НАТО агресија на Републику Српску и србски народ током рата у БиХ

Пише: Др Винко Пандуревић, генерал-потпуковник Војске Републике Српске

Увод

Бомбардовање РС (агресија НАТО на РС) које је спроводио НАТО пакт током рата у БиХ, као тема није широко присутна у домаћој, а још мање у страној јавности, осим у различитим званичним и незваничним извештајима ОУН, те самог НАТО пакта и у одређеним новинским текстовима, научним радовима и историјским уџбеницима, под различитим именима и различитим тумачењима. У последњих неколико година у РС се обележава дан НАТО бомбардовања РС, а као датум је одређен 9. септембар.

О ангажовању НАТО пакта током рата у БиХ не зна се довољно, нити се о томе довољно говори. На западу се „ангажман НАТО пакта“ посматра искључиво са „хуманитарне стране“, као „изнуђена и неопходна мера“ у циљу „спречавања и елиминисања хуманитаране катастрофе“. Мало се говори и пише о односу УНПРОФОР-а – мировних снага УН и самог НАТО пакта који је био врло домимантан у БиХ.

Додељени мандат мировних снага УН и изнуђено спровођење тога мандата, супротно основним начелима деловања мировних снага УН, од стране САД, блиско савезништво са НАТО пактом и сврставање снага УН на страну Бошњака и заузимање непријатељског става према Србима и РС, нису радо разматране теме ни у домаћој ни у страној јавности.

Ретки су аутори и политичари који агресију НАТО пакта на РС посматрају као предходну фазу агресије НАТО пактан на СРЈ и својеврсну припрему за коначни ударац на српскуе земље.

Агресија НАТО пакта на Републику Српску, Србију и србски народ може се посматрати са мноштва аспеката и анализирати и изучавати са становишта многих научних дисциплина. За овај феномен свакако су заинетресване  пре свих војна наука, геополитика, затим историја, наука о међународним односима, али и социолошке, психолошке па и медицинске науке.

Министарство одбране Србије и МЕДИЈА ЦЕНТАР ОДБРАНА су предузели важне кораке у оквиру своје издавачке делатности да кроз едицију РАТНИК расветле многе од набројаних аспеката агресије НАТО против србског народа у целини. У том смилу је и на овогодишњем сајму књига организован  трибина под називом „Искустав из одбране  током НАТО агресије“ – Памтимо књигом,  на којој се на бази чињеница отворено говорило,  о различитим аспектима поменуте агресије, са тежиштем на изучавању војних искустава и извлачења различитих поука за будућност, како ради политичког деловања, тако и ради усваршавања војнодоктринарних знања и знања из сфере одбране и безбедности.

У овом раду се говори тежишно о међународним, геополитичким, геостратешким и војним аспектима агресије НАТО на србски народ која је изведена почетком и крајем деведесетих година прошлог века.

Илузија и моћ ОУН на почетку деведесетих година прошлог века

Распадом Варшавског уговора и уједињењем две Немачке, почетком деведесетих година прошлог века наступиле су тектонске  промене на геополитичком плану, у целом свету а посебно у Европи. Поредак света који је до тада важио, у коме је доминирао „хладни рат“, поредак који је био познат као биполарни поредак, замењен је униполарним поретком света са доминантном улогом и доминацијом НАТО пакта на челу са САД. СССР се распао. Руска Федерација (РФ) као његов наследник није имала ни изблиза ону улогу СССР-а на међународној сцени и у међународним односима. РФ је постала економски и финасијски зависна од САД и Запада у целини. Као таква она није представљала скоро никава битан фактор када се радило о доношењу важних међународних одлука, укључујући и одлуке СБ ОУН. Иако као стална чланица СБ са правом вета, РФ није ни помишљала да то право искористи ни у оним случајевима када су усвајане Резолиуције СБ које су биле углавном у корист САД и њихових Западних савезника. ОУН је изгубила улогу кључне међуанродне орагнизације, која треба да се стара о светском поретку и о миру у свету. У СБ главну реч су водиле САД. Ритам рада и агенду СБ углавном су диктирале САД и њихови Запдни партнери.

Распад СФРЈ и рат на њеним просторима, који је на одређен начин коинцидирао са напред наведеним процесима, на врло суров начин су показали реалне геополитичке односе у Европи и на Балкану и улогу великих сила у тим односима и процесима. Карактеризација рата на просторима бивше СФРЈ била је под доминатним утицајем САД и НАТО пакта, као јединог војно-политичког савеза са глобалним геополитичким аспирацијама и скоро немерљивим војним потенцијалима.

Привилеговани положај између Истока и Запада који је имала Југославија у време хладног рата, који је био условљен пре свега геополитчким разлозима, са завршетком хладног рата врло брзо  је изгубљен, а истовремено је у Југославији  наступила унутрашња криза са значајним унутрашњим проблемима. Амерички однос према Југославији како у време хладног рата, тако и после њега, искључиво се темељио на политичким и геостратешким разлозима.

