читалаца, објављеним на сајту локалног листа земље Северна Рајна – Вестфалија (2) (британска војска размештена је такође и на територији земље Доња Саксонија) читамо:
 

„Најзад се окупатори одавде торњају“.
 

„Супер! Каква ЛЕПА вест. Најзад окупатори одлазе из наше земље и одлазе тамо, одакле су и дошли. Доста је. Ослобођене касарне и зграде добро ће доћи за друге сврхе“.
 

„То делује превише чудесно, просто за неверовати, да британски окупатори, најзад, желе да оду из Немачке“.
 

„Никада ми није било јасно, зашто после 1990. године сви Британци нису отишли из Немачке... На крају крајева, на истоку више нема ни једног руског војника“.
 

Међутим, званични Берлин не може себи допустити изјаве, које су у колизији са фамозном политичком коректношћу. Федерални медији излажу планове економије британског војног буџета, наглашавајући смањење рокова за повлачење иностране војске, али се уздржавају од коментара. „Устручавају“ се да поставе чак очигледно питање: ако је штедња толико неопходна, зашто је за коначно повлачење потребно читавихдесет година? Западна група совјетске војске, која је била инсталирана на територији Источне Немачке, бројала је 500 хиљада људи (укључујући цивилна лица) и повучена је за три године и осам месеци. 1994. године руска страна инсистирала је на одржавању свечаног заседања бундестага поводом окончања повлачења совјетске војске и на заједничкој паради савезника у Берлину, али је Бон то одбио. А и како је могао пристати на заједничку параду, ако војску повлачи тек једна од држава-победница, док друге две окупационе државе – САД и Велика Британија – остављају своје војнике на немачкој земљи на неодређено време? Истина, 1993. године Белгија и Канада ипак су повукле своје контингенте, узимајући у обзир промењену политичку ситуацију и финансијске тешкоће (на пример, за издржавање канадског контингента, који је инсталиран од 1953. године на две војне базе у Немачкој, почетком 90-их година годишње се трошило око милијарду долара; контингент је бројао 3 хиљаде војника, плус 7 хиљада цивилних лица (3).
 

Наравно, ти расходи буџета у регионима дислокације војске доносе прилив новца и радна места. У Немачкој постоје градићи, чије успешно функционисање директно зависи од присуства енглеске, а у још већој мери америчке војске. Годишњи расходи Лондона за те сврхе износе милијарду и по евра; у британским базама ради 4,5 хиљаде цивилних стручњака, углавном Немаца (4).
 

Према оценама, Сједињене Државе троше за издржавање својих база у Немачкој најмање 3 милиујарде евра годишње, а при том је број америчких војника смањен са 300 хиљада 1990. године на 70 хиљада. Само једна америчка авио-база у Рамштајну и аеродром у Шпангдалему запошљавају 28 хиљада Немаца.
 

Каткада су иностране војне базе малтене и једини извор за попуњавање локалних буџета немачких градова. У Вашингтону то одлично схватају и када то затреба, вешто користе као инструмент за притисак на Берлин. У време кулминације конфронтације Немачке и САД по питању рата у Ираку, Вашингтон је припретио Немцима да ће повући делове база у Источну Европу и остварио жељени резултат: градоначелници су се у паници малтене такмичили ко ће пре да својим градовима прорекне „економску катастрофу“. Мишљења смо да је управо та околност, а не нипошто демонстративно одустајање Рамсфелда у Варшави да стисне руку министру одбране Немачке Петеру Штруку, представљало и одлучујући аргумент у корист усвајања одлуке Шредерове владе о томе, да немачка страна преузима на себе заштиту америчких војних објеката на територији Немачке, да Американцима пружа услуге својих претоварних база и право прелетања над својом територијом. Савезнички дуг такође има цену.
 

Узгред речено, у односу према Французима Вашингтон нема такве ефикасне економске полуге, па након што је Жак Ширак дефинитивно формулисао своје „не“ рату са Ираком, Американцима није остало ништа друго до да промене име врућем кромпиру, који у Америци називају french-fries(француски помфрит) у freedomfries(помфрит слободе): у кафићима Представничког дома америчког Конгреса испоштован је самопожртвовани патриотски позив, па је кромпиру промењено име (потом су, додуше, вратили стари назив).
 

Садашња реакција локалних немачких власти на одлуку Лондона иста је као и за време Шредера – жалосни јаук. „За град и округ то ће бити права катастрофа. Економија ће изгубити значајан део купаца робе. Ја на то уопште нисам рачунао“, - каже шеф администрације Гитерслоа, једног од низа градића у којима су данас дислоцирани енглески гарнизони. У том градићу налази се велики гарнизон са 14,2 хиљаде људи, од укупног броја становништва од 100 хиљада људи.
 

