Николај Миклухо-Маклај научник који рехабилитовао Папуанце

 Први човек,  који је свету испричао истину о Папуанцима, био је научник из Русије Николај Миклухо-Маклај. Пре 140 година, крајем октобра 1870. године он је отишао на Нову Гвинеју с првом научном експедицијом. То је било једно од најопаснијих путовања, јер је научнику требало да истражи живот Папуанаца, које су сматрали канибалима. У току 15 месеци је Миклухо-Маклај живео међу тим људима, проучавајући њихов начин живота, обичаје и религиозне обреде. Касније су његове опсервације, записи и цртежи постали део великог рада «Антрополошке белешке о Папуанцима Обале Маклаја у Новој Гвинеји», који све до сада ужива велику популарност код читалаца.

У стану потомака Николаја Миклухо-Маклаја практично није остало старих ствари, повезаних с именом великог претка. Има само породични албум с фотографијама, карта са аутограмом и неколико писама.  Све што смо имали, предали смо Руском географском друштву, захваљујући којем је била организована пре 140 година та експедиција.  Нама  су заувек остале легенде о деду које свака генерација Миклухо-Маклаја прича својој деци, - каже потомак научника Дмитриј Миклухо-Маклај.

Једна од пренеражујућих прича је када Миклухо-Маклај кренуо људождерима, а није понео пиштољ. То је било нетипично понашање! Сећамо се како су остваривана била колонијална освајања, како су се Европљани понашали према домороцима. Сматрало се да домородац није човек. Томас Хексли је писао да тамнопути човек може да се такмичи с белцем само у уједима.

Када је Миклухо-Маклај дошао у село домородаца, они су се окомили на њега с копљем, почели да гребу, један је чак ставио копље међу зубима научника.  За узврат је дед скинуо ципеле, легао на земљу и на крају крајева заспао. Када се он пробудио, Папуанци су се понашали мирољубиво. Они су видели да тај чудан белац нећи им учинити зло. Међутим, многи, који су после Миклухо-Маклаја посетили та села, нису се вратили оданде, погинули су. Та су племена била веома ратоборна.

Николај Миклухо-Маклај је стигао на северо-источну обалу Нове Гвинеје корветом Витез. Код залива Астролабије близу села Бонга он је подигао заставу Русије. Тамо је била саграђена прва руска кућа – Дом Маклаја.  Нешто касније је та територија добила назив Обала Маклаја, сачуван и до дан-данас. Залив с коралним обалама је почео да се зове Порт-Константин у част председника Руског географског друштва великог кнеза Константина Романова, под чијим патронатом је извршена та експедиција. Најближе заливу острво је добило назив Витез.

Потомци тих домородаца, с којима је контактирао руски научник, све до сада причају о беоцу кога су ту називали Караан-тамо – човек с Месеца, чак и бесмртни. Папуанци су веровали да је он у стању да заустави кишу, а уколико се наљути, може да запали море. Све до сада тамо причају легенду,  која је уствари јава: Миклухо-Маклај је онемогућио рат између племена, - прича Дмитриј Миклухо-Маклај.

Дошли су му његови пријатељи из племена и рекли да ће имати рат с суседним племеном. Питали су га: хоће ли он да им помогне? На то је он одговорио: ако заратите, ја ћу запалити море. Они нису веровали. Тада је он насуо у чашу мало бензина и запалио. Сви су клекли и рекли да неће ратовати.

Мој предак је био веома храбар човек. Он се није бојао да ризикује, па је то стално чинио, - наставља Дмитриј Миклухо-Маклај. Када је то било потребно, узимао је у руке оружје.

Када је ратоборно племе напало село где је он живео, разорило његову колибу, убило човека који се у њој крио, Миклухо-Маклај се латио оружја. При томе он није могао на некога да рачуна. Његове слуге-Папуанци су се бојали људи из тог племена. Испало је да је он сам иступио против тих бандита, ухватио човека, кривог за убиство. Научник га је нашао у чамцу, извукао оданде, ставио му уз главу пиштољ и предао холанским колонијалним чиновницима. Међутим, тај је човек био троструко већи и снажнији од научника. У својим дневницима дед пише: да је требало да се бори, он би се борио.

Интересовање према делатности великог научника, који је упознао свет с далеким племенима Океаније, не јењава ни данас. У архиву Руског географског друштва се чувају записи од непроцењиве вредности, дневници и преписка тог научника.  Ускоро ће сви ти материјали, који у потпуности никада нису били објављени, бити издани.