Дакле за време хладног рата Југославија је била важана за САД утолико што није била део СССР-а. За САД и НАТО је било важно да на простору бивше Југославије нема руског присуства и утицаја.  Ипак су САД биле свесне да ће доћи до грађанског рата у Југославији и до њеног распада. Такође су биле свесне које то проблеме може изазвати и да ће се србско питање у Југославуји поставити као кључно питање. Иако су САД декларативно и формално подржавале опстанак СФРЈ као демократске зајенице, биле су свесне да ће Словенија и Хрватска под утицајем и подршком Немачке наставити процес једностраног и насилног отцепљења. У новој констелација односа у Европи САД су, иако невољно почеле да се снажније укључују у ратни сукоб на простору бивше Југославије. Бушова админидтрација је само на први поглед остала дистанцирана од сукоба у бившој Југославији, јер се радило о периоду када су републиканци били на власти и када је Џорџ Буш старији окончао заливски рат у интересу САД, а потом је изгубио изборе од Била Клинтона.

Бил Клинтон и демократе су увидели прилику да могу на спољнополитичком плану да одиграју зтначајну улогу и да рат у БиХ могу да искористе за своју политичку популарност. Убрзо су почеле да круже „фризиране информације“ о догађајима на ратишту у БиХ. Провбитне такве информације које су су се односиле на наводне „концентрационе логоре“ које држе ВРС, стизале су у State department, али се пиказало  да нису тачне. Доласком Клинтонове администрације започела је нова политика САД према рату у БиХ, појавили су се „проблеми из пакла“ – „широко распорстарњено етничко чишћење, злочини против човечности, које чине српске снаге у БиХ, а на шету Бошњака и Хрвата“.

Наводни злочини које чине Срби у рату у БиХ „нису виђени од Другого светског рата и не могу се толерисати у постхладноратовском периоду“, тврдио је Клинтон и нагласио да би он војном интервенцојом спречио наставак сукоба. Он је на фону оваквих тврдњи победио на председничким изборима. Клинтон је био свестан да би интервенција у БиХ значила слање америчких копнених снага у БиХ. Међутим у тој фази он на то није био спреман. Био је спреман послати америчке копнене трупе у БиХ само уколико дође до постизања мировног решења, ради каснијег спровођења мира. У том периоду то мировно решење није било на видику. С обзиром на однос снага на терену, на војну супериорност ВРС у односу на АБиХ, САД су схавтиле да србско питање у БиХ може бити решавано и мимо њихових интереса (интереса САД). Свако решавање србског питања на Балкану, које би значило да Срби буду важан политички фактор и могући ослонац за Руско присуство у Европи, било је неприхватљиво за САД.

Распоређивање мировних снага УН – УНПРОФОР у Хрвасткој и у БиХ

На основу Резолуције СБ УН  бр. 743 од 21. фебруара 1992. године на простору Хрватске распоређене су мировне снаге УН – УНПРОФОР, са основним мандатом да обезбеде услове за мировне преговоре и заштиту формираних демилитаризованих подручја „safe haven“ одређених као „United Nations Protected Areas“ (UNPAs), као и контролу „самопроглашене Републике Српске Крајине“. Toкoм 1992. гoдинe мaндaтa УНПРOФOР-a je биo прoширeн на контролу тзв.“pink zone“ и контролу приступа УНПА зонама, контролу границе и приступа пинк зонама, контролу демилитаризованог подручја на Превлаци код Дубровника.

Добро је познато какву улогу су одиграле снаге УН на подручју Хрватске. Ни уједном случају нису испуниле свој мандант када је требало заштити србски народ. Нису спречавале дејство Хрватске војске, само су накнадно изражавали своје осуде хрватсих напада на србска подручја.

Мандат снага УНПРОФОР-а у БиХ, за разлику од мандата у Хрватској, који није значио контролу успоствљеног прекида ватре и примирја, као и лабавог мира, него заштита цивила од ратних страдања до окнончања рата. Мандата мировних снага у БиХ се могао поделити у 4 фазе: Фаза 1: достава помоћи у Сарајево, почев од 05. јуна 1992. године; заштита сарајевског аеродрома у складу са мандатом по Резолуцији СБ бр. 758, у хуманитарне сврхе. УНПРОФОР је штитио коридор за конвоје од аеродрома до града; Фаза 2: Пратња хуманитарних конвоја од 14. септембра 1992. године и пружање помоћи UNHCR током доставе помоћи избеглицама на различитим локацијама; Фаза 3: заштита „безбеденосних зона“ (Сребреница, Сарајево, Бихаћ, Тузла, Жепа) у складу са Резолуцијом СБ бр. 819; Фаза 4: контрола прекида ватре у оквиру Муслиманско-хрватске федерације, као новоуспостављеног ентитета у БиХ, контрола зона искључења за тешко наоружање.

Из наведеног мандата  мировних снага УН је јасно да су морале бити неутралне и непристрасне и без права на употребу силе против било које зараћене стране, осим  у самоодбрани. Ако анлизирамо праксу деловања мировних снага УН у БиХ видећемо да су оне одступале од добијеног мандата и да су више деловале по инструкцијама НАТО пакта, него генералног секретара СБ и самог СБ УН. Чак и поступање мировних снага УН по захтевима СБ, значило је пак камуфлирано деловање према потребама НАТО и њеоговг односда према зараћеним странама.

