РТ: „Прича о захвалности“: Београдска операција

19.10.2019. год.

Поводом 75. годишњице ослобађања Београда од нацистичких освајача, Министарство одбране Робјавило је раније класификована документа из фондова Централног архива Министарства. Ради се о фотокопијама војних часописа, политичким извештајима, новинарским публикацијама и одликовањима најугледнијих бораца током Београдске операције.

Рат и окупација

Након Првог светског рата, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана је од малих балканских земаља и делова територије Аустро-Угарске, која је 1929. преименована у Југославију. У спољној политици, званични Београд је у почетку био оријентисан ка Паризу и Лондону, а после избијања Другог светског рата покушао је да одржи неутралност.

Међутим, у пролеће 1941. године руководство нацистичке Немачке приморало је премијера Југославије Драгишу Цветковића да се придружи Тројном пакту. Огорчени становници свргнули су Рајху лојалну владу. Међутим, Хитлер је то искористио као формални изговор за инвазију на Југославију, која је почела 6. априла. Недељу дана касније СС јединице су заузеле Београд.

„Југославија коју је заузела Немачка и њени савезници била је подељена на окупационе зоне и марионетске државе. На пример, Хрватска, Босна и Херцеговина чиниле су такозвану Независну Државу Хрватску, у Црној Гори је створена проиталијанска марионетска влада, а низ других региона земље постао је директно део територија земаља окупатора - Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске“, рекао је у интервју за РТ Георгиј Емељаненко, сарадник научног и методолошког оделења Музеја победе.

Према историчару, Србија је изгубила низ пограничних територија.

„На преосталој србској територији Немци су створили Грађански комесаријат на челу са Миланом Аћимовићем и затим марионетску владу националног спаса, коју је предводио генерал Милан Недић. За разлику од суседне Хрватске, која се формално сматрала независном државом, савезничком с Немачком, Србија је имала само статус окупиране територије под војном контролом“, наводи Емељаненко.

У Хрватској су нацисти регрутовали више од 100 хиљада добровољаца у Вермахт и СС, као и неколико десетина хиљада војника по налогу немачке полиције. Нацисти су заједно са хрватским националистима започели масакре над Србима, Јеврејима и другим локалним становницима који су заступали опозиционе ставове. Научници процењују укупан број жртава нацизма у Југославији на око 1,7 милиона. Само у концентрационом логору Јасеновац у Хрватској, према неким извештајима, убијено је до 700 хиљада људи.

Под војном контролом Србије, нацисти су створили читав систем концентрационих логора. На некадашњем полигону у селу Јајинци код Београда, нацисти су извршили масовна погубљења србских и јеврејских цивила. Овде је убијено око 80 хиљада људи.

„ Од октобра до новембра 1941. године, сви Јевреји који су се тада нашли, ухапшени су у Београду и другим градовима Србије. У лето 1942. године већина њих је убијена“, рекао је Емељаненко.

Министарство одбране Руске Федерације објавило је сведочење примљено 1944. године од ратног заробљеника 392. немачке пешадијске дивизије Карла Вајмана који је извештавао о злостављању Срба од стране нациста у концентрационом логору у србском граду Рума.

„На великом отвореном простору, у блату је било више од 40 хиљада људи. На средини трга налазио се торањ са звучником, кроз који су имена целог дана објављивана. То су били пописи Срба који су требали бити стрељани наредног дана (од 800 до 1000 људи дневно). Поред свакодневних погубљења, полиција специјалних снага ноћу се забављала на тај начин што је пуцала на логораше кроз бодљикаву жицу. Много је Срба погинуло, а често их је смрт задесила у сну“, наводи се у документу.

Поред тога, како је рекао Емељаненко, нацисти су практиковали хватање и убијање талаца као одговор на акције партизана и саботера.

Патриоти, чији су најактивнији део били југословенски комунисти под вођством Јосипа Броза Тита, од 4. јула 1941. прешли су на активну борбу против окупатора. У јесен те године, према неким подацима, око две трећине територије Србије прешло је под контролу Ужичке републике коју су створили партизани. Како би нацисти свргли побуњенике из једног региона, становници других насеља би се побунили. Међутим, нацисти су се осећали довољно самоувереним у великим градовима, које су претворили у праве тврђаве.

Према речима стручњака аналитичког центра Платформа за јавну дипломатију Србије, политичког аналитичара Јекатерине Зотове, у позадини борбе против окупатора, дошло је и до раскола међу самим Србима. Партизани који су подржавали комунисте дошли су у сукоб с четничким побуњеницима, који су били националистичког и монархистичког уверења.

„Јасна оцена ових догађаја у Србији се још увек не може“, пимећује Зотова.

