БИТКА ТРИ ИМПЕРАТОРА

У блиставом ђердану Наполеонових победа било је и значајнијих победа од оне извојеване 2. децембра 1805. године над руско-аустријском војском код Аустерлица, северно од Беча, на годишњицу његовог крунисања за француског цара, али ова битка је остала као симбол његовог ратног талента, надмоћног вођења и командовања, муњевитог реаговања на промену ситуације. Од десетине добијених битака, Наполеон Бонапарта је највећом и најсјајнијом сматрао победу код Аустерлица. Он ју је увек звао "Сунце Аустерлица" и сећао се ње до краја живота.

Битка код Аустерлица је битка у рату који је против Наполеонове Француске 1805. године водила такозвана Трећа коалиција (Аустрија, Велика Британија, Русија и Напуљ). Главна аустријска армија распоређена је, под командом надвојводе Карла, млађег брата аустријског цара Франца I, у северној Италији, али је Наполеон предузео главне операције северно од Алпа. Одуставши од своје највеће сањарије, инвазије Велике Британије, он води 200.000 ветерана Енглеске армије на исток, подељених у седам дивизија под командом најспособнијих команданата у савременој историји: Нејом, Мармоном, Давуом, Ожром, Султом, Ланом и Бернадотом. Са њима је пошао и Наполеонов зет Мира са коњицом и Бесијер са царском гардом од 10.000 људи. Они су прешли 200 миља за свега четрнаест дана, брже него што су Аустријанци и Руси претпостављали и имали времена да припреме своје одбране. Великим обухватним маневром Наполеон је присилио на капитулацију аустријску армију под генералом Маком код Улма у октобру. Више од 20.000 аустријских војника је заробљено. Наредног месеца Наполеон је ушао у Беч. Руска армија под генералом Михаилом Иларионовичем Кутузовом, која је наступала у правцу запада, да би се спојила с Маком, стигла је до реке Ин. Обавештен о Наполеоновој победи, Кутузов се брзо повлачи преко Дунава у Моравску, где се налазила главнина руске војске. Ту им се придружила и дивизија аустријске војске која је успела да избегне француско опкољавање и заробљавање.

До последњег часа је стари Кутузов, главнокомандујући савезничке војске, мислио да не треба заподенути битку док не пристигне део аустријске армије из Италије под надвојводом Карлом. Команду је преузео млади руски цар Александар I, набеђени велики војсковођа, са надутим аустријским генералима, уз одобравање аустријског цара Франца и младих руских официра, и одлучио да се битка прихвати по плану аустријског пуковника Вајротера, између Праценских висова, узвисина које се протежу око пет километара, високих до 300 м, с благим падинама, и села Аустерлица.

Не чекајући на аустријска појачања из Италије и Тирола, како је саветовао Кутузов, цар Александар се одлучио за напад. Основна идеја Вајротеровог плана била је да се Наполеон одсече од Беча опкољавањем француског десног крила и одбаци према пруској граници. Рачунали су на његову грчевиту одбрану положаја, без наде и намере за контранапад.

Савезници су са војском кренули за Брин 27. новембра. Напредовали су споро и код Аустерлица, удаљеног око 70 км, стижу тек пред ноћ 1. децембра.

Бонапарта је добио у времену и успео, усиљеним маршем, да се приближи Првом и Другом корпусу.

Одбрамбени распоред Француза, ширине око 4 километра, био је на десној обали речице Голдбах, јужно од пута Олмиц - Брин, северно од рибњака код Телница. На десно крило поставио је три дивизије Четвртог корпуса, на лево три дивизије Петог корпуса. Десним крилом командује маршал Даву, а левим маршал Лан. Генерал Удино са гардом и гренадирима и маршал Мира са коњицом су резерва.

Осматрајући бочне покрете савезника од 29. новембра до 1. децембра, када се уверио да ће њихов главни удар ићи у правцу Працена и јужно, Бонапарта је донео одлуку да у току ноћи пребаци главне снаге, Први корпус, Четврти корпус, гарду, гренадире и коњицу, да би са њима, сутрадан, пробио центар савезника.

На ратном савету савезника Кутузов је и даље заступао своје мишљење, али су га цар Александар и његови љубимци готово исмејали говорећи му да заступа гледишта старовременска и застарела.