Однос УНПРОФОР-а и НАТО-а током рата у БиХ

Почетком 1993. године САД нису биле спремне да пошаљу копнене трупе у БиХ, али су зато настојале да мандант УНПРОФОР-а, снага у УН које су биле распоређене у Хрватској и БиХ, ставе под свој утицај и да кроз избор команданта снага УН у БиХ, могу утицати на ситуацију на терену. Команданти УНПРОФОР-а у БиХ били су генерали из НАТО земаља (Генерал-мајор Lewis MacKenzie (Канада) Сектор Сарајево 1992; Генерал Philippe Morillon (Француска) од октобра 1992 до јула 1993; Генерал-потпуковник  Francis Briquemont (Белгија) 12 јули 1993 до 24. јануара 1994; Генерал-потпиуковник Sir Michael Rose (Велика Британија) од 24. јануара1994 до 25. фебруара1995; Генерал-потпуковник  Rupert Smith (Велика Британија) од 25. фебруара 1995).

Током оружаног сукоба у БиХ сукобљене стране нису имале исти третман када је реч о мировним снагама УН и НАТО пакту. Мање више у стручној јавности су познате околности и процеси који су довели да Срби у БиХ добију третман „лоших момака“, тј. главних криваца за избијање оружаних сукоба и статус главних и јединих починилаца ратних злочина и злочина притв човечности. Такав статус српске стране у рату у БиХ, наметнут је из политичких и геостратешких интереса САД и њихових савезника, како би се лакше могле предузети одговарајуће мере против Срба и њихове Војске, а у корист друге зараћене стране – Бошњачке. Требало је наћи повод да се уведе „забрана лета“ србским ваздухопловима, затим да се и поред ембарга на наоружање, омогући и тајно и јавно наоружавање АБиХ и ХВО, и на крају да се мировне снаге УН сврстају уз Бошњачку страну у оружаном сукобу и да се у коначној фази пређе на политику „lift and strike“, тј. доставу помићи ваздушним путем и авио удари по србским снагама. Све је ово рађено са сврхом да Бошњачке снаге довољно ојачају како би у накнадној фази рата могле уз сарадњу и садејство са ХВО, ХВ и снагама НАТО пакта да задају одлучујући ударац ВРС и да поразе саму ВРС и РС.

Иако су се европски савезници САД у одређеној мери противили ваздушним ударима, због ризика по своје копнене трупе у сатаву УНПРОФОР-а, које би могле бити изложене дејствима ВРС, што је оправдано очекивано, јер  би се снаге УНПРОФОР-а, као што и јесу на крају сврстале уз једну од зараћених страна то јест на страну Бошњака и Хрвата. Ипак је на крају превладао става САД да Србе треба изложити ваздушним ударима. САД су настојале сачувати савезништво са европљанима и јединство НАТО пакта и пристале су да се са европским чланицама НАТО пакта постигне компромис у вези са употребом ваздухопловних снага за ударе по србским положајима.

САД су одбацивале скора све варијанте мировних решења (Карингтон-Кутиљеров план, Венс-Овенов план, Овен-Столтенбергов план, План Контакт групе), под изговором да су неправедне и да се мире са оствареним резултатима на терену. Међутим очито је да се радило о добијању времена како би се избалансирао однос војних снага у БиХ и како би се српске снаге довољно ослабиле да би се могло прећи у коначну фазу мировних преговора, који су резултирали Дејтонским мировним споразумом, који успут речено предстваља комбинацију свих предходних планова за мировно решерње рата у БиХ.

Да би смо лакше анализирали и оценили зашто је и како дошло до отворене агресије НАТО пакта на РС и до селективних и масовних авио удара по простору РС, неопходно је да се позабавимо односом појединих команданта УНПРОФОР-а према мандату мировних снага УН у БиХ и односом НАТО-апрема мандату УНПРОФОР-а. Скоро сви команданти УНПРОФОР-а су стајали на становишту да је улога мировних снага УН у БиХ обезбеђење хуманитарне помоћи и олакшавање живота цивилима, те стварање услова за одвијањње преговора између зараћених страна. Скоро сваки командант УНПРОФОР-а у БиХ након истека његовог мандата објавио је књигу у којој је постфестум са дистанце изнео своје виђење рата у БиХ и улогу мировних снага УН. Овде ће мо обратити пажњу на књигу „Борба за мир: Босна 1994.“, британског генерала Мајкла Роуза који је током 1994. године буо командат УНПРОФОР-а. Како сам Роуз у поменутој књизи каже, настојао је по сваку цену да не дозволи да снаге УН буду увучене у рат у БиХ. Мислим да му треба веровати, када ово каже. Роуз, као и његови предходници, а и они потоњи команданти су се плашили отвореног сврставања снага УНПРОФОР-а предвођених НАТО снагама, на једну страну у рату, јер су имали своје властите војнике рапсоређене на терену. За разлику од њих амерички генерал Џ. Џулван, команданта америчке команде за Европу – United States European Command (EUCOM)  у то време, јасно је истицао, да „ни Роуз ни његови предходници не проводе свој мандат до краја“. Шта је Џулван под тим подрзумевао? Он је желео да УНПРОФОР одлучније делује када је у питању употреба силе против српске стране. Говорећи о књизи генерала Роуза, Џулван се присећа састанка који је у мају 1994. године одржао у Загребу са командтом снага УН Бертраном де ла Прелом, изаслаником УН за бившу Југославију Ј. Акашијем и са генералом Роузом, чији је долазак захтевао лично генерал Џулван. Џулван је наводно желео да пред УНПРОФОР-ом „разбије фаму како НАТО једва чека ваздушне ударе“, како то он сам каже, али је одлучно захтевао од команданта УНПРОФОР-а „да покажу снажну одлучност када је реч о ангажовању војних потенцијала када је реч о кршењу одлука УН о забрани употребе србских снага у зонама искључења и у заштићеним зонама, те да покажу заједничку одлучност УН и НАТО“. Другим речима Џулван је индиректно преузимао надлежност над снагама УНПРОФОР-а. Истине ради, треба истаћи да је Роуз истрајавао на поштовању мандата снага УН и противио се масовним авио ударима по србским положајима. Можда је и то био разлог што се кратко задржао у БиХ.

