Сећање на патријарха Павла

 
На данашњи дан пре десет година преминуо је патријарх Павле. На трону србског патријарха провео је 19 година и био је један од најомиљенијих поглавара Српске православне цркве. Његовој сахрани присуствовало је више стотина хиљада људи, поједини медији наводили су да је више од 600.000 грађана Србије дошло да ода последњу почаст патријарху Павлу.

Гојко Стојчевић, како је патријархово крштено име, родио се 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, данашњој Хрватској. Рано је остао је без родитеља, отац му је умро а мајка се преудала и на порођају треће ћерке преминула. Гојка и његовог брата Душана одгајала је тетка, очева најстарија сестра.

Гојко Стојчевић

"Остао сам код бабе и тетке. Мој појам мајке је тетка, очева најстарија сестра која ми је стварно била као мајка. Једна жена разумна, али и строга. Као сина ме је волела, али ако нешто погрешим опомињала ме је, па ако ја нећу да се поправим ту је била казна да ме поправи, а ако ме ни казна не поправи онда нисам низашта... Највећа је вредност у човечанству - мајка. Јер без мајке, људи не би знали да буду људи. Мајка их је полако подизала и васпитавала и они су дорасли до онога што је потребно" - причао је патријарх Павле у последњем интервјуу који је дао за РТС-ов документарно-биографски филм "Патријарх Павле - Живот по Јаванђељу."

Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за певање тако да је у сећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му деца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли. Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић.

"Ја сам седео у првој клупи, са десне ми је стране био муслиман Меша, а са леве један Хрват и ја сам био у средини. Тако да смо живели, што се каже, као браћа, као своји. Тада се то није тако осећало јер се видело да су времена тешка и да иду још гора па су те разлике и националне и ове друге биле непримећујуће. Сад се то сувише истиче понекада, и националност и вера . А онда је то било, били смо ево другови школски, у истој клупи смо седели Србин, Хрват, муслиман."

Богослов Гојко Стојчевић, 1936. година

 После завршене гимназије Гојко Стојчевић уписао је 1930. године шестогодишу богословску школу у Сарајеву. Иако одмалена веома религиозан, по сопственом признању богословију је уписао на наговор породице. Као шеснаестогодишњака занимале су га природне науке. Маштао је о томе да једнога дана буде лекар. Волео је и свештенички позив. Мислио је да ће спојити те две професије и да ће тако моћи да лечи и душу и тело.

После завршене богословске школе Гојко је дошао у Београд и почео да реализује своје замисли. Уписао је Теолошки и Медицински факултет. Жељан знања завршио је и 6. мушку београдску гиманзију. Други светски рат покварио је планове Гојка Стојчевића. Завршио је Богословски факултет, али студије медицине напустио је на другој години. Ратне дане проводио је у манастирима у Овчарско-кабларској клисури. Запослио се 1944. године у Бањи Ковиљачи као вероучитељ и васпитач у дому за децу чији су родитењи страдали током рата у Босни. Ту се тешко разболео од туберкулозе.

Лекари су му тада предвиђали још само неколико месеци живота. Гојко Стојчевић болесничке дане провео је у милановачком манастиру Вујну. У изолованој соби, уз помоћ лековитог биља Гојко је успео да се опорави и излечи. У манастир Благовештење прешао је 1945. године где је упознао монаха Макарија Миловановића, великог аскету. После три године искушеничког живота у овчарско-кабларском манастиру и после бројних разговора са оцем Макријем , Гојко Стојчевић одлучује да се замонаши.

"Отац Макарије из Јовања је велики духовник. Он је знао да употреби реч која треба и коме треба, а и време у које треба. Кад сам се замонашио ја сам имао 34 године и био сам, што се каже, зрео и презрео. Уосталом ја сам звршио и Богословију, Богословски факултет па није од мене било страно или монаштво или свештеник или брак. Ја сам желео да на монашењу добијем име Павле, угледајући се на апостола Павла, такву једну величину. Кад не би било апостола Павла и његових четрнаест посланица колико би нам Свето писмо било неразумљивије."

Гојко Стојчевић, 1937. година, Београд

 Монах Павле заједно са братством манастира Благовештење 1949. године прелази у манастир Рача. Као једини школовани монах, Павле је младе искушенике и монахе подучавао Светом писму, литургији, појању. Учио их је и осталим предметима, тако да је 12 младих искушеника и монаха завршило ванредно гимназију у Бајиној Башти. Већ тада је монах Павле показивао смиреност и молитвеност. Време је, сведоче његова тадашња сабраћа, проводио претежно у молитви и раду. Био је строг и коректан и био је аскета: ходао је бос и време поста проводио у ћутању.

Свети Синод Српске православне цркве одлучио је да образованог монаха пошаље на постдипломске студије у Грчку па се Павле обрео 1955. године у Атину. Ту га затиче вест да је изабран за владику рашко-призренског. Кажу да се три дана затворио у собу и да није излазио, причају и да то није желео.

