МОЛИТВА И МАЧ‼️

13.01.2020. год.

"Нећете ми, милогорци, прећи праг од огњишта! У њему је осим моје породице и моја Црква! Довољно сте отимали, нећете ни педаљ даље!"

Црној Гори се, у дане Божића, догодио Васкрс. Покуљало је све оно потиснуто и потискивано, деценијама, испливало на површине, гажено и мучено, сабијано у ћошкове и тамнице Државе и Бића, систематски и плански свим силама сакривано и прикривано Титом и Милом, васкрсло је.

Разлила се душа исконске Црне Горе по улицама. Као када вулкан пукне, покуљала је лава наше истинске и праве душе и ево је, тече, поносно, слободно и пркосно, за историју. Радост моћника и грубе силе, деценијама, била је велика: од када су обезглавили Ловћен и са њега скинули ореол и крст, сво вријеме, темељито спроводе план о истјеривању Црне Горе из Црне Горе, утјеривању Монтенегра у Црну Гору.

Операција искорјењавања, расрбљења и расправослављења Његошеве Црне Горе, на живо, траје је до данас. Данас је анестезија престала, боли, али схватили смо, као никада до сада, јасно, да не може јасније, шта раде. И пробудили се. Видимо хирурге, али видимо и Бога. Лакше је. Пролазило им је, док нису дотакли Бога. Ево га на улицама, хода са народом, ту је са нама, у иконама, свештенству и дјеци.

Оно што их данас мучи, што их стеже док нас гледају како против њих, од Православне цркве изопштених ходамо, како против њих марширамо, јесу наша подигнута три прста. Три прста светог тројства, Оца, Сина и Светога духа, три прста којима се крстимо. Три света прста, у која стаје сва свјетска ћирилична народност коју Мирослављево јеванђеље позива и сабира гдје год да се налази.

Покушавају да сломите та три, они мисле да се могу сломити таква три. Они дижу руке равнодушно, подижу руке као да их немају, подижу руке које не значе ништа, као када су изгласали не-Закон. Ми дижемо три прста у небо, окренута ка истоку, ка западу и ка небу. Чим подигнемо три прста, ми раширимо Православље.

Нишанећи један наш прст, пуцали су у Владику Јоаникија. Мислили су, ако снајпером разорите тај прст, ућутаће Православље. У нади да ломе други од три прста, пендреком су ломили трбух Владике Методија. Пендреком су жељели из њега да истјерате Бога.

Заборавили су, откако не дижу три прста, да се Бог не може истјерати из владика, да се Бог не може истјерати из људи, па ни из њих самих. Он се само ућути, он се само шћућури у људима који га нису достојни, да их подсјећа и презнаја непреспаваним ноћима, да схвате да је и он будан. Ипак и у њима. Бог ипак увијек јесте ту, упркос свему.

Припријетили су трећем, Митрополиту Амфилохију. Припријетили су цртањем мете на чело, издали последње упозорење да се умири, или ће опет, равнодушно подићи своје руке.

Покушали су законом да нас раставите од три прста. Да нас осакате, да као дјеца која су скривена од јањичара ходамо рукама без прстију, да немамо чиме да се крстимо. Мислили су, законом се савијају прсти, мислили су законом се побјеђује Бог. Мислили су.

Изненадио их је народ расут по улицама, који се не плаши кациге и штита, којима се сакривају од Бога, изненадио их је народ који не слави њихову Нову годину, који Нову годину поклања њима, на улицама, шетајући и дижући три прста.Тако смо дочекали Нову.

Изненадио их је народ са три прста, јер их подсјећа да су једном са три прста и они пошли.

Тим сјећањем су сами себе изненадили.

Нису се сјетили, а сјетиће се када пролазећи поред манастира који више нису њихов дом, погледају на њима крст, да су једном ишли у такав манастир да замоле Бога да не изгубе себе. Сјетиће се да су некада гледали у манастирски крст и звона под њима и да ће их она, од тада, када зазвоне увијек дозвати дому. Сјетиће се да са подигнута три прста ми и њих дозивамо.

Сада смо битни ми. Бог нас је погледао и помогао нам, али сада и ми морамо њему: јасном стратегијом, мудрим планом, хитном координацијом и озбиљном одлучношћу. Ово је тренутак у историји који се, Бога и Народа ради, не смије испустити: доста смо ћутали, сада морају да нам виде зубе. Ово је вријеме за Вукове у одбрани својих светиња.

Све је ту, али неће све бесконачно бити ту: енергија народа у Црној Гори, огромна енергија народа у региону, пажња читавог Православног свијета који гледа у пробуђену Црну Гору, јасно исказан став са највећих, духовних и свјетовних, адреса у Србији, Републици Србској, Русији. Једно смо душом, али морамо бити једно и планом.

Потребно је, хитно, сјести за исти сто, све што слободно дише у Црној Гори и ван Црне Горе, јер није ово питање само Црне Горе, ово је све-православно питање. Координација је потребнија него икада.

Опозиција, какви год да смо, морамо у данима који долазе, хитно, сјести и договорити се, направити план и кренути у акцију са наше, свјетовне стране, скупа са свим слободним дјеловима друштва. Црква се лавовски бори, дух је то Његоша и Мојсија Зечевића, неумрли дух који не да на себе и на Бога, али сви, не само Црква, сада морају дати мексимум и бити на висини историјског задатка и цивилизацијског искушења.

Свети Петар Цетињски у борбама није носио само Крст. Без молитве се не може, али само молитва није довољна. Нека чују нашу молитву, али и наш узвик. Нека виде и наш Крст, али и наш Мач. Ако они не желе да буду Закон, ми морамо бити Закон.

Нема простора овдје за партијске боје. Нема простора за сујете. Нема простора за изговоре. Нема простора за оправдања. Само простора за мудрост да се одупремо, у име предака, а за наше потомке.

Вријеме је да им дамо прецизне рокове за повлачење Закона. Ако их не испоштују, вријеме је да се цијела Црна Гора пресели у Подгорицу и да их блокирамо Слободом и Одлучношћу, да будемо, као не мало пута у историји, Спарта. Док не послушају глас Бога и вољу Народа.

Ово је осим Борбе за вјечно православно достојанство и најличнија борба свих нас на улицама, сваког понаособ. Ја се, најличније, данас, борим за своје ђедове и за своје синове, за њихову част и њихов образ.

Нећете ми, милогорци, прећи праг од огњишта! У њему је осим моје породице и моја Црква! Довољно сте отимали, нећете ни педаљ даље!

Можда боље разумијете језик ваших ментора: This is Sparta!

Марко Милачић, предсједник Праве Црне Горе, дневни лист ДАН