Сердар Јанко Вукотић: Србин сам јер сам Врногорац

25.01.2020. год.

Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац.

Не велим да другдје и друкчијих Срба нема - зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав.

Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци ми смо со србства.

Није овдје србству сва снага, али јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али што је србско то остаје, док и трунке има.

И мисао моја србска траје док иједан дамар куца. Има друкчијих Срба, ми смо они од Косова, што свећају и пјевају несреће српске.

Затри Косово у памети, у души србској - па ни нас нема. Срба нема.

Сердар Јанко Вукотић (1866 - 1927)

Јанко Вукотић био је дивизијар (1914), предсједник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

Пуну војну афирмацију достигао је у балканским ратовима.

У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Санџаку и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде.

У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију у оквиру Прве српске армије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково – Калиманци и успјешно садејствовала јединицама Српске војске у Брегалничкој бици, прихватајући одлучујућу борбу против Бугара. У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске. Избијањем на Јахорину и Пале јединице Санџачке војске којом је командовао сердар Јанко и јединице Ужичке војске угрозиле су бок и позадину Аустроугара на Дрини.

Велики успјех Јанко Вукотић постигао је у току повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније. Тада је Санџачка војска у садејству са снагама Прве српске армије успјела да одржи 500 km дугачак фронт и у натчовјечанској борби код Мојковца заустави и одбаци непријатељску офанзиву. На тај начин је омогућено несметано повлачење српске војске према лукама на Јадранском мору. Једно вријеме послије Мојковачке битке, провео је у затвору Болдогасон као заробљеник.

С обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, прослављени војсковођа је у све окршаје увијек, као најближег сарадника, водио своју кћерку јединицу Василију, која је прије тога завршила Институт руске царске породице на Цетињу.