Ослободилац Београда Александар Дубровски

 Годишњица ослобођења Београда од фашистичких освајача обележава се 20. октобра. И у породици Љубов Тулијеве из Белорусије овај дан ће постати посебан: 67 година она је сањала да посети гроб свог брата — и коначно се њена жеља испунила.

Да доживи ослобођење југословенске престонице младом инжењеру Александру Дубровском недостајала су два дана. Он је отишао као добровољац на фронт на самом почетку рата, у јуну 1941. године. Код куће су остале три сестре и мајка. Када је Љуба пратила брата, имала је свега 5 година, али она се сећа тог дана као данас. Пошто су фашистичке трупе биле одбачене ван граница СССР, црвеноармијац Дубровски је наставио да ратује, сада за ослобађање Европе. Последња вест од њега стигла је из Румније 30. септембра 1944. године. Писао је: идем на Београд. А средином октобра, недалеко од престонице, у селу Сланци, 21-годишњи Александар је погинуо у борби.

О томе да је на споменику у Сланцима уписано име брата, Љубов Тулиева је сазнала пре неколико година, али... Скупа карта, непозната земља, па и здравље више није исто.

Захваљујући Зорану Јефтићу из Крагујевца који се упознао са Љубов Тулиевом у Минску, причу ”баке Љубе” сазнале су Вечерње новости. После објављивања материјала у редакцију је телефонирао директор компаније Србијагас Душан Бајатовић и продуцент Саша Савићевић, који су изразили спремност да од личних средстава плате пут. У октобру Љубов Тулиева са ћерком и унуком допутовале су у Србију. О томе како су дочекали белоруску гошћу у Сланцима, говори уредник листа Вечерње Новости Јелена Косановић:

Ту још увек живе људи који памте Александра, памте да су била четворица руских војника  и да је међу  њима био само један официр. То је био Александар. Ту се њему сваког трећег дана Васкрса држи опело. Помињу се његово име и имена свих. Ту су још двојица Руса сахрањена, сахрањено је и петнаест Срба. 84-годишњи Душан Ђорђевић  испричао је баки Љуби  како памти Александра, како је он прошао горе,  како се пола сата јако пуцало,  рецимо,  петсто метара од тог места,   како су га рањеног донели у  привремену болницу, како је издахнуо медицинској сестри на рукама.  Онда је ту дошао потомак неких Јевтића, њих је четворица Јевтића,  србских бораца,   ту су сахрањени. За бабу Љубу то је било невиђено дирљиво. Да ли можете замислити -  ту постоји неко ко се сећа вашег брата, чија родбина дели судбину вашег брата!

Бака Љуба је донела са собом грумен земље из домовине и фотографију Александра, коју су поставили на споменик. Сваког дана док је Љубов Тулиева била у Србији, ишла је на гроб, разговарала са братом Сашом, говори Јелена Косановић.

Мој утисак је да је отишла веома смирена, јер су је ти људи убедили да је тај гроб чуван. Она је непрестано понављала све време да  је то њен поклон живота.

Бака Љуба је врло образована и оптимистична, износи своје утиске продуцент Саша Савићевић. Пршавши пут од Минска до Београда авионом она је рекла: А мој брат је прошао читаво то растојање пешке, са пушком у рукама. Срећан сам што сам могао бар нечим да јој помогнем, каже Саша Савићевић.

Увек сам гајио огромно дивљење  према људима, који су убијали фашизам у Европи да би данас  неке нове генерације могле да живе боље. И то сам урадио чак и због своје деце да им покажем шта је прави пут, шта  треба ценити. Сведоци смо  да се историја увек покушава да мења. Онај ко је данас херој  сутра може да буде злочинац, али такве ствари које коштају 27 милиона живота  једне велике земље или  милион и по становника једне мање земље, не смеју да буду предмет ревидирања. Јер ако се то деси, морамо се запитати  шта ће бити с нашима унуцима и праунуцима,где ће они да буду.

Лист Вечерње новости наводи одломак из последњег писма официра Дубровског кући. Као и сви ратови и овај је бесмислен.  Људи гину. Не мислите на мене! Ја сам добро. Браним част и као сви правдољубиви људи маштам о слободи. Мајко, издржи! Чувај моје сестре. - писао је ослободилац Београда Александар Дубровски.