Главни командант српске војске, „лав од Ташкента“: Ко је био генерал Михаил Черњајев?

У Србији име генерала Черњајева заувек ће бити везано за србско-турски рат у коме је под његовом командом учествовало преко 5000 руских добровољаца. Међутим, Михаил Григорјевич Черњајев је и поред тога имао врло узбудљив живот.

Михаил Черњајев родио се 22. октобра 1828. године у Бандери (Молдавија) од оца Руса хероја рата против Наполеона Григорија Черњајева и мајке Францускиње Аиме Естер Шарлот. Завршио је гимназију у Могиљеву (Белорусија). Од 1840. налази се у војничком строју где пролази војну обуку у Аристократском пуку. Служио је у Павловском пуку, студирао на војној академији, служио у Дунавској армији. Први ратни сукоб у коме је учествовао био је Пасјкевичев поход против Мађарске револуције.

У току Кримског рата Черњајев је у саставу 4. корпуса пребачен за Крим. Учествовао је у скоро свим битним биткама за Севастопољ почевши од Инкермана до борбе на Малаховом кургану. За изузетну храброст којом се истакао током борби награђен је златном сабљом, након чега је унапређен у чин потпуковника. Међу последњима се повукао из Севастопоља.

Након окончања рата премештен је на дужност начелника штаба 3. пешадијске дивизије. Експедиције су постале специјалност Черњајева и прославиће се управо малим походима који су Руској империји отворили нове прозоре у централној Азији. Међутим, због могућег рата 1859. у Европи обустављене су мисије у централној Азији.

Освајање Ташкента

Пуковник Черњајев је учествовао обезбеђивању одбрамбених линија у Оренбуршкој и Сибирској области, за шта је било потребно заузети неколико утврђених тачака Кокандског ханства. 

Први покушај заузећа Ташкента завршио се неуспешно. Черњајев је са 9 чета и 12 топова покушао да изврши изненадни напад. Потпуковник Василиј Обух покушао је напад директно на зидине, али дочекан је јаком ватром након чега је одступио. Сам Обух је погинуо. Кокандци који су бранили град спустили су се у ровове и убили шест рањених руских војника чије су главе носили на коцу величајући своју победу. Но Черњајев није желео да одустане.

У априлу 1865. Черњајев је опет кренуо ка Ташкенту. Одлучио се да на своју руку ноћним јуришом заузме Ташкент што је учинио 15. јуна. Сматра се да је долазак новог генерал-губернатора Крижановског подстакао Черњајева да по сваку цену заузме Ташкент, јер се плашио да ће му нови губернатор одузети славу.

Са одредом од свега 2000  људи Черњајев је успео да заузме гарнизон који је бранило 30 000 људи. Ово се објашава технолошком инфериорношћу непријатеља и много слабијом војном организацијом. После пада града Черњајева су прозвали Лав од Ташкента. Одмах су стигла протесна писма Британаца у којима су тврдили да се руска војска пробија ка Индији што може угрозити британске империјалне интересе.

Панславизам Черњајева

Михаил Григорјевич Черњајев

Генерал Черњајев је био ватрени присталица панславизма, од 1873. писао је за конзервативни часопис „Руски свет“. Био је солидаран са кругом панслависта и делио је са њима непријатељске погледе према бирократији и позајмицама из иностранства. Био је велики непријатељ свих реформи у којима је видео много немачког бирократског утицаја који по његовом мишљењу није био у складу са руским духом.

У пролеће 1875. године почео је устанак у Херцеговини. Черњајев је један од првих видео у њему крупну међународну кризу и претњу по Словене. Черњајев је веома брзо ступио у контакт са србском владом и био је позван у Београд. У лето 1876. године долази у Србију са неколико хиљада добровољаца, добија србско држављанство и постаје главнокомандујући српске војске на Моравском фронту. 

Руске власти су покушале да га спрече да дође у Србију, али безуспешно. За њим је дошла маса руских добровољаца чиме је ствар довео до директне умешаности Русије у сукоб. Међутим Черњајев се није само зауставио у Србији, врло брзо посетио је Праг где је његов долазак изазвао општу панику код аустроугарске владе која је знала да је Черњајев веома популаран у панславенским круговима што би могло имати негативан утицај на унутрашње прилике царства чији су многобројни поданици управо били словенског порекла. Због тога је убрзо био принуђен да напусти земљу. Без обзира на пораз у србско-турском рату име Черњајева и руских добровољаца одјекнуло је у словенском свету.

После много година лутања Черњајев је био назначен за губернатора Туркестана у коме је стекао славу. Учествовао је у пресељењу уралских Козака старовераца на обале Аралског мора (као казну). На тој функцији задржао се две године. Био је члан Војног савета а након две године га је напустио због неслагања са војним министром. Умро је 1898. у Могиљевској губернији.

Владимир Гујаничић / Russia beyond