Видео сам чудо невиђено.

 

Ено, хиљаде њих изашли у Црној Гори да бране светиње. А ми, грешни, мислили да их тамо више и нема због тога колико их је овде. И мислили смо да су они "неки њини", а не наши. А они више наши него ми сами.

 

Ено, тенисери победе цео свет и кад морају двапут у дану да играју, па загрме "Ко да ми отме из моје душе Косово?". И цела земља плаче, иако их нема много овде који су Косово уживо видели. Али, не можеш ти душу ни да видиш, па то онда још некако и схватиш. Али да прихватиш да они "горе", који су горе јер смо се ми повили па одоздо све(т) гледамо, да и они горе, успешни - имају душу саткану од истих нити као што је моја, твоја или њена... Е, то је чудо прогледавања, као да је Господ сваком од нас помазао калом очи и, као слепом од рођења, вид вратио...

 

А ено пуна црква и овде, код нас. Ма и тамо, код вас. Ено у оној продавници различите боје цена, да они који посте више не морају да питају, јер су продавачице пола радног времена проводиле одговарајући је ли нешто посно, или није посно. Пости народ, а таман се помислило да је тај опијум за народ истребљен. Како можеш да истребиш оно што Зло истребљује, шта ти је, човече Божији... Па, ти и кад си Бога псовао, говорио си другоме "човече Божији". Само си заборавио. Ниси видео оно невидљиво, што у себи имаш од дана крштења. Ту силу, која ти је дата на употребу, не на злоупотребу. Пробуди се. Очи отвори, себи кажем.

 

Ено онде још један прогледао, каже "Видео сам данас, црква даје 2000 оброка за сиротињу у Београду, сваки дан!". "Ма 'де то има?", каже други. Није видео "Верско добротворно старатељство". Није било у Дневнику. Ал', народ одавно решио да прогледава на друге начине, па га, ено, толико дели тај снимак - да и мени сада пуно срце што је један клинац ког сам знао док смо клинци били, а који је глумио Св. Петра у представи у којој сам га, као клинца, гледао - сада старешина цркве Св. Петра (и Павла). И он и три стотине душа које волонтирају - сваког дана стварно спреме и по 2000 оброка за гладне. Има чуда око нас, има колико их хоћеш, само... имаш ли очи да их видиш, питам себе? Не те, него духовне. Оне - када гледаш срцем, чишћеним сваког дана од сопствене прљавштине којом прљаш свет и људе око себе, а никад пречишћеним до краја колико смо црни постали од неверја, од мисли да смо сами у тој борби. А никад нисмо. Чак и када смо сами, нисмо.

 

Где сами, па виде ли ти оне Куче? Онолико их кренуло у одбрану светиња да старији то толико јављају по интернету - да је младима данас натраженији појам у претрази "Ко су Кучи?". Еј, племе кренуло... Реч коју смо забравили, иако смо као народ имали изреку "Какво семе - такво племе". А из тог семена је Марко Миљанов. У "Примјерима чојства и јунашта" он казује о Петру, Кучу, који оде "трбухом за крухом" у околину Пећи, а када су неки разбојници напали Дечане, народ се припреми за одбрану својих кућа, а он оде сам и истера Турке из манастира, али и погибе на крају. "Петар је сахрањен у цркви, где су му и данас кости", пише Марко Миљанов. Одатле ће и васкрснути, из Дечана. И неће бити сам тада. Као што никада и није био, заправо.

 

Е, сад није кренуо један Куч. Већ сви колико их има. Толико. "Њиних". Што су више наши него што смо ми.

 

А виде ли и твој комшија сва ова чуда? Јок, а? Наћ'е Бог кала и да он прогледа. Ако га умолимо. Јер, ако једном свештенику који је хтео да храни гладне - подари чак 300 помоћника, ако једном храму пошаље у помоћ читаво племе, шта ће тек дати ономе - ко је тек прогледао, милошћу Његовом?

 

Па, отвори очи, и тебе се та милост Добра коснула.

 

"Ене" чуда невиђена - свуда. Чак и ја, грешнији од најгрешнијег што га знаш - видео сам га, стварно.

 

Видео сам га, Бога ми мога. (Оног чије светиње више не брани један Петар, него свако име које у нашим племенима постоји. И које је постојало. И које ће постојати).

 

Чудо невиђено.

 

Бога ми мога.