Влада мишљење да ће се продаја робе због повлачења британске војске из Немачке смањити за 300 милиона евра годишње. Међутим, Институт за економска истраживања земље Северна Рајна – Вестфалија још је у априлу 2010. године извршио специјално истраживање, које је показало, да затварање касарни неће учинити приметни утицај на економску активност. Економисти саветују да се мирно сачека затварање база и рачунају, да ће предстојеће отварање националног парка на ослобођеној територији комуни донети већи профит од оног који остварују захваљујући присуству иностране војске. Становници земље Северна Рајна – Вестфалија саопштавају: „Истина се састоји у томе, да за дан коришћења полигона за извођење војних маневара бундесвер британској држави плаћа 100 хиљада евра. Ако узмемо у обзир да се маневри бундесвера одржавају 100 дана годишље, испада да ми за годину треба да дозначимо Лондону 10 милиона евра“. Таква је математика.
 

Наведимо поново изјаве локалних становника: „Наш градоначелник каже, да је он веома ожалошћен због тога што Британци желе повући војску. Он говори о губитку радних места, али је то тачно тек у малој мери, јер су у протеклом периоду Британци створили сопствену инфраструктуру, на којој ради британски персонал, на пример, продавнице, сервисе аутомобила, школе, дечје вртиће итд.“
 

Наравно, међу Немцима има и оних, који се плаше за своју будућност након губитка радног места. Теше се тиме, што су се појавили енергични људи, који су спремни да уложе средства у територије, које ослобађа Рајнска армија. Најегзотичнији пројекат је изградња до 2012. године брзинске трасе, која ће се користити за испробавање тркачких аутомобила „формуле-1“: гроф Фон Ејнхаузен-Зиршторпф намерава да уложи у тај пројекат 34 милиона евра.
 

Дејвид Камерон каже, да је присуство британске армије у Немачкој „одиграло значајну улогу у јачању солидарности унутар Алијансе и постало симбол британско-немачког пријатељства“. Према томе, Енглези имају још десет наредних година да јачају солидарност, а Немци – да се диве видљивом симболу пријатељства са острвском краљевином. Међутим, и после 2020. године сенка окупационе војске над Немачком неће се изгубити: јер Вашингтон не заговара да се повлачи војска из Немначке, као што Американци не намеравају ни да повуку отуда своје оружје за масовно уништавање, иако се за претварање Немачке у зону слободну од нуклеарног оружја, залажу се само обични немачки грађани, него и министар иностраних послова Немачке Гвидо Вестервале. Приликом разматрања нове стратегије НАТО, Г.Вестервале се супроставља онима, који сматрају да је повлачење америчких нуклеарних ракета из Европе недопустиво. Генерални секретар НАТО А.Фог Расмусен је дипломатски изразио наду, да ће се те разлике изгладити „у току додатних консултација“. Нема сумње да ће тако и бити, јер се ни Ангела Меркел нипошто не бори за „ненуклеарну Немачку“. На конференцији за штампу 22. октобра након сусрета са Расмусеном, Ангела Меркел је спремно прихватила његово мишљење о томе, да „док у свету постоји нуклеарно оружје, ми (НАТО) морамо да њиме располажемо“.
 

Ангела Меркел верује: на Лисабонском самиту ће бити усвојен „веома добар документ, окренут у будућност“, а „Шпигл“ је већ саопштио, да нова концепција НАТО не претпоставља повлачење америчког нуклеарног оружја из база на територији Немачке (о повлачењу база нема ни словца)... Присећамо се како је на испраћају совјетских, потом руских војника из Немачке, одјекивала песма: „До виђења, Немачка, до виђења! Нас чека вољени очински крај“. Међутим, енглески војници, које ће повући из Немачке тек кроз 10 година, неће се вратити у магловити Албион. Њих чека други далеки крај – Авганистан.
 

(1) Schönerwohnen. – Spiegel, 26.06.1967.
 

(2) BritenziehenRheinarmeeschnellerausOWLab. – NeueWestfälischeZeitung, 20.10.2010.
 

(3) Les soldats canadiens quittent l'Allemagne, 14 avril 1993/ archives.radio-canada.ca/guerres_conflits/operations_paix/clips/4683/
 

(4) Briten ziehen Rheinarmee schneller aus OWL ab. – Neue Westfälische Zeitung, 20.10.2010.