ВЛАДИКА ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Песник, владика и владар Црне Горе Петар II Петровић Његош, који се пре калуђерства звао Раде, рођен је на Његушима 13. новембра 1813. године, од оца Тома Маркова и мајке Иване Пророковић, у породици која је била у најближем сродству са тадашњим владиком црногорским Петром I Петровићем Његошем. Његошев отац био је рођени брат владике Петра I. Породица Његошева живела је у засеоку Ераковићима, на рубу Његушког поља, и била је доста имућна. Ту је Његош провео своје најраније детињство. Његов живот у детињству се ни по чему није разликовао од живота друге црногорске деце: чувао је стоку као и остала чобанчад, играо се витешких игара, духовно запајао предањима о црногорском јунаштву и народним песмама.

У младости Његош је школу учио у манастиру Савина, код калуђера Јосифа Троповића, који је за оно време био прилично образован човек. Осим осталог, Троповић је знао и италијански, и за годину и по, колико је провео код Троповића, Његош је научио и нешто италијански, али је главна наука била стицање писмености. Пре Троповића, Његоша су основама писмености учили цетињски калуђер Мисаил и Јаков Цек, секретар Петра I.

Његошево интензивније и шире образовање почело је онда када је на Цетиње, крајем 1827. године, стигао из великог света Сима Милутиновић Сарајлија, који је тада био најчувенији српски песник и већ био објавио своје дело "Сербијанку". Сима Милутиновић је одмах по доласку стекао све симпатије Црногораца и владике Петра I и постао народни секретар и учитељ младоме Његошу. Милутиновић је учио Његоша онако како је знао и умео, и војничком и државном послу, а и књижевности. Иако је то поучавање и васпитање било лишено сваког плана и система и извођено по сопственом и неуобичајеном методу, Његош је од Симе Милутиновића много научио и сачувао увек високи пијетет према своме учитељу, и у знак тог пијетета и захвалности посветиће му своје прво веће дело, "Лучу микрокозма", 1845. године. Богословско, пак образовање Његошево било је оскудно и Његош се није о њему много бринуо. Али је зато целог живота упорно радио на томе да учењем и читањем прошири друга знања. Учио је врло марљиво стране језике. Знао је руски, француски, италијански и немачки; учио је још и грчки и турски. Пратио је са живим интересовањем савремену српску и руску књижевност, а добро је знао и познавао светске класике. У малој Црној Гори, примитивној, без икаквих школа и могућности ма за какво образовање, Његош је стекао сам, самоучки највише, ванредно широку и богату личну културу. Сви који су га познавали истичу ту његову културу, а један од његових познавалаца, рударски инжињер Јегор Коваљевски, који је посетио Црну Гору 1838, чак вели да је Његош био "један од најобразованијих људи свога времена". Све то, осим његових дела, доказ је не само његове изузетне радне способности, његове упорне тежње за сазнањима него и његовог нарочитог дара.

На владичански престо, тј. за "предводитеља народа црногорског", Његош је дошао као седамнаестогодишњак, 31. октобра 1830. године, кад му је умро стриц Петар I. Непосредно после смрти Петра I, пред окупљеним главарима и народом, на Иванбеговом гувну испред Цетињског манастира прочитан је његов тестамент по коме његов синовац Раде Томов постаје законити наследник на владарском трону Петра I. Скупштина црногорских и брдских главара потврдила је овај избор. Архимандрит Манастира Острог, Јосиф Павићевић, по црквеним правилима замонашио је владичиног наследника. У монаштву је добио име Петар. На молбу црногорских и брдских главара дошао је призренски владика Хаџи-Захарија Ананија у Зету и рукоположио је у фебруару 1831. године у цркви Успенској на острву Кому у Скадарском језеру господара Црне Горе Петра за јерођакона и јереја и произвео га је за архимандрита. На самом почетку Његошеве владавине јавили су се отпори његовој власти од стране црногорског гувернадура Вука Радоњића. Радоњићев утицај у доба Петра I био је веома мали и смену владика покушава да искористи за јачање свог положаја. Потпомогнут главарима, Његош је укинуо чин гувернадура 1830. године, а Вука Радоњића протерао је из Црне Горе 1832. године. Идући за остварењем тежњи свога стрица, који је од Црне Горе желео да створи организовану државну заједницу, на народном збору на Цетињу у октобру 1831. установио је у Црној Гори Правитељствујушчи сенат с функцијом извршне власти. Чланови Сената били су плаћени за свој рад. Да би могао да осигура своју власт, Његош је основао гвардију као оружани одред. Истовремено је основан и посебан одред, перјаници, који су служили као извршни орган.

