Братство по атому од науке до нуклеарке

У сарадњи с Руском Федерацијом, у Србији ће бити изграђен центар за нуклеарну науку, технологије и иновације. Наша научна заједница ће добити трансфер знања и искустава руских експерата у примени нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. Стручњаци ће стасавати у врхунском истраживачком инкубатору, а корист ће имати читава заједница.

 

Да и добра вест може да има лош одјек показало се одмах након што су током посете премијера Дмитрија Медведева споразум (како је наведено и на сајту) потписали министар за иновације и технолошки развој Ненад Поповић и Алексеј Лихачов, генерални директор Руске државне корпорације за атомску енергију (Росатом).

 

„Руси долазе да нам увале нуклеарке” – закључак је који се попут ланчане реакције минуле недеље проносио друштвеним мрежама, а коментари су често илустровани секвенцама из ТВ серије „Чернобиљ”. Као крунски доказ цитира се и изјава високог руског званичника Сергеја Прихотка да је Русија спремна да буде партнер Србије у изградњи нуклеарке, уколико се у перспективи за то одлучимо.

 

На месту где се о овоме знају сви детаљи – у кабинету Ненада Поповића – „Политици” је речено да се министар у наредном периоду неће оглашавати о споразуму с Росатомом. Уместо одговора на питања која су у жижи интересовања јавности, понуђено нам је да дођемо на неформалне консултације. Уз сугестију да би било најбоље да се писање о овој теми „на неко време” одложи.

 

Србију од покретања атомског енергетског програма штити „саркофаг” у виду Закона о забрани изградње нуклеарних електрана. Мораторијум на такве објекте донет је још 1989, управо под утиском страшних последица хаварије која се 1986. догодила у атомској централи у Чернобиљу. Упркос томе, на питање шта ће руско-србско „братство по атому” донети у ближој и даљој будућности, др Љубиша Игњатовић, професор Факултета за физичку хемију Београдског универзитета, за Политику лист каже:

 

– Немам никакву недоумицу: ићи ће се према изградњи нуклеарне електране – тврди професор Игњатовић, који је и шеф Катедре за радио хемију, нуклеарну хемију и заштиту животне средине.

 

Наравно, како истиче, дужина тог пута не мери се годинама, већ деценијама. Све и када би сутра био забоден први ашов на градилишту нуклеарне централе, први киловати би потекли тек за петнаестак година.

 

Нуклеарне технологије имају далеко шири спектар примене од производње струје и то је оно што се примарно очекује од будућег центра, који ће имати истраживачки реактор и за који руска страна обећава да ће бити најмодернији те врсте у Европи. Посебно радује најава да ће у фокусу бити нуклеарна медицина, кроз производњу радифармацеутика (које сада увозимо) и усавршавање метода у дијагностици и третману канцерогених обољења. А користи ће имати и индустрија, пољопривреда и област заштите животне средине.

 

Професор Игњатовић сматра да наша научна и академска заједница има потенцијал да се у све те истраживачке и производне пројекте укључи и да се додатно оснажи уз руске експерте. Такође, центар би могао да буде снажно гравитационо поље за привлачење наших стручњака расутих по свету.

 

– Ако се као држава одлучимо за пут нуклеарне енергетике, центар ће без сумње бити од помоћи да се надокнади изгубљено током тридесетогодишње апстиненције у тој области. Сматрам да је Закон о забрани изградње нуклеарних електрана донет исхитрено и да је то била грешка. Уверен сам да влада, садашња или нека наредна, не би имала негативне последице ако би уз аргументовано и научно утемељено образложење укинула постојећу забрану, односно кренула у изградњу нуклеарне електране – каже саговорник Политике.

 

Од стварања кадровске базе и обезбеђивања замашних средстава за један такав подухват, много сложенији задатак – и политички ризичнији – биће сучељавање с јавним мњењем које је подозриво према свему што има префикс „нуклеарно”.

 

На то је указао и први човек Росатома Алексеј Лихачов у сусрету с министром Поповићем у априлу ове године, на међународном сајму „Атомекспо” у Сочију. Без подршке јавности, рекао је, није могуће говорити о имплементацији високотехнолошких нуклеарних пројеката. Управо зато, једним од два меморандума који су у Сочију потписали Поповић и Лихачов, предвиђено је повећање укупног нивоа информисаности грађана о нуклеарним технологијама и њиховој примени.