По Вајротеровом плану наступање савезника почиње у густој магли, 2. децембра у 5 часова и 30 минута. Прва, друга и трећа руска колона и аустријска авангарда (команданти руских колона су генерали Докторов, Ланжерон и Пшибишевски док аустријску авангарду предводи генерал Кинмајер) под руским генералом Буксхевденом нападају према Телницу и Соколницу. Четврта колона (Руси и Аустријанци) под заповедништвом двојице генерала, руског Милорадовића и аустријског Коловрата, наступала је према Кобелницу. Код ове колоне су били Кутузов и цареви Александар и Франц. Руска коњаничка гарда, којом је заповедао велики кнез Константин, млађи брат цара Александра, била је у резерви.

Кутузов је оклевао да са четвртом колоном напусти Праценске висове, схватајући колики је њихов значај. Али, око 9 часова стигао је цар Александар и наредио наступање што је Кутузов, иако невољко, морао послушати. Пета колона (аустријска коњица), под кнезом Лихтенштајном, наступала је јужно од пута Олмиц - Брин.

На супротној страни, на високој осматрачници, мали Корзиканац је већ од 7 часова и 30 минута гледао херојску борбу Давуа на свом десном крилу са четири пута јачим непријатељем и савезничку четврту колону која напушта Праценске висове. Пустио је да прође још сат крвавог, неравноправног сукоба Давуа и Буксхевдена. Само захваљујући неорганизованости савезника француско десно крило није разбијено.

У 8.30 часова наредио је центру под маршалима Султом и Бернадотом да крене у напад. Ситуација се муњевито развијала у режији великог мајстора. У 9 сати Четврти корпус Француза заузео је Праценске висове. У 11 - разбијена и изненађена четврта колона савезника повлачи се, по наређењу Александра I, за Аустерлиц. Сам цар Александар се једва извукао да га не заробе. И рањени Кутузов је за длаку избегао заробљавање. Пробојем на Праценске висове битка је, у ствари, била решена.

Наполеонова гарда под вођством маршала Бесијера и Први корпус који предводи Бернадот туку руску коњаничку гарду предвођену великим кнезом Константином која је покушала контранапад и која у 15 часова такође бежи према Аустерлицу.

Александар I шаље наређење Буксхевдену да се повуче. На левом крилу Француза, заштићеном утврђеном узвисином Сантон (200 м надморске висине), маршал Лан до 11 часова у жестокој борби зауставља корпус руске војске кнеза Багратиона коме су узалуд прискочили у помоћ аустријски коњаници кнеза Лихтенштајна.

У 11 часова Наполеон наређује Четвртом корпусу који је предводио Султ да удари у бок и позадину друге руске колоне на десном француском крилу, а одмах затим у напад шаље и гренадире и гарду. Маршал Лан добија наређење да, уз појачање коњаника маршала Мира, разбије Багратиона. У 15 часова Багратион се повлачи према Аустерлицу.

Буксхевден, командант прве, друге и треће руске колоне, тек око 13 часова наређује повлачење. Било је доцкан. Даву га напада с фронта, Султ из позадине. Пшибишевски са својом дивизијом и половина Ланжеронове дивизије положили су оружје. Буксхевден је с неколицином људи успео побећи према Аустерлицу. Генерал Докторов са својом колоном и остацима других одбачен је на залеђене рибњаке код Сачана и Телница. Под тежином људи и опреме и под плотунима велике француске батерије од двадесет пет топова код капелице светог Анте, лед је пробијен, и око 2.000 руских војника нашло је смрт у леденим рибњацима.

Након победе Наполеон је војсци упутио овај проглас: "Војници, вама ће бити довољно да кажете: ја сам учествовао у бици код Аустерлица, и одмах ће рећи - гле, јуначине".

Савезници су на почетку битке располагали са 85.000 људи (74.000 Руса и 11.000 Аустријанаца). Од овог броја 15.000 људи је погинуло или рањено, а 20.000 заробљено.

Французи су, од укупно 70.000 војника, имали 1.305 мртвих.

Због присуства три цара (аустријског, руског и француског) названа "битком три императора", Наполеонова блистава победа приморала је Франца I да склопи мир у Пожуну, уступајући Венецију Наполеону и привремено окончавши антифранцуску алијансу.