"Нити су ме питали хоћу ли се монашити и ту бити или онде, не. Просто изабрали ме, послали и ајде де нема тамо вамо да се смишља. Дужност да се изврши. Бог од нас не очекује више него што можемо, али ни мање и очекује од нас покајање ако смо нешто учинили или рекли нешто рђаво да се покајемо, исправимо и Бог ће опростити. Бог не очекује да чиним више него што могу, али ни мање него што могу. То је та дужност."

Епископ рашко-призренски Павле, 1957. године

 У Призрену је 1957. године јероманх Павле хиротонисан за владику рашко-призренског. На том месту провео је 33 године. Затекли су га албанско-србски проблеми, у послератном периоду разрушени манастири и недовољан број свештенства. Становници епархије памте га као скромног владику који је свуда ишао пешке. Манастире око Призрена пешице је обилазио, ако би путовао негде даље користио је аутобус или воз. Кола није желео, говорио је да ће он као владика имати ауто тек када и последњи Србин и Албанац на Косову буду имали аутомобиле.

Причао је и да поклоњење некој светињи човек траба да заслужи, да уложи неки труд; његов труд био је да до манастира и цркава иде пешице. О проблемима Срба на Косову и Метохији владика Павле је редовно извештаво Синод Православне цркве. Писао је бројна писма и извештаје. Имао је чак и личних непријатности. Једном га је Албанац физички напао испред поште у Призрену где је кренуо да преда писмо.


"Међу свим људима, свим националностима има и људи и нељуди. Али то зависи од сваког човека, да ли ће он бити човек или нечовек. Не могу људи да нас угурају у нељуде, а не могу ни нељуди да нас угурају у нељуде. То зависи од нас ако ми пристанемо да нас угурају у нељуде... Тих дана идем ја у манастир Гориоч кроз Митровицу, ту је било и Шиптара и њихове деце. Пролазим ја у мантији а деца почну да ме псују, што да не раде. Ћутим и пролазим. И после сам већ навикао, па купим бомбоне, па пођем па тој деци дам по бомбону, па се они онда бар за то време умире. Разуме се, не само да дамо бомбону да се умире, али да дамо и за то. Да не будемо саможиви, само за свој народ, своје племе па шта нас се тиче за друге, ајде."

Децембра 1990. године, епископ рашко-призренски изабран је за 44. поглавара Српске православне цркве. Први пут се србски патријарх бирао апостолским начином. Пре тога поглавари су бирани простом већином гласова проширеног Синода. Због страха да би политика могла да умеша прсте у избор патријарха, нови поглавар изабран је жребом, од три понуђена кандидата. Тек у 9. кругу гласања епископ рашко-призренски нашао се на листи кандидата. Било је то изненађење за многе.

"Митроплит Владислав је био најстарији митрополит па су њему дали та три коверта и он он је изабрао један коверат и отворио. Он ми је иначе школски друг из Сарајева, из Богословије. Отворио је коверат и извадио онај лист на коме пише, па рекао: "Епископ рашко-призренски је изабран". Ја сам се, што се каже, згрануо. Нисам очекивао, још мање желео, имате толико дужности, толико одговорности" - причао је патаријарх Павле у последњем интервјуу који је дао за РТС-ов документарно-биографски филм "Патријарх Павле - Живот по Јаванђељу".

Патријарха Павла дочекале су тешке године србског народа: распад државе, крвави ратови, масовна страдања. У свим обраћањима позивао је на мир и слогу. Увек је наступао као божји пастир, никада као политичар. Реч му је била молитвена као и његово понашање. Стално је апеловао: Будимо људи, нељуди никада!

 "Неки су мене оптуживали да позивам србски народ у разарање, ову несрећу и рат, само да би се одржала велика Србија. Ја сам рекао њима, понављам то и сада свима - да кад би велика Србија требало да се одржи по цену нечег нечовечног, нељудског, ја не бих пристао. Не бих пристао по ту цену да се одржи ни мала Србија. Када би по цену нељудског, нечовечног требало да се одржи последњи Србин и када би ја био тај Србин, не бих пристао. Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки, да преживимо као злочинци и нељуди."

После бобардовања Србије и масовног страдања људства, свештенства и манастира боравио је са Србима на Косову и Метохији. Остао је упамћен и као патријарх који је превладао раскол који је постојао у Србској православној цркви. И као поглавар Српске православне цркве наставио је да живи скромним, монашким животом, стално је био посвећен молитви.

Многи га сматрају једним од највећих молитвеника нашег времена. Сваки дан држао је литургију и тиме изазивао дивљење и пажњу монашког реда свих православних цркава. Сам је шио одежду, правио камилавку као и патерицу коју је стално носио. Становници Београда сретали су га у градском превозу. Живео је једноставаним и скромним животом.

Умро је у Београду, на Војномедицинској академији 15. новембра 2009. године у 95. години живота.

Приредила Слађана Зарић, РТС