Командна соба у нуклеарној електрани близу Островеца у Белорусији, коју је изградила руска државна корпорација Росатом

 

– Систематично и разумљиво треба објаснити зашто би изградња нуклеарне електране за Србију била корисна, а по мом мишљењу и неопходна. Лигнит, угаљ који користимо у термоелектранама, није квалитетан, пепелом који настаје његовим сагоревањем загађујемо нашу животну средину, а преко ваздуха и животну средину околних земаља. И водни ресурси су нам ограничени, не би их требало злоупотребљавати, као у случају мини-хидроелектрана, од којих је еколошка штета много већа од енергетске користи. С друге стране, нуклеарна енергија, баш као и соларна и енергија ветра, најчистија је са становишта емисије угљен-диоксида и осталих гасова који утичу на атмосферу и климатске промене – закључује професор Љубиша Игњатовић.

 

Људи од струке и науке с којима смо разговарали о овој теми, једнодушно поздрављају формирање центра као пречице којом ћемо сустићи захуктали технолошки напредак развијеног света. О нуклеарним електранама кажу да је у овом контексту прерано говорити, иако не споре да та енергетска опција има бројне добре стране. Ризик од акцидената не сматрају битним „фактором одвраћања”, јер су безбедносни системи и процесуре од Чернобиља наовамо драматично унапређени. Сви се слажу да је реч о крупном стратешком питању, о коме држава мора да заузме јасан и дугорочан став.

 

А тај став, са свим својим противречностима, изражен је у Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2025. с пројекцијама до 2030. године:

 

„Тренутно не постоји регулаторни и административни оквир за изградњу и рад нуклеарних електрана. Не постоји ни научни, ни стручни кадар који би пратио изградњу и рад ових постројења, а прекинуто је и школовање кадрова за потребе нуклеарне енергетике. Слична ситуација је у административно-регулаторном и научно-стручном смислу и с третманом високо радиоактивног отпада и истрошеног нуклеарног горива. Такође, треба имати у виду да је реч о енергији на бази увозних горива. Ипак, изградњу нуклеарних електрана као могућност не треба потпуно искључити, с обзиром на еколошка ограничења за постојећу производњу и будуће потребе. Процена је да би 10–15 година од тренутка укидања Закона о забрани изградње нуклеарних електрана био минималан неопходни период за превазилажење свих побројаних проблема и недостатака, до почетка евентуалног рада таквог постројења у Републици Србији”, наводи се у документу који је Народна скупштина усвојила 4. децембра 2015.

 

Било је то две и по године пре првог помена да ће Росатомова „нуклеарна Црвена армија” на тлу Србије садејствовати с овдашњом науком и привредом. А улазак тако технолошки и финансијски моћне формације може радикално да промени однос однос снага на терену. Па чак и правила игре.

 

Руска државна корпорације за атомску енергију – Росатом – светски је лидер у развоју иновација и нових технологија на подручју примене атомске енергије у енергетици, медицини, пољопривреди и индустрији. У свом саставу има око 400 компанија, лабораторија, војноиндустријских и нуклеарних постројења, а поседује и флоту нуклеарних ледоломаца. Послује на пет континената, у више од 50 земаља. Запошљава 250.000 људи у 330 предузећа и 37 нуклеарних постројења широм Русије. Од 58 реактора који се тренутно подижу у свету, у изградњу чак њих 42 укључен је Росатом.

 

Папиролошка припрема

Руско-србска атомска ренесанса први пут је наговештена средином маја прошле године. Тада је у Сочију потписан документ о принципима сарадње у области иновација и технолошког развоја у примени нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, којим је предвиђена руска подршка стварању и развоју нуклеарне инфраструктуре у Србији.

 

Током посете председника Владимира Путина Београду, у јануару, две владе су потписале споразум о сарадњи у области употребе нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе и, што је још важније, заједничку изјаву о стратешком партнерству Србије и Русије у изградњи центра за нуклеарну науку, технологије и иновације.

 

Овај споразум је оснажен три месеца касније с два меморандума: првим се одређује правац сарадње у припреми и обуци кадрова, а други се односи на питања транспарентности и информисања јавности о употреби нуклеарних технологија.

 

Сва ова документациона припрема крунисана је 19. октобра у време посете премијера Медведева, потписивањем споразума о изградњи центра за нуклеарну науку, технологије и иновације.

Дарко Пејовић, Политика