Никита Бондарев: Зашто подржавамо Вучића

 

До његове посете, дизгини ће бити притегнути. Дакле, уздизање протеста на ниво „упад у РТС“ може се очекивати негде 25-26. октобра.

 

Са обнављањем протеста, поново су се зачуле замерке на рачун руских балканиста од стране наших србских колега. Зашто, кажу нам они, подржавате Вучића, зар не видите шта он ради са Србијом, зар не разумете да су му дани одбројани?

 

Из потребе да одговорим србским колегама родио се овај текст, који није толико чланак, колико је отворено писмо.

 

Не знам шта бих осећао према Александру Вучићу да сам Србин и да живим у Србији. Али, пошто сам Рус и живим у Русији, ја све лидере других држава оцењујем по једном истом кључу. Најважније, а вероватно и једино за мене важно питање је – да ли су они добри за Русију или нису?

 

То јест, Виктор Орбан је за Русију неоспорно добар, иако у Мађарској, благо речено, нису сви са њиме одушевљени. Тачније, мађарско друштво је у односу према Орбану исто тако подељено и поларизовано, као и србско у односу према Вучићу.

 

С друге стране је, рецимо, бугарски премијер Бојко Борисов за Русију безусловно лош. Иако су у самој Бугарској присталице Путина и присталице Борисова често једни те исти људи – љубитељи „чврсте руке“.

 

Ето, по таквим критеријумима ја оцењујем Вучића.

 

Најважније достигнуће Александра Вучића за мене је у томе што је током његове владавине русофилство у Србији постало мејнстрим. Критика Русије и Владимира Путина у Србији је данас једнака политичком самоубиству.

 

Чак и системски либерали, за које је главни оријентир био и увек ће бити амерички Стејт департмент, принуђени су да се, говорећи о нашој земљи, изражавају заобилазно и неутрално. Директну критику Русије себи дозвољавају само скроз истрошени „екстремни демократи“, који већ много година не могу да пређу цензус…

 

На моју срећу и на несрећу србских противника Вучића, ја имам добро памћење. Одлично се сећам да је пре седам година све било другачије. А већ колико је лоше било 2008. године – страшно ми је и да се присетим.

 

Ево вам конкретног примера, баш из 2008. године.

 

Један руски добротворни фонд православне оријентације је организовао манифестацију у Београду, уз путовање на Косово потом. Домаћин у Србији била је организација православних студената Правног факултета Београдског универзитета. За организовање манифестације постојала је сагласност Универзитета.

 

Ујутру ми, чланови руске делегације, долазимо у конференцијску салу факултета, где је све требало да се одигра и затичемо тамо општи неред и конфузију. Показало се да је неко у току ноћи онеспособио све микрофоне у тој сали. Са свих је одшрафио део без којег они не могу да раде, и однео.

 

Претходне вечери је све било у реду, а током ноћи су све микрофоне покварили.

 

Технички сарадници на питање „ко је то могао да уради?“ смркнуто гледају у под и ћуте. На крају, неко доноси са суседног факултета два микрