СФРЈ: Како социјализам није могао да савлада етничку нетрпељивост

22.01.2020. год.

Пре тридесет година, 22. јануара 1990. године комунисти су изгубили монопол над влашћу у Југославији, а на Балкану су се појачале етничке и националне супротности. Једна држава, спојена идеологијом, распала се у шест независних држава које су се бориле једна против друге, иако је успомена на покушај спајања балканских народа у јединствену заједницу још увек жива, пишу РИА Новости.

Одјеци прошлости

Комунистичка партија Југославије основана је четврт века пре појаве Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) на светској мапи. Комунисти Балкана, који су живели у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, узели су руску бољшевичку организацију као модел и створили Социјалистичку радничку партију, која је дуго деловала у подземљу.

Они су се отворено представили 1941. године после напада Немачке на Југославију. Јосип Броз Тито, који је водио партију, покренуо је масовни отпор окупаторима. Импресиван број присталица његовог покрета помогао је да брзо пронађу заједнички језик са Сједињеним Америчким Државама и Великом Британијом и истовремено добију подршку Москве.

Након ослобађања Југославије од фашиста 1945. године, Тито је постао неспорни национални вођа. Сва моћ била је концентрисана у рукама Комунистичке партије која је у послератним условима успела да уједини мултинационалну земљу. Етничке контрадикције, које су у више наврата изазивале сукобе, повукле су се пред идејом универзалне једнакости. Чинило се да је то заувек, а социјализам је препознат као једини прихватљиви облик друштвене структуре.

Врховни командант Народноослободилачке војске Југославије, маршал Јосип Броз Тито, са члановима штаба на острву Вису. Лето 1944. године, фото: © РИА Новости / ТАНЮГ

Изградњом комунизма, Југославија се прво угледала на Совјетски Савез. Јосиф Стаљин, верујући да ће његов имењак на Балкану неупитно следити вољу Москве, обећао је Југославији све врсте помоћи. Тито је то и учинио у почетку.

Долазећи на власт, вођа југословенских комуниста, по совјетском моделу, национализовао је индустрију, рударство, транспорт, трговину и банке. Држава је постала главни монополиста у спољној трговини. Започела је колективизација сељачких газдинстава, а приватна својина је била забрањена.

Упркос привидној идили, још су постојале разлике између совјетског и југословенског модела социјалистичке изградње. Ако је СССР створио совјетске квази државе по рецептима марксизма-лењинизма, онда су се у Београду заиста руководили специфичностима региона. Републике које су биле део СФРЈ биле су не само на папиру, већ су у ствари имале широка овлашћења.

Савезни облик владавине омогућио је сузбијање дуготрајних етничких сукоба. Сачувани су и неки механизми управљања тржиштем. Поред тога, Београд је претендовао да има независну спољну политику. Међутим, због тога Тито се није свидео Стаљину.

Фабрика аутомобила ТАМ у Марибору, фото: © РИА Новости

Велики Балкан

Стрпљење „оца нације“ надвладало је идеју југословенског лидера да створи балканску федерацију. Тито је хтио да уједини под окриљем СФРЈ све балканске земље социјалистичке оријентације, укључујући Бугарску, Албанију и Грчку. Стаљин је ово сматрао покушајем југословенских комуниста да се удаље од Москве и направе „друштвени камп“ под њиховом командом.

1949. совјетско руководство је раскинуло Уговор о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи са Југославијом. Титов режим проглашен је "антикомунистичким и фашистичким", а вођа југословенских комуниста оптужен је за троцкизам. Земља је остала без спољне помоћи, која је до тада углавном долазила из Москве.

САД су покушале да искористе ситуацију. У замену за одбацивање социјализма, Американци су понудили Југославији значајну економску подршку. Тито је искористио америчке кредите, али им није дао да уђу у економију. Страховао је да ће Стаљин да крене у рат против СФРЈ, тако да су све снаге и средства улагана у јачање оружаних снага. Као резултат тога, југословенска војска постала је друга по величини у Европи после западноњемачког Бундесвера.

Али ни прекид односа с Москвом, ни кокетирање са Вашингтоном, нису учинили да Тито одустане од идеје о комунизму у Југославији. Штавише, на крају сваког свог обраћања говорио је да је обнова односа са Совјетским Савезом главни приоритет земље. Да звучи убедљивије, лидер СФРЈ пожелео је Стаљину здравље и благостање.

Социјализам без колхоза

Играјући се на совјетско-америчким контрадикцијама, Тито је покренуо економске реформе у земљи. Оне су започели укидањем непопуларне и неефикасне присилне колективизације. Број колективних пољопривредних газдинстава нагло је опадао, а појединачна сељачка газдинства, напротив, добила су пуну подршку државе.

