Када су на основу плана "Барбароса" фашистичке трупе Немачке, Италије и њихових сателита напале 22. јуна 1941. године СССР, јапанска влада је донекле била изненађена. У јапанској врхушки се 10 дана непрестано расправљало о даљим потезима. Зорге је обавестио Москву да "немачки амбасадор Ото верује да ће Токио за месец-два започети припреме за војне операције против СССР". Јапанци су били донекле увређени што их Хитлер није благовремено обавестио о својим конкретним плановима, а сада захтева од њих да се упусте у сукоб против Руса. Сматрали су да им је потребно најмање шест месеци да би припремили напад. Њихова северна, Квантунска армија је још памтила пораз од Совјета. Ране су још биле свеже и ожиљци пораза незацељени.
Део јапанског политичког врха се залагао за моментално отпочињање рата против СССР. На седницама Државног савета, које су одржане крајем јуна и почетком јула 1941. године, такву одлуку су предлагали министар иностраних послова Мацуока, министар унутрашњих послова Хиранума, члан Врховног војног савета принц Асаки и други. Њима се успротивио министар војних послова Тођо аргументима да Јапан нема јаких војних снага на северу, пише Марко Лопушина за Новости.
Саветовању 2. јула је присуствовао и сам цар. Тада је донета одлука да се отпочну припреме за сукоб против СССР, али време за такав напад није било одређено. Међутим на истом састанку је утврђено да се војне операције наставе у Југоисточној Азији. Усвојен је и "Тајни програм националне политике империје". У њему је поред осталог утврђено:
"Мада је наш однос према немачко-совјетском сукобу одређен духом осовинског пакта, ми се ипак тренутно нећемо мешати у тај сукоб, али ћемо по сопственој иницијативи отпочети тајно наоружавање против СССР. Уколико се немачко-совјетски рат буде одвијао у корист Немачке ми ћемо применити то наоружање, решити северни проблем и обезбедити стабилност на северним подручјима."
Тајна шпијунска организација "Рамзај" је 14. септембра 1941. обавестила Црвену армију да Јапанци неће напасти Совјетски Савез све док Москва не буде заузета, док квантунска војска није три пута јача од совјетске војске на Далеком истоку и не започне грађански рат у Сибиру. Та информација је омогућила да се транспортује совјетска војска са Далеког истока и помогне одбрану Москве.
Током битке за Стаљинград агент Рихард Зорге је обавестио Совјетски Савез да ће Јапан напасти ако Немачка заузме Стаљинград, јер ће на тај начин Совјетски Савез бити одсечен од снабдевања нафтом и од снабдевања од стране савезника преко Ирана.
Како је рат напредовао совјетски шпијуни су све теже одржавали агентурну мрежу, јер су Јапанци појачали контролу ради станица. Јапанска тајна служба је већ била пресрела многе његове поруке и хапшења су припремљена. Зоргеов шпијунски прстен је пробијен 1941. године. Рихард Зорге је ухапшен 18. октобра. Хоцуми Озаки је ухапшен 14. октобра 1941. године, а Вукелић 18. октобра. У почетку су Јапанци веровали да је Зорге агент Абвера, јер је имао нацистичку прошлост. Абвер је негирао да је он њихов агент. Зоргеа су мучили, али није откривао везе са Совјетским Савезом.
Иако је Зорге покушао да оповргне Вукелићево и Мијагијево учешће, Вукелић је 28. септембра 1943. осуђен на смрт. Био је утамничен у токијском затвору Сугамо, а одатле је када му је смртна казна замењена доживотном 5. априла 1944. пребачен у затвор Абашири на острву Хокаидо. Вукелић је из затвора слао 155 писама супрузи Јошико на енглеском језику, али су их Јапанци цензурисали. Није преживео хладну зиму, а супруга Јошико је била информисана о његовој смрти 13. јануара 1945.
- БРАНКО Вукелић под мукама није изустио ни реч и умро је у јапанском затвору. Москва је негирала било какву везу са својим обавештајцима, јер није хтела да квари односе с Токиом. СССР није био у рату са Јапаном и јединице Црвене армије с границе према Јапану могле су да се пребаце у Европу и супротставе Немцима - каже његов син Хироши Јамасаки Вукелић.
Из читаве групе једино је преживeо брачни пар Макс и Ана Клаусен, који су болесни и до краја исцрпљени извучени из јапанске тамнице 8. октобра 1945. године. Обоје су неко време живели у Москви, а затим у ДР Немачкој, где су добили висока признања. Рихард Зорге је проглашен за народног хероја СССР-а и добио споменик у Москви. Тек 5. новембра 1965. Бранко Вукелић је у Москви као борац против фашизмна постхумно одликован Орденом Отаџбинског рата првог степена од стране Президијума Совјетског Савеза. Била је то мала цена за муке које Вукелић није преживео.
Јапанци су дали велики публицитет хапшењу групе у којој је био Бранко Вукелић. Његова породица је проглашена непријатељем народа.
- Ја сам био мален, па нисам много осетио, али мајка је веома пропатила. Непосредно после рата Совјетски Савез иако је био победник, није признао Зоргеове заслуге. Кад је отац умро, није било начина да моја мајка Јошико Вукелић дође у Загреб, где је била његова мајка, баба Вилма која је у Другом светском рату изгубила два сина. Обојица су била комунисти. Бранко је отишао у Јапан и умро у затвору, а Рајко Вукелић је отишао у Совјетски Савез и прошао још горе у стаљинистичком логору - сведочи Хироши Јамасаки Вукелић.
Вукелићева удовица Јошико је о свом мужу и сину јавно проговорила тек у годинама кад је попустио Хладни рат и кад се на Западу, али и у Јапану, на делатност совјетских обавештајаца, па самим тим и на Вукелића, више није гледало као на комунистичку опасност. Из тог сведочења се сазнало да је син Хироши Јамасаки Вукелић провео детињство сакривен, јер је његова мајка стрепела да би се могао наћи на мети загрижених националиста.
Јошико Вукелић се обратила за помоћ југословенској Влади и затражила да њен и Бранков син, добије стипендију за постдипломске студије економије у Београду. Син великог шпијуна Хироши Јамасаки Вукелић стигао је у главни град 1963. године. Али уместо економији, посветио се преводилаштву и настави на Филолошком факултету.
- Кад сам дошао у Београд, међу људима на истакнутим положајима били су и неки који су пре рата сарађивали с мојим оцем. Они су и мене прихватили, као сина борца против фашизма. Тако да с те стране нисам имао проблема. Оженио сам се Јапанком Кајоко, коју сам овде упознао. Она на Филолошком факултету предаје јапански језик и књижевност. Имамо три сина. Бранко је добио име по мом оцу, ожењен је и имамо унука. Други син је Михаило, а трећи Небојша и завршили су јапански и педагогију - открио је професор Хироши Вукелић своју породичну страну живота.
ПРЕВЕО ВУКОВА И АНДРИЋЕВА ДЕЛА
Хироши Вукелић превео је на јапански језик сабрана дела Иве Андрића и Вука Караџића, а на србски језик сва значајна дела јапанске књижевности. Написао је Јапанско-србски речник. У Јапану је објавио две књиге посвећене успомени на оца. Једна је књига новинских текстова које је Бранко Вукелић објавио у "Политици" уочи Другог светског рата, а друга је збирка писама које је његов отац писао супрузи из затвора.