Суштина наступа Џ. Џулвaна може се изразити следећим његовим речима које је изрекао након поменутог сатанака у Загребу: „У тo нaм je врeмe пoстaлo jaснo дa зaпoвeдници Унпрoфoрa, укључуjући Рoузa, нe спрoвoдe дo крaja свoj мaндaт. Умeстo тoгa, Рoуз je дoпустиo сeлeктивнo пoвлaчeњe тeшкoг oружja, пoгoтoвo српскoг. Прeднoст српскe стрaнe у тeшкoм нaoружaњу у oднoсу нa бoсaнску у тo сe врeмe прoцjeњивaлa нa 50:1. Meђутим, Рoуз je тaдa биo тoликo зaoкупљeн спровођењем влaститe тaктикe нa тeрeну дa му je шири, стрaтeшки aспeкт бoсaнскoг рaтa пoчeo измицaти. Jaснo ми je дa je у тo врeмe мoрao вoдити рaчунa o сигурнoсти свojих вojникa, чиjу хрaбрoст изузeтнo цeним, и jaснo ми je дa су били излoжeни oпaснoсти, aли вeрoвao сaм тaкoђeр дa мoрaмo прeузeти ризик жeлимo ли пoстићи мир. Нe искoристити мoгућнoсти штo су сe oтвoрилe у врeмe кaдa je НATO кoнтрoлисao мoрски и ваздушни прoстoр и кaдa je имao овлашћења дa нaпaдa и циљeвe нa зeмљи oкo зaштићeних пoдручja знaчилo je прoпустити прилику зa знaчajaн стрaтeшки пoмaк. Нaжaлoст, кao пoсљeдицa тe прoпуштeнe приликe услeдили су нoви нaпaди.“

Џулван је желео да добија такве извештаје са терена који ће оправдати интервенцију НАТО авијације по србским положајима. Тако ће почела медијска кампања о ситуацији у Горажду када је у априлу уследио напад ВРС на бошњачке снаге у том подручју. У вези са тиме M. Рoуз каже: „Пoстaлo je oчиглeднo дa ћe упoрeдo с кривим прикaзивaњeм стaњa у Гoрaжду, у врeмe српскoг нaпaдa нa ту eнклaву, пoрaсти притисaк бoсaнскe влaдe, aли и нeких кругoвa у Aмeрици дa сe упoтрeбoм ваздухопловних снaгa НATO-a Унпрoфoр увучe у рaт. Биo сaм oдлучaн дa тo нe дoпустим. Испoстaвилo сe дa стaњe у Гoрaжду ниje билo тaкo oзбиљнo кao штo сe тo хтeлo сугeрирaти мнoгим изjaвaмa и извjeштajимa у тo врeмe.“

Знамо да Роуз није издржао у овом свом ставу и да су управо нешто снажнији авио удари НАТО уследили управо на подручју Горажда. Притисак на команданте УНПРОФОР-а вршиле су и бошњачке власти у Сарајеву, захтевајући да снаге УН отворено раде у корист режима А. Изетбеговића подржавајући АБиХ. Власти у Сарајеву су отворено тражиле смену команданата УНПРОФОР-а у БиХ, генерала Роуза и генерала Мекензија.

Као добра илустрација позиције команданата УНПРОФОР-а у БиХ и проблема спровођења мандата могу нам послужити и ставови још једног команданта мировних снага УН у БиХ канадског генерала Мекензија, које је изнео у својој књизи „Миротворац: Пут у Сарајево“, коју је написао пре 26 година. Како тврди сам Мекнзи, који је свој мандат команданта мировних снага УН у БиХ схватио „као непристрасан и објективан“, његови предпостављени у команди УНПРОФОР-а „су били врло узменирени његовим коментарима  на поједине проблеме“. Иначе Мекнзи је бомбардовање РС, касније и Србије назвао „лудошћу“ као и признање Косова за независну државу, као резултат и последица агресије НАТО на СРЈ.

