Индијанци су га поштовали као божанство: Како се бели руски генерал борио за Парагвај

Генерал Иван Бељајев (1875-1957) изгубио је током бољшевичке револуције све што је имао у отаџбини и зато се преселио у Латинску Америку где је остварио своје дечачке снове и постао Хуан Бељајеф, народни херој Парагваја.

Замислите да је вашу земљу захватио стравичан грађански рат, а страна на којој сте се ви борили је изгубила. На власт су комунисти који су вам побили пријатеље. Ви сада у њој немате ништа и принуђени сте да је напустите. Шта бисте урадили?

То је питање на које су официри и војници антибољшевичке Беле армије морали да одговоре током 1920-их, после пораза у руском Грађанском рату 1918-1922. Неки су се скрасили у Европи или САД и постали успешни буржуји. Други, мање успешни, морали су да раде као пазикуће или таксисти, а поједини су се одавали алкохолу или завршавали живот самоубиством.

Судбина генерала Ивана Тимофејевича Бељајева (познатијег као Хуан Бељајеф), јунака Првог светског рата и руског царског официра старог кова, била је далеко упечатљивија и пустоловнија од судбине свих осталих руских емиграната. Он се преселио у Парагвај и покушао тамо да направи „другу кућу“ за руске емигранте. Уједно је и проучавао јужноамеричке Индијанце и постао њихов јунак. Како то?

Истраживач и артиљерац 

 

Public domain

„Моју судбину је одредио незнатан догађај“, написао је Бељајев у својој аутобиографији „Записи руског изгнаника“. „Као дете сам се шетао са тетком кроз Петербург и у једној књижари сам приметио књижицу са нацртаним Индијанцем и насловом ’Последњи Мохиканац’ [Џејмс Фенимор Купер]”.

Прочитавши тај авантуристички роман, а затим и многе друге далеко озбиљније текстове који се тичу обичаја и цивилизације америчких Индијанаца, мали Бељајев се заљубио у ову тему и до краја живота гајио интересовање за Индијанце. „Сваке ноћи сам се молио за моје Индијанце“, сећао се он свог детињства. Неколико деценија касније руска национална трагедија је приморала Бељајева да се заиста сретне са Индијанцима.

Пред њим је у младости била јасно дефинисана каријера. Рођен је у породици где су сви мушкарци били официри, те је и он постао артиљерац и верно служио Русији.

Седам година ратовања 

 

Државни историјски музеј Јужног Урала/russiainphoto.ru/

На почетку Првог светског рата 1914. године Иван Бељајев је имао чин пуковника. Када је чуо вест да је Русија објавила рат Аустроугарској и Немачкој реаговао је једноставно: „Живела Русија, смрт непријатељима!“ и отишао на фронт.

„Артиљерија је мајка детета које се разболело“, често је говорио. „Ми морамо бити пажљиви према нашој пешадији и водити рачуна о њој, ослушкивати јој пулс и увек бити спремни да јој притекнемо у помоћ“. Омиљен међу својим војницима, Бељајев је био класични руски официр свога доба, конзервативан и храбар.

У рату је пуковник преживео многе опасности, а једном је остао жив само стицајем срећних околности. Метак га је погодио у груди, али није стигао до кичме нити је ранио црева. Рањени Бељајев је послат у болницу близу Петрограда где се упознао са царицом Александром Фјодоровном и где је унапређен у генрала. Чим је оздравио опет је отишао на прву линију фронта.

У својим мемоарима он признаје да је 1917. године Русија, и поред храбрости и напора њене армије, била сувише исцрпљена ратом и изгубила своје најбоље синове. „Последњи који нешто вреде потонули су у мору крви, последњи порив за борбу је потпуно сагорео“, написао је Бељајев. Хаос револуције окренуо је Русе једне против других. Генерал је најпре одбио да ратује против Руса, али су на крају превагнули његови монархистички ставови.

Пораз и изгнанство 

Војници Беле армије полажу оружје.

Јаков Штајнберг/Централна државна архива филмске и фото документације Санкт Петербурга/russiainphoto.ru/

Бела армија је изгубила рат. Током 1920-их је Бељајев, као и многи други официри и војници, отпловио далеко од обала Русије. Заједно са породицом је отишао у Европу, али није тамо остао. Одлучио је да потражи своју другу кућу у Латинској Америци.

Руски емигранти у Паризу су 1920-их могли да виде необичне новине „Парагвај“, које је у Француској изадавао Бељајев на руском језику. У сваком броју на првом месту је писало: „Европа није оправдала надања Руса. Парагвај је земља у којој се може изградити будућност“. Генерал је позвао своје сународнике да се преселе у Парагвај и помогну му да тамо направи нешто налик на нову малу Русију. Он се у Парагвај трајно преселио већ 1924. године.

„Бели Отац“ 

 

Alberto Vojtech Fric

Зашто баш Парагвај? Чак и по стандардима Латинске Америке ова сиромашна и слабо насељена земља није могла бити популарна дестинација. Управо због тога су њене власти биле посебно гостопримљиве према имигрантима. После пораза у Парагвајском рату 1864-1870. против Аргентине, Бразила и Уругваја Парагвај је остао слаба земља без војне силе тако да је према схватању власти позивање појединих руских официра било добро решење.

Хуан Бељајеф, како су га звали Парагвајци, заједно са још 12 официра Беле армије ступио је у Парагвајску војну службу 1924. године и придружио се Генералном штабу. Његова интересовања, међутим, нису била везана само за војску. Наиме, он је у Парагвају почео да се бави науком.

 

E. C. Moody

Бељајеф је предводио 13 експедиција у Гран Чако, велику низију у Западном Парагвају, где живи аутохтони народ Мака. „Они су говорили на својим језицима и готово да нису општили са другим Парагвајцима“, истиче историчар Борис Мартинов, аутор књиге „Руски Парагвај“. Бељајев је од детињства био фасциниран Индијанцима и одмах је успоставио са њима тесне везе помажући им око намирница и одеће, проучавајући њихову древну културу, отварајући школе, па чак и позоришта.

Звучи парадоксално, али руски официр је заиста постао мост који спаја народ Мака са њиховим вестернизованим сународницима. Индијанци су обожавали Бељајева и називали га „Бели Отац“.

Нови рат 

 

Из личне архиве

Руски генерал је уживао у контактима са нородима Мака, али је имао и много важније планове. „Хтео бих да пронађем кутак где би се могло сачувати за боље дане све оно што је свето и што је створило вечну Свету Русију, као што Нојева барка у време Потопа“, написао је он. Уз његову помоћ у Парагвају је основано неколико руских насеља, али руски емигранти ипак нису похрлили у ову земљу. Њени унутрашњи конфликти су покопали идеју својеврсне „нове Русије“ у Латинској Америци.

Иако разочаран, Бељајев је доживљавао Парагвај као своју другу кућу, и заједно са многим другим руским официрима га је радо подржавао у рату за Чако 1932-1935. када је суседна Боливија напала Парагвај. Рањен и заражен маларијом Бељајев је много пута могао умрети али је преживео, а његова страна, иако је била бројнија, победила је захваљујући народу Мака и његовој лојалности Бељајеву.

Никада се није вратио у Русију – до краја свог дугог живота је остао у Парагвају. После смрти су припадници народа Мака пренели његово тело на своју територију и држали га у маузолеју, поклањајући се духу „Белог Оца“ као божанству. Његов друг, такође официр у Парагвају, рекао је свом пријатељу за Бељајева: „Ми ћемо можда бити и заборављени после смрти, али он неће“.

Олег Јегоров, Russia beyond