Променио је састав централних и локалних органа власти у читавој земљи. Успео је да створи јак државни апарат који је одлучно спроводио одлуке централне власти. Тиме је значајно сузбијена племенска самоуправност и створени су услови за јединство државе. Године 1833. донета је одлука о завођењу пореза у Црној Гори. Установио је државну благајну и буџет од пореза и помоћи коју је добијао од Русије. Трошкови администрације подмиривани су из државне касе. Од 1837. године остваривани су редовни порески приходи, а племена која су одбијала да плаћају државни порез била су кажњавана. Подигао је 1838. године на Цетињу чувену Биљарду, овећу зграду и у њој сместио Сенат и своју резиденцију. Његош се већ на почетку своје владавине одлучио да ради на унапређивању просветних прилика у Црној Гори. Од новчане помоћи коју је добио у Русији 1833. године, владика је купио једну малу штампарију. Прву основну школу у Црној Гори, Његош је основао 1834. године на Цетињу. Школа је радила у цетињском манастиру. Новооснована штампарија издала је први црногорски годишњак - "Грлицу" (1835-1839), под уредништвом Димитрија Милаковића. У овој штампарији Његош је штампао своја два дела "Лијек јарости турске" и "Пустињак цетињски" (1834). Године 1833. Његош одлази на пут у Русију да тамо буде завладичен. Његош није много држао до свог духовног звања, али му је то завладичење било потребно ради утврђивања личног ауторитета; оно је у ствари значило признавање стања у Црној Гори после смрти Петра I од стране Русије, која се тада сматрала заштитницом Црне Горе. У Русију је Његош путовао преко Трста, Беча и Пољске. Приликом тог путовања Његош ће, нарочито у Бечу и Трсту, успети да створи познанства и да стекне пријатеље. У Бечу се, између осталих, упознао и са Вуком Караџићем, који је тада већ био познат књижевник, и са којим ће остати пријатељ до смрти. У Русији је посвећен (хиротонисан) за митрополита. Од руског двора добио је значајну финансијску помоћ. Набавио је преко четири стотине разних књига, више световне но духовне садржине. Из Русије је тада донео штампарију. У време Његошева боравка у Русији, председник Сената Иван Вукотић успоставио је везу с незадовољним главарима у намери да узме сву световну власт у своје руке, а да Његошу остави у надлежност само вођење црквених послова. По повратку, Његош је Вукотића протерао из Црне Горе, па је из Русије почео да води борбу против Његоша.

Вукотић је оклеветао Његоша у Русији, па је руска влада образовала специјалну комисију на челу са руским вицеконзулом у Дубровнику Јеремијом Гагићем да у Црној Гори испита право стање. Истрага се за Његоша повољно завршила. Тешке унутрашње и спољашње околности условиле су његово друго путовање у Русију 1836. године. И овом приликом у Санкт Петербургу је добро примљен. Прихваћено је да се Црној Гори, ради јачања државне власти убудуће даје субвенција од 80.000 рубаља у асигнацијама. Помоћ Црној Гори је увећана са хиљаду на девет хиљада дуката. Са Његошем је из Русије у Црну Гору допутовао потпуковник Јаков Озерецковски, да прикупи што више података о друштвеним, економским, политичким и културним приликама у Црној Гори, да помогне Његошу на унутрашњем уређењу земље, да пази да се новчана средства која Русија даје "најделотворније употребљавају" и да настоји да Црна Гора успостави добре суседске односе с Турском. Након Озерецковског у Црној Гори су боравили руски емисари, рударски инжињер Јегор Коваљевски и официр Чевкин.

Петар II је дао подршку великим побунама које су против централне власти у Турској организовали 1831. године Мустафа-паша Бушатлија, у Албанији, и капетан Хусеин Градашчевић, у Босни, јер је сматрао да би ови покрети могли користити и ширењу ослободилачке борбе угњетених народа у Турској. После пропасти побуне скадарског везира Мустафа-паше, црногорски владар је предузео два неуспешна напада за ослобођење Подгорице крајем 1831. и почетком 1832. године. Након два напада на Подгорицу, Његош је одустао од даљих сукоба са Турцима, а на одржавању мира између Црне Горе и Турске инсистирала је и Русија, главни заштитник и покровитељ Црне Горе у том периоду. Сукоби су се ипак настављали, како на граници према Херцеговачком тако и према Скадарском санџаку. Неспоразуми између Црне Горе и херцеговачког везира Али-паше Ризванбеговића избијали су око Грахова. Грахово је било зборно место хајдучких чета које су из Црне Горе упадале у Херцеговину. Те чете је помагао и подстрекавао Његош, који је желео да Грахово укључи у састав Црне Горе.

Због тога су избили сукоби између Али-паше и Његоша. До већег сукоба дошло је на Грахову 1836. године када је велика турска војска Али-пашина и муселима Смаил-аге Ченгића тешко поразила црногорску. По сугестијама руске дипломатије, Његош се старао да успостави мир на границама. На Грахову су се састали Владика и Али-паша. Споразум о миру је постигнут 1. новембра 1838. По овом споразуму Грахово је остало у саставу Турске, али су становништву дате повластице и гарантована им је безбедност и имовина. До коначног регулисања односа дошло је у Дубровнику 24. октобра 1842. године, када су Његош и Али-паша потписали уговор о пограничном миру, којим се Црна Гора третира као "независна област". Развијајући јаку пропаганду међу брђанским и херцеговачким племенима, владика Петар II је имао намеру да уједини Црногорце, Брђане и Херцеговце у борби против Турака. Један од најопаснијих непријатеља таквим владичиним плановима био је чувени турски јунак Смаил-ага Ченгић. Због тога је владика затражио од кнеза Дробњака Новице Церовића и других дробњачких, морачких и ускочких вођа да убију Смаил-агу. Они су на то радо пристали, и кад је Смаил-ага дошао у Дробњак да сакупља харач, једна чета Дробњака, Морачана, Ускока, Бјелопавлића, Ровчана и Пипера напала је 5. октобра 1840. године његов логор на Мљетичку. После кратке борбе Смаил-ага је са својом пратњом убијен. Његовом погибијом отпочела је борба за коначно ослобођење дурмиторске области. Много више проблема Његош је имао са турским управницима из Скадра, а нарочито са Осман-пашом Скопљаком који је постао заповедник Скадарског ејалета 1843. године. Један одред Цеклињана, Љуботињана и Куча напао је 1835. године османску посаду и ослободио град Жабљак. Он је тада био неколико дана у рукама Црногораца, али су водеће силе одлучиле да Жабљак припадне Турцима. Године 1843, заузимањем скадарскојезерских острва Врањине и Лесендра, Осман-паша Скопљак је, поред фактичког добитка, демонстрирао своју (турску) сувереност над Црном Гором. Осман-паша је у пролеће 1847. године подстакао побуну против Његоша у Црмничкој нахији и напао на њега са великом војском. Напад је одбијен, а побуна је угушена. Осман-паша је подмићивао и Куче, Васојевиће, Бјелопавлиће и Пипере и тако на директан начин утицао да се у овим племенима формира и одржава јака туркофилска политичка струја, која је била брана интеграцији ових племена у црногорско државно ткиво.

Од почетка Његошеве владавине Аустрија се старала да на неки начин регулише питање граница са Црном Гором, као и питање статуса и власништва над манастирима Маине и Стањевићи, који су се налазили на аустријској територији, али су били у власништву црногорских митрополита. У ноти коју је бечка влада послала Његошу и Сенату, Црна Гора се третира као независна држава са којом је нужно успоставити коректне односе у обостраном интересу. Иако су преговори о разграничењу трајали релативно дуго, уговор о разграничењу потписан је 1841. године. Био је ово први међународно-правни акт којим једна велика европска сила признаје црногорске државне границе, па је зато овај уговор знатно утицао на учвршћење положаја Црне Горе. Био је то успех Његоша. Претходно је продао Аустрији манастир Маине 1837. године, а током повлачења границе између Црне Горе и Аустрије, продао је и манастир Стањевиће 1839. године. За оба манастира Његош је добио 35.000 талира.