Наследник М. Роуза на месту команданта УНПРОФОР-а у БиХ био је Руперт Смит, такође британски генерал, али много оданији НАТО-у него својој мисји командата мировних снага УН у БиХ. О ставу генерала Смита према рату у БиХ и зараћеним странама можемо сазнати из његовог сведочења пред ХТ у различитим предметима који су вођени против високих србских официра ВРС. Сам Смит је говорио да је врло често контактирао са представницима Бошњачке  власти у Сарајеву и са командантима АбиХ. Са србском страном, је имао контакте само када је требало решити ургентне проблема које имају снаге УН и подржати АБиХ, притискајући ВРС да обустави нека започета борбена дејства.

Смит је такође након истека мандата команданта УНПРОФОР-а објавио књигу под насловом „Коришћење силе“, у којој је описао своје виђење рата у БиХ. Смит је имао врло ригидан, могло би се рећи непријатељски став према Србима. Он је за разлику од других предсатвника УН у БиХ, увек био ближи употреби силе него преговорима.  Чак га је француски генерал Жанвије упозоравао да се суздржи од самосталних акција према Србима.

У наведеној књизи Смит описује своју посету Палама и састанак са председником Радованом Караџићем, на коме су били и Момчило Крајишник и Никола Кољевић. Сву тројицу приказује као 3К (Караџић, Крајишник, Кољевић), и каже да је то трио који сачињавају „луд, лош и лујка”. За њега су Срби лажови, преваранти. У наведеној књизи као разлог бомбардовања положаја ВРС и РС, сматра потребу да се гађају објекти у родном селу Ратка Младића, укључујући гробове његових предака, јер на тај начин ће да му „нанесе највећу бол” и показати му да је „немоћан да заштити кости својих предака”. Господин Смит о овим и сличним темама у судници током суђења разговара врло смирено и прибрано, самоуверено показујући да је тај његов став оправдан и да би то поново радио ако би му се пружила прилика. Било је лако закључити да је генерал Смит као командант UNPROFOR-а извршавао мисију НАТО-а у БиХ и водио рат против Срба. Сам Смит је признао да је НАТО за време његовог мандата био у рату са Србима. Смит је, поред тога што је био командант UNPROFOR-а, командовао и НАТО снагама за брзо реаговање (RRF). Он је те снаге максимално користио да би бомбардовао ВРС и РС. Међутим, он је ту своју улогу прикривао од ВРС, како би лакше само као командант УНПРОФОР-а преговарао са ВРС.

Смит је био под снажним притиском своје Владе из Лондона и САД да максимално        наоружава муслимане и да са њима заједнички делује против Срба. Током НАТО агресије на СРЈ 1999. Смит је био заменик генерала В. Кларка, команданта снага НАТО у Европи.

НАТО агресија на РС и србски народ у БиХ – преглед дејстава из ваздуха

И у домаћој и у међународној јавности као да полако пада у заборав дејство ваздухопловних снага НАТО по положајима ВРС, комуникационим системима, индустријским објектима, објектима наменске индустрије, којом приликом нису били поштеђени ни цивилни објекти ни цивилно становништво („колатерална штета“), које се мора назвати агресијом на РС, јер то у истину и јесте била оружана агресија.  Агресија свакако, ако не на једну суверену државу онда на једну од зараћених страна у БиХ, која је ентитет који учествује активно у свим мировним напорима којима посредују међународни представници. РС и њена Војска су током рата у БиХ били признати као страна у сукобу.

Свој пун међународни субјективитет  Република Србска добија Дејтонским мировним споразумом, коју као такву потврђују и прихватају земље гаранти тога споразума.

Акције НАТО-а на простору РС у периоду од 1992. до краја 1994. године

На који начин су третиране зараћене стране у БиХ од стране СБ УН показује и Резолуција  СБ којом се уводи зона забране летова над БиХ. Ту Резолуцију у праксу је проводио НАТО. Иако је поменуту Резолуцију усвојио СБ, јасно је да је то учињено под притиском САД и њихових савезника. Забрана лета над БиХ одосила се пре свега  на Ваздухопловство и противваздушну одбрану ВРС (ВиПВО).  Спровођење у дело поменуте Резлуције започео је НАТО у априлу 1993. године. „Deny flight“ –забрањени лет значио је одузимање ВРС главне борбене снаге у рату са  друге две зараћене стране.

Касније под притиском САД добијени мандат НАТО  проширен је и одобрено му је да пружа непосредну ваздухопловну подршку снагама УН на терену у БиХ. Заједно са пропагандним деловањем према србској страни у рату у БиХ, спровођење Резолуције о забрани летова над БиХ, блокадом Јасдрана, као и проширивање манданта НАТО да пружа блиску ваздухопловну подршку снагама УН представљало је припрему за одлучујуће ваздухопловне ударе – агресију НАТО на РС који су уследили током 1995. године.

Једино су авиони НАТО пакта патролирали небом БиХ. Све је то било у функцију промене стања на терену и стварање услова за пораз ВРС. Сетимо се да је НАТО оборио 4 авиона ВиПВО ВРС  на подручју централне Босне, који су били на извршењеу борбених задатака неутралисања постројења наменске индустрије  АБиХ на подручју Травника (фабрика артиљеријских оруђа) и Бугојна (складиште муниције).  Србски авиони су оборени 28. фебруара 1994. године.  На овај начин НАТО је потврдио апсолутну превласт у ваздушном простору над БиХ.

Нова димензија ангажовања НАТО над РС било је бомбардовање положаја ВРС у рејону Горажда у априлу 1994. године и то у два наврата (10. априла и 11. априла), како би се осујетила дејства ВРС и спречио пораз снага АБиХ на подручју Горажда. Бомбардовања су изведена на захтев кманданта снага УНПРОФОР-а британског генерала М. Роуза. Наводни посматрачи УНПРОФОР-а који су наводили авионе НАТО били су  припадници специјалних британских снага  SAS (Special Air Service). Дејство авиона НАТО по циљевима – тенковима ВРС нису били успешни због лошег времена и недостатка горива у резервоиарима авиона. НАТО је тврдио да су уништени тенк Т-55 и два транспортера, а у ствари су уништене две куће, санитетско возило и погинула су два болничара. Овај пут НАТО је претрпео губитке. Погођена су два  авиона (један француски, а други британски). Оба авиона су погођена лако преносивим лансером. Наредних месец дана настављена су повремена дејства НАТО по положајима СРК  ВРС.

Поред наведених дејстава НАТО авиони су у рејону Сарајева извршавали извиђачке летове. Због тога је србска ПВО (Стрела-2М) била активна и 15. априла је између Горажда и Сарајева оборила је француски извиђачки авион који је полетео са носача авиона „Клеменсо“. Гeнeрaл Рoуз je je joш jeдaнпут у aприли трaжиo дejствo aвиjaциje  пo србским пoлoжajимa oкo Гoрaждa, aли збoг лoшe видљивoсти oдустaлo сe oд дejствa. Toм приликoм je прeмa нeким пoдaцимa у пoврaтку пoгoђeн jeдaн aвиoн кojи сe срушиo нa oбaлaмa Jaдрaнa.  Након губитка „Si Heriera“ даље дејство авијације је опозвано.

Због наводног дејства србских снага на Француске мировњаке и покрета тенкова у рејону Сарајева у августу 1994. године НАТО је извео ваздушне ударе у којима су учествовала 4 америчка, 4 британска и 4 француска авиона и 6 холандских уз подршку AWACS. И овај пут резултати дејства су били скромни уз исто образложењ: слаба видљивост недовољна обавештајна подршка. Чак су  неке бомбе бачене на Муслимнаске положаје изазвавши велике жртве на Муслиманској страни, које су опет приписане Србима.

У зиму 1994. године НАТО је предузео авио ударе на снаге ВРС на подручју Бихаћа, како би спречили „хуманитарну катастрофу на подручју заштићене зоне Бихаћ“. У ствари радило се о спречавању пораза 5. Корпуса АБиХ, у контраофанзиви коју је извела ВРС као одговор на офанзиву 5. Корпуса АБиХ. Том приликом НАТО авиони су дејствовали по аеродрому Удбина у РСК, као и по положајима ВРС.

Средином 1995. Године србска ПВО је предузимала мере маскирања и праћења ситуације у ваздушном простору. Захваљујући доброј маскирној дисциплини и вештом маневру  Србски ракетни систем „Куб 2“ је у рејону Мркоњић града оборио амерички Ф-16ц, чији се пилот капетан Скот О Грејди спасио катапултирањем, а касније извучен у акцији маринаца ( о овоме случају су американци снимили филм).

Авио удари НАТО пакта по РС током 1995. године

Могло би се рећи да су авио удари по РС и против дејства ВРС током 1994. године били међусобно  одмеравање снага. У мају 1995. године долази до потпуног ваздушног рата. Разлог за отпочињање нових авио удара на РС било је наводно одбијање ВРС да повуче своје тешко наоружање на 20 км од Сарајева, односно од положаја 1.К АБиХ. У ставри НАТО је на основу извештаја команданата УНПРОФОР-а и по њиховом захтеву вршио подршку снага АБиХ које су покушавале извести војну деблокаду Сарајева, односно њиховог 1. Корпуса, и онемогућавао ВРС да користи све своје борбене капацитете у функцији оружане борбе, која је била легитимна. Авиони НАТО пакта су дејствовали из војне базе у Авијану. С обзиром да је ВРС била технички инферирорна у односу на НАТО, није располагала савременим борбеним системима ПВО, командант ВРС генерал Р. Младић наредио је узимање припадника УНПРОФОР-а као талаца, захтевајући да НАТО обустави авио ударе. Током ових ави удара припадници УНПРОФОР-а су се били сврстали на страну АБиХ, иако су по одредбама Женевске конвенције били заштићени, ВРС није имала велики избор када је реч о начину заштите властитих снага, територије и становништва.

Почетком јула 1995. Године два холандска авиона бомбардовали су положаје ВРС – ДК на подручју Сребренице у време операције „Криваја-95“ у којој су снаге ДК ослободиле то подручје, демилитаризовале  Сребреницу и неутралисале 28. Дивизију АБиХ.