Београдска операција

„У јесен 1944. совјетске трупе покренуле су офанзиву на југоистоку Европе, а 8. септембра, трупе 3. Украјинског фронта ушле су у Бугарску. Бугарска војска није пружала отпор, а у Софији се у ноћи између 8. и 9. септембра десио устанак током кога је на власт дошла влада Патриотског фронта, објавивши рат Немачкој. Тако су, пролазећи кроз територију Бугарске без отпора, совјетске трупе стигле до границе окупиране Југославије“, наводи Емељаненко.

Према његовим речима, 28. септембра, јединице 3. Украјинског фронта, према договору са председником Комитета за народно ослобођење, маршалом Титом, ушле су на територију Југославије, започињући Београдску операцију. Заједно са совјетским трупама, деловале су не само јединице Народноослободилачке војске Југославије, већ и бугарске формације.

"14. октобра совјетске трупе и јединице НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) почеле су са директним борбама за Београд" наставља Емељаненко.

На улицама града изграђени су бункери, а свака кућа је имала добро утврђену одбрамбену структуру. Југословенску престоницу бранио је гарнизон, у коме је било преко 20 хиљада војника, 40 тенкова и око 170 топова и минобацача. Тешке борбе на улицама града описане су у војном часопису 3. Украјинског фронта и у телеграфском извештају.

„Борбе за град биле су веома жестоке. Борбе су се прошириле на сваку улицу, кућу, спрат“, наводи се у документу.

Ову слику догађаја допуњују материјали часописа „Борбене епизоде артиљерије 57. армије“.

„Непријатељ је унапред створио снажну, дугорочну одбрану у граду. На трговима и раскрсницама улица изграђени су армирано-бетонски бункери, а цигле су биле постављене у зградама“, наводи сеј у тексту.

Нацисти нису могли да реализују своје планове за потпуно уништење Београда јер су се совјетске трупе истовремено са борбама бавиле разминирањем. Дневник операција 11. Одвојене јуришне инжењерске и борбене бригаде одражава епизоде напада и чишћења најважнијих објеката у Београду - хотела Албаније и тврђаве Калемегдан.

Документ такође садржи јединствене цртеже и фотографије који изражавају емоције и учеснике у борбама за град.

Политички извештај 57. Армије 3. Украјинског фронта описује како су радосно становници главног града Југославије дочекали Црвену армију.

„Становници су чете дочекали с паролама у част Црвене армије. Бацали су цвеће, дочекали војнике и команданте храном, те их позивали својим кућама. Жене су бацале цвеће, те украшавале војна возила. Све улице биле су препуне људи који су поздрављали Црвену армију“, наводи се у документу.

Београђани су украсили совјетски тенк цвећем и на њему написали: "Живио маршал Стаљин, живио маршал Тито!"

У описима подвига војника Црвене армије наводе се и одликовања које је објавило Министарство одбране. Тако је поручник медицинске службе 42. Одвојене борбено-тенковске артиљеријске бригаде РГК Николај Кравцов, који је био у саставу јуришне групе за заузимање београдске поште и телефонске централе, у критичном тренутку битке појурио на бункер, жртвујући свој живот поразом непријатеља. За херојство му је постхумно додељено звање Хероја Совјетског Савеза.

16. октобра, током борбе на прилазима Београду, помоћник команданта 3. Пушкомитраљеског батаљона 309. гардијског пука 109. дивизије, виши наредник Иван Адаменко, видевши да два непријатељска митраљеза нису дозволила да чета нападне, пузао је према бункеру те убацио гранату у њих, а затим је пред други стао како би својим телом заградио његов отвор. Постхумно је награђен Златном звездом хероја Совјетског Савеза.

У борбама за ослобађање Београда погинуло је више од 2900 војника Народноослободилачке војске Југославије и око хиљаду војника Црвене армије. 20. октобра 1944. главни град Југославије је потпуно ослобођен.

„Данас, 20. октобра, у 22 часа, главни град наше домовине, Москва, у име Домовине поздравља одважне трупе 3. Украјинског фронта и Народноослободилачке војске Југославије, који су ослободили Београд, главни град Југославије, са 24 артиљеријске салве из 324 топа“, наводи се у саопштењу Наредбе Врховног команданта бр. 201 од 20. октобра 1944. године.

Према Емељаненку, након завршетка Београдске операције, снаге НОВЈ-а почеле су да делују не као партизански одреди, већ као редовне снаге.

„Ослобођење Београда је коначно променило природу рата у Југославији. Иако су се борбе наставиле, то више није била партизанска борба, већ акције редовних јединица НОВЈ-а. Југословенска команда је смештена Београд. Совјетске трупе наставиле су офанзиву са територије Србије према Мађарској ”, нагласио је историчар.

Напоменуо је да губитак главног града Југославије и пут Солун-Београд нису дозволили нацистима да брзо евакуишу своје трупе са југа Балкана и пребаце их да учествују у борбама у Мађарској и другим источноевропским државама.

„Прича о ослобађању Београда је прича о захвалности Црвеној армији и њеним победама, потврда легенде о спасењу Србије, која увек долази из Русије“, резимирала је Екатерина Зотова.

Извор: Восток / РТ