Руска професорка србског језика: „Мала Србија за велико словенско срце крије још многа открића“

15.03.2020. год.

Професорка србског језика Јулија Сопиљњак из Москве читаво лето је провела на Балкану у географским експедицијама. У интервјуу за Russia beyond објаснила је како је Србија постала њена судбина и шта посетиоцима нуде предели ове земље.

„Центар Руског географског друштва у Србији основан је 2014. године на Географском факултету, мада је сарадња са Србијом почела и раније. Данас ова сарадња има два облика. С једне стране, ту су различите експедиције србских студената у Русији: на Криму, на путу од Кизила до Курагина, на острву Гогланд, а такође експедиције младих руских географа у Србији. С друге стране, организују се најразличитије манифестације: изложбе, презентације, сусрети у различитим србским градовима, чији је циљ упознавање Срба су Русијом, њеним огромним природним богатствима и специфичном културом”, објашњава Јулија.

„Учествовала сам у експедицији по Србији у лето 2019. Наше путовање обухватило је неколико типова догађаја: посете историјским, географским и природним споменицима, индустријским објектима и, наравно, упознавање са србском кухињом! На путу нас је пратио професор Мирољуб Милинчић, руководилац Центра Руског географског друштва у Србији, као и други предавачи и студенти Географског факултета.”

Јулија Сопиљњак

„С обзиром да су већина учесника били географи (како студенти, тако и професори), много пажње је посвећено структури рељефа, пореклу различитих форми рељефа”, објашњава професорка србског језика, која добро познаје и географију. Уосталом, изучавање језика може се упоредити са упознавањем неке нове земље. „О, колико нам открића чудесних нуди просвећења дух!”– записао је још велики руски песник Александар Пушкин.

„На пример, познати стубови 'Ђавоља варош' имају антропогено порекло: због сече шума на тло је утицала ерозија. Велики утисак на све је оставила Рајкова пећина, која је добро уређена и има велики број грандиозних дворана. Током путовања професор Милинчић нам је говорио о различитим природним појавама: како је према легенди настао камен серпентинит и за шта је користан, како је једна река 'украла' воду другој, зашто стварање вештачких језера изазива земљотресе, како настају водопади и много тога другог.”

Јулија Сопиљњак

„Било је ту, наравно, и прича из историје. До краја експедиције сви учесници су већ добро запамтили имена: Сава, Симеон, Драгутин, Милутин, Урош I, Урош”, смеје се Јулија.

„А може ли се замислити проучавање географије и историје Србије без посете православним манастирима? Сваки србски манастир је увек откриће и права ризница.”

„Посетили смо најважније религијске центре Србије: Жичу, Студеницу и Лазарицу. Осим што смо упознали средњовековну историју, сазнали смо и да је територија Србије била насељена и у античка и у праисторијска времена. У Србији се налазила насеобина праисторијског човека Лепенски вир, ту су пронађени први артефакти од гвожђа и најстарији рудници гвожђа у Европи”, каже Јулија.

Незаобилазан део сваког путовања по Балкану чине гастрономска открића.

„Одушевила нас је србска кухиња (ја је, наравно, познајем одавно, али ипак не престајем у њој да уживам). Професор Миличић нам је сваки пут наручивао 'пролазни ручак', како он каже, а у ствари, то је био раскошан свечани пријем са ражњићима и различитим прилозима. Такође смо обишли две винарије: огромно предузеће 'Вино Жупа' са дугом традицијом и малу породичну производњу чија вина су освајала награде још почетком 20. века.”

Јулија Сопиљњак

„Што се тиче географских открића и специфичности Србије на пољу рударства, Србија може да се похвали, по мишљењу неких научника, првим рудником, који се налази недалеко од Мајданпека, у којем су се у површинским ископавањима добијали бронза, сребро, злато и платина. Сматра се да је експлоатација бронзе на овом месту постојала још пре римске епохе. Могуће је да се у околини Мајданпека налазио најстарији рудник на свету. Узгред, у Средњем веку Срби још нису умели да ваде руду и зато су за време Уроша I у 13. веку били позвани Саксонци, у то доба чувени металурзи, који су добили посебне привилегије и почели да развијају ископавање и прераду руда”, објашњава Јулија Сопиљњак. Она сматра да треба споменути и археолошка ископавања у Плочнику, најстаријем насељу у којем су пронађени трагови металуршке пећи. То је можда било и једно од првих места на земљи где се производила бронза. Управо на том месту пронађен је и бронзани прстен старости 7000 година. Зато се Плочник сматра за први центар јувелирства у Европи.

Јулија Сопиљњак

Јулија је уверена да мала Србија за велико словенско срце и радознали ум крије још многа открића.

„Лично ми је Србија занимљива због могућности реализације мојих стваралачких планова. Наравно, то има везе с тим што је србски језик моја професија. Зато могу да сарађујем са србским колегама и да Русе упознајем са Србијом преко мог сајта www.serblang.ru, блога vk.com/serblang и Јутјуб канала juliasopilniak. ”

„За многе Русе које сам овде срела (и за многе моје ученике), Србија је привлачна земља за живот. Наравно, постоје богатије и уређеније земље, али Србија је једна од ретких европских земаља која Русима омогућава боравак под доста једноставним условима. Русима за Србију није потребна виза, што је чини привлачном и за туристе. Све у свему, Србија је занимљива зато што је приступачна, у њу је лако доћи и релативно лако у њој почети живот.”

„Током нашег путовања догодио се занимљив сусрет: приликом посете малог музеја руске емиграције у Белој Цркви један од наших учесника је на списку емиграната пронашао свог рођака. То значи да су историје наших земаља преплетене, Срби су веома отворени према Русима и то је одушевило све чланове наше групе.”

Јулија Сопиљњак

Јулија објашњава како је Србија постала њена судбина.

„Прича о мојој љубави према Србији почиње од мог генералног интересовања за стране језике и филологију. Желела сам да студирам Филолошки факултет, а када сам стигла на МГУ, сазнала сам да постоји много могућности, од примењене лингвистике до старогрчког језика. Између осталог, био је ту и србски. Када је требало да изаберем, сетила сам се 1999. године, догађаја у Србији које сам тада гледала на телевизији и помислила сам: 'Срби су нам најближи! Студираћу србски.' Отада никада нисам зажалила због ове одлуке”, каже Јулија.