НАТО бомбардовање Републике Српске, под кодним именом Операција Намерна сила (енгл. Operation Deliberate Force) и Операција Мртво око (енгл. Operation Dеаdeye)

Најмасовнији авио удари и најшире размере агресије НАТО на РС уследили су у периоду август-септембар 1995. године.  Удари су извођени под називом Операција „Deliberate force“. Основни циљ НАТО био је да ВРС поклекне под нападима муслиманско-хрватске коалиције. ВРС је тада држала између 68-72% територије БиХ, а намера је била да се територија БиХ подели између Муслиманско-хрватске фведерације (основана Вашингтонским споарумом 1994.) и РС у омеру 51% према 49%. НАТО на челу са снагама САД бомбардовали су положаје ВРС на подручју Сарајева и Горажда од 29. августа до 14. септембра 1995. године. Званични разлог бомбардовања био је гранатирање сарајвеске пијаце Маркале 28. августа када је од експлозије пет граната погинуло 37 људи (Маркале – 2).

Штаб НАТО као ни штаб УНПРОФОР-а нису чекали завршетак истраге у случају Маркале одмах су оптужили српску страну и отпочели авио ударе по положајима ВРС. Влада А. Изетбеговића је тражила прекид мировне мисије УН и ангажовање НАТО на страни АБиХ ради пораза ВРС. Поред авио удара у овом случају ангажована је и тешка артињерија УНПРОФОР-а са положаја на Игману, која је дејтвовала по положајима СРК. Првoг дaнa бoмбaрдoвaњa Пaлa, у oкршajу српскe aртиљeриje и aвиoнa НATO сaвeзa, кojи су мeштaни рaтнe прeстoницe пoсмaтрaли сa улицa, oкo 17.00 чaсoвa рaкeтoм “зeмљa-зeмљa” oбoрeн je фрaнцуски aвиoн “Mирaж 2000”, кojи je пao 20-aк килoмeтaрa jугoистoчнo oд Пaлa, a двojицa пилoтa спaсилa су сe кaтaпултирaњeм.

У извeштajу нeзaвиснe кoмисиje из тoг пeриoдa нaвeдeнo дa “нe пoстoje jaсни дoкaзи дa су грaнaтe дoшлe сa србских пoлoжaja”, штo je пoтврдиo личнo и Jaсуши Aкaши, тaдaшњи изaслaник гeнeрaлнoг сeкрeтaрa УН зa Бaлкaн. Taдaшњи кoмaндaнт УНПРOФOР гeнeрaл Majкл Рoуз изjaвиo je нaкoн инцидeнтa нa Maркaлaмa дa сe нe мoжe утврдити oдaклe je грaнaтa испaљeнa. Руски пукoвник, члан штаба УН у Сaрajeву Aндрej Дeмурeнкo, кojи je учeствoвao у истрaзи, изjaвиo je дa су Срби “нeпрaвeднo били oптужeни сaмo дa би НATO имao пoвoд зa нaпaд”. Свe тe тврдњe нису ништa знaчилe зa НATO сaвeз, вeћ су сe oтвoрeнo сврстaли нa стрaну Бoшњaкa и пoчeли aгрeсиjу нa пoлoжaje Вojскe Рeпубликe Српскe.

Према истраживањима историчара америчка влада се још средином 1993. године определила за употребу силе против српске стране као вид кажњавања Срба због њихове „агресивне политике“. Сами напади на почетку кампање показују да су ваздушни удари по одабраним циљевима планирани много раније. Занимљиво је да није постојао посебан план за извођење ове операције. На њу се највероватније гледало као на природни наставак акција које су снаге НАТО-а већ водиле. Америчке снаге су још у јулу 1993. године пребациле велике снаге из база у Немачкој у Авијано. Са овог аеродрома америчке снаге су контролисале у потпуности ваздушни простор над Босном и Херцеговином, као и све офанзивне акције против Војске РС 1994. и 1995. године. Када је УН још 9. октобра 1992. године донео одлуку о забрани свих летова над територијом Босне и Херцеговине свим зараћеним странама започето је аутоматско прикупљање података о територији, борбама и снагама које су водиле рат употребом сателита и авиона за рано откривање и упозоравање познатим као AWACS. Приметно је и то да су у свим операцијама од 1992. године па све до почетка операције Намерна сила амерички ваздухоплови чинила чак 42% свих ангажованих ваздухоплова. Планери при НАТО снагама су још у децембру 1994. године израдили план под називом Мртво око (енгл. Dead Eye) који је за циљ имао елиминисање србског ПВО система како би се спречило и онемогућило свако осматрање ваздушног простора од стране српске ПВО. Овај план је након неколико месеци инкорпориран у план операције Намерна сила. За ове операције 69% летилица обезбедиле су САД.

Током агресије НАТО на РС, посебно у форми авио удара по положајима ВРС, радиорелејним центрима, индустријским постројењима, складиштима, рафинеријама и др. уништени су скоро сва чворишта свих врста веза, многа војна складишта, стардали су многи цивилни објекти а погинуло је 152 цивила, а најмање је било губитака међу припадницима ВРС.

Нa пoлoжaje Вojскe Рeпубликe Српскe НATO aвиjaциja извела је око 3515 летова и бaцилa je укупнo 1.026 бoмби, oд чeгa 708 вoђeних, a укупнa тeжинa бaчeнoг eксплoзивa изнoсилa je неколико хиљада тoнa.

Бoмбaрдoвaњe Рeпубликe Српскe oкoнчaнo je 14. сeптeмбрa 1995. гoдинe кaдa je пoстигнут дoгoвoр дa Вojскa Рeпубликe Српскe пoвучe тeшкo oружje из тaкoзвaнe “Зoнe бeзбeднoсти” штo je и учињeнo 17. сeптeмбрa.

Зa бoмбaрдoвaњe Пaлa, Jaхoринe, Хaџићa, Вoгoшћe, Илиjaшa и Брaтунцa, мeстa кoja су билa пoд кoнтрoлoм Вojскe Рeпубликe Српскe, НATO је кoристио oсирoмaшeни урaниjум, a oд њeгoвих пoслeдицa умрлo je нajвишe бивших стaнoвникa oпштинe Хaџићи кojи су сe, нaкoн пoтписивaњa Дejтoнскoг спoрaзумa, прeсeлили нa пoдручje Брaтунцa.

Нa брaтунaчкoм грoбљу, сaмo чeтири гoдинe нaкoн бoмбaрдoвaњa, сaхрaњeнo je oкo 400 умрлих, oд кojих je вeћинa бoлoвaлa oд нeкe врстe кaрцинoмa. И мнoги стрaни вojници, кojи су бoрaвили нa oвим пoдручjимa у тoку и нaкoн бoмбaрдoвaњa, дaнaс имajу сличнe здрaвствeнe прoблeмe.

Ангажоване НАТО снаге у операцији „Намерна сила“

Пoслeдицe кoришћeњa рaдиoaктивнe мунициje сa oсирoмaшeним урaниjумoм oсeтићe и гeнeрaциje будућих стaнoвникa Рeпубликe Српскe, кoja je мeђу вoдeћим зeмљaмa пo брojу мaлигних oбoлeњa у рeгиoну.

Искуства и Пуке

Намера и потреба САД да чим пре остваре свој продор на исток, на границе Русије и да НАТО учврсти своју позицију јединог и неприкосновеног војног чиниоца који може да намеће своје интересе у целом свету, показује нам да се агресија НАТО на РС и србски народ може сматрати предходницом онога што је уследило током агресије НАТО на СРЈ 1999. године.

НАТО је србски етнички простор посматрао као јединствено подручје свога деловања независно од државних граница у којима су живели Срби. И први пут од свога оснивања НАТО је испољио масовне ударе управо по србским земљама.

Основни циљ дејства НАТО пакта по снагама ВРС и територији РС био је: 1) провера и наметање унутрашњег јединства међу чланицама НАТО; 2) провера борбене операбилности ваздушних снага 3) провера функционисања система РиК, с обзиром на сложеност ланца командовања и доношења одлука у НАТО; 4) слабљење положаја руководства РС и цилокупног руководства србског народа и стварање унутрашњег раздора у србском етничком бићу; 5) припрема и увежбавање за предстојећа дејства у походу на исток, тј. дејства по србским етничким територијама и агресију на СРЈ 1999.; 6) стварање преваге у односу међу сукобљеним странама у корист АБиХ и ХВО;  7) припреме за завршне операције ХВ против РСК; 8) привођење ратних операција у БиХ крају и довођење сукобљених страна за прегварачки сто.

Начин дејства ваздушних снага НАТО: 1) на почетку дејство је било суздржано са малих висина, не довољно одлучно, дејство у малим групама или паровима ваздухоплова, са малим ефектима и малим учинком на планиране и гађане циљеве; 2) касније је испољио дејство у већим групама и са већих висина, са знатно бољим учинцима по одабраним циљевима; 3) НАТО је настојао да у потпуности неутралише снаге ПВО ВРС, посебно осматрачке и радарске системе, као и репетиторе који су служили за емитовање радио и ТВ програма.

НАТО је неочекивано  претрпео губитке, од знатно технички инфериорнијих снага ВРС. Скоро сви оборени ваздухоплови погођени су лако преносивим лансерима ПВО. Ово је било важно искуство за НАТО.

Искуства која је извукла РС из НАТО агресије су следећа: 1)  Руководство РС није очелкивало да ће НАТО дејствовати са испољеном дрскошћу; 2) Ситеми ПВО ВРС били су крајње инфериорни; 3) ВРС је користила адекватне мере ПВЗ; 4) Бранила се и узимањем припадника УН као талаца, као изнуђеном и крајњом мером,  што је наишло на осуду међународне јавности; 5) Дејство снага НАТО донело је ратну превагу у корист АБиХ, ХВО и ХВ у накнадној фази рата и у завршним операцијама; 6) ВРС је ратовала са НАТО без иједног савезника који би јој пружио конкретну помоћ на бојном пољу, али је иапак добијала најнужније информације и податке неопходне за адекватну заштиту; 7) Након рата РС је пренела своја искуства својим приј