Крајем 1846. године Његош путује преко Трста у Беч државним послом и том приликом штампа у Бечу своје највеће дело, "Горски вијенац", поему у драмском облику у којој је опевао покољ потурица у Црној Гори на Бадње вече 1703. године, у време владике Данила.

Велике догађаје из 1848. године народ у Црној Гори схватио је као почетак буђења народноослободилачких покрета у земљама Аустрије. Али, Његош није схватио мађарску борбу: мислио је да је она уперена само против интереса српског и хрватског народа, те је био спреман да упути црногорске одреде у помоћ хрватском бану Јелачићу против Мађара. Истовремено је наговарао Србију да заједничким снагама ослободе Босну и Херцеговину испод турске власти. Исходом догађаја није био задовољан; резигнирано је рекао да би било боље да се на "Босну кренуло".

С јесени 1849. године Његош је почео да побољева од туберкулозе. У пролеће и лето 1850. године провео је око три месеца на лечењу у Боки Которској, у Котору и Прчњу, а те исте године путовао је у два маха у Италију да тамо нађе себи лека. Ту се срео са Љубомиром Ненадовићем, који је описао тај сусрет са песником "Горског вијенца" у својим "Писмима из Италије". Лето 1851. године провео је такође на лечењу у Бечу и Хицингу (близу Беча). Здравље му се није побољшало, и болестан, свестан да му је близу крај, вратио се на Цетиње. Ту је умро 31. октобра 1851. године, у тридесет осмој години живота, у исти дан кад је, двадесет и једну годину раније, примио управу над Црном Гором. Сахрањен је најпре у Цетињском манастиру, а затим су његови земни остаци пренети у капелу на Ловћену, коју је подигао 1845. године.

Његошево књижевно дело настајало је у посебним и врло тешким условима. Стварано напретрг, у часовима вечите бриге и трзавица, у сталним борбама за слободу и опстанак црногорског народа, оно носи одраз тих стремљења и расположења и скоро цело је прожето ослободилачком мисли, која је у њему била вечито жива и присутна.

Његош је певао неке шаљиве песмице још као ђаче у Цетињском манастиру да забави старога владику Петра I. Његов озбиљан књижевни рад почиње тек онда када се упознао са писаном књижевношћу и када је схватио прави задатак песника. Прве песме, после дечачких песама у народном духу, јесу песме сакупљене у збирку "Глас каменштака", коју је Његош понео са собом када је први пут путовао у Русију 1833. године и коју је хтео да штампа у Бечу и да понесе на дар руском цару. Песме из те збирке Његош је доцније прерадио и проширио у спев "Свободијада". У тој првој збирци песама, "Гласу каменштака", двадесетогодишњи Његош, који иде у Русију да га посвете за владику да буде будући архијереј, овако пева:

"Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш,
лактом вјере глупост чојка мјери..."

Његош је том приликом показао Вуку своје стихове, и Вуку су се ови свидели, али цензура у Бечу није допустила да се књига штампа јер се у њој говорило против Турака са којима је Аустрија била и желела да остане у добрим односима.

После те прве збирке песама, Његош ће 1834. године штампати друге две збирке: "Пустињак цетињски" и "Лијек јарости турске". Песме у првој збирци показују јасно траг тадашње Његошеве лектире - то су махом оде, али се из неких песама већ јасно одређује будући мисаони Његошев песнички лик. Песме из друге збирке су друга компонента Његошевог песничког лика: оне опевају борбу против Турака.

Најзрелији период песничког стварања Његошевог и његовог пуног сазревања јесте период између 1845. и 1847. године. Тада је Његош написао своја најбоља дела: "Лучу микрокозма", религиозно-филозофски спев о настанку света, 1845, и "Горски вијенац", 1847. године. Одмах после "Горског вијенца", још у току 1847. године, Његош је написао последње своје дело "Лажни цар Шћепан Мали", драму о самозванцу који је владао Црном Гором од 1767. до 1774. године. Ово дело је штампано 1851. године.

Од осталог књижевног рада значајно је поменути и неке његове песме ("Ода сунцу спјевата ноћу без мјесеца", "Црногорац свемогућем богу", "Мисао", "Кула Ђуришића", "Чардак Алексића") и збирку народних песама "Огледало српско", у којој има и Његошевих песама испеваних сасвим у духу народне поезије.