Региони су стекли још већу аутономију и независност у економском планирању. Свака република обавезала се да гради сопствене, често нетржишне пројекте. Створене су сложене фарме, а директори су чак одбијали сировине из суседних региона.

Трансформације су се одвијале под мотом „Властита предузећа на својој територији“. Истовремено, с курсом ка централизованом економском развоју, са фокусом на високе стопе индустријализације, цене су постављане „одозго“ - сви знакови карактеристични за планску економију.

Средином шездесетих година „самоуправни социјализам“ дао је позитиван резултат. Ниво потрошње у Југославији брзо је растао, индустрија се развијала, директна државна контрола је слабила.

Концентрација економских ресурса у републикама СФРЈ довела је до буђења политичких и националних амбиција. Свака регија захтевала је још већу аутономију и права. Власти су се нашле у ћорсокаку. Њихова политика децентрализације више година која је садржавала етничке контрадикције имала је супротан ефекат. Југославија је брзо кренула ка распаду. Укидање монопола Комунистичке партије на власт ју је још више приближило.

Тито на скупу совјетско-југословенског пријатељства током посете фабрици лежајева у Москви, фото: © РИА Новости / Александр Макаров

После Јосипа

Етничке контрадикције осетиле су се готово одмах након Титове смрти 1980. године. Успут, генерални секретар Централног комитета КПСС Леонид Брежњев и шеф совјетског министарства спољних послова Андреј Громико отишли су на његову сахрану.

Према једној верзији, Титова смрт је покренула процес дезинтеграције. Несугласице 80-их довеле су до тога да су деведесетих година прошлог века на изборима готово свугде победили националисти. Следеће године Федерацију су напустиле четири републике. У Словенији, Хрватској и Босни избили су ратови.

Рат Словеније за независност почео је у лето 1991. године, иако су Словенци две године раније говорили о сецесији Југославије. Тада је републички парламент у Устав унео одредбу о праву људи на самоопределење.

Власти СФРЈ игнорисале су проблем. Али након наредбе словеначког руководства да преузме контролу над ваздушним простором републике, југословенска војска је употребила силу. Сукоб је трајао десет дана и кулминирао потписивањем Брионског споразума. Формално је то било у корист југословенских власти, али крајем лета те године Љубљана је прогласила независност.

фото: © РИА Новости / Сергей Грызунов

Након Словеније 1991. године, Хрватска је прогласила независност, али је србско становништво одбило да се отцепи и покушало да створи своју државу унутар хрватских граница. Загреб је ово сматрао покушајем отимања територије од стране Србије. Прво је дошло до оружаних сукоба између војске Југославије и хрватске полиције, али постепено се србско и хрватско становништво републике укључивало у непријатељства. Сукоб је окончан 1995. године. Хрватска је добила независнот и задржала територију.

1992. године на територији најмногонационалнијег дела СФРЈ - Босне и Херцеговине, избио је етнички сукоб. Већина становништва су били муслимани, Срби и Хрвати. Али на референдуму о независности, мишљење босанских Срба није узето у обзир. Као одговор, они су прогласили своју аутономију - Републику Српску. Потом је почео рат.

Помоћ босанским Србима пружио је Слободан Милошевић, а Босанци и Хрвати су се ујединили против југословенске војске. Сукоб је праћен великим жртвама међу цивилним становништвом.

НАТО се је такође умешао у ситуацију, а рат је трајао до краја 1995. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума који је одредио модерну структуру Босне и Херцеговине.

"Мала Југославија"

"Мала Југославија" - Србија са Црном Гором. Сукоб Срба и Албанаца за статус Косова довео је до тога да је НАТО интервенисао 1999. године. Оптужујући српске власти за етничко чишћење, чланице Северноатлантске алијансе на челу са Сједињеним Америчким Државама започеле су бомбардовање Србије.

Ова прича се завршила чињеницом да су 2008. на хитном састанку Савета безбедности УН западне земље признале независност Косова. Српске власти назвале су то кршењем међународног права. Русија је подржала Београд.

Данас се чују одјеци распада СФРЈ. Међународни суд за бившу Југославију, који истражује злочине почињене током сукоба, још није затворен.

Главни закључак, с којим се многи становници бивше Југославије слажу, више или мање, и историчари је да се иницијално охрабрујући социјалистички пројекат показао немоћан против етничких контрадикција које су се накупљале током година.

Југославија није на политичкој мапи света већ тридесет година, али имовина ове некад моћне државе, која је заузимала половину Балканског полуострва и данас је опипљива.

У СФРЈ постојало је друштвено власништво. После крвавих оружаних сукоба почетком деведесетих, који су довели до пропасти земље, овај облик власништва је формално избрисан, али у пракси нису сви објекти приватизовани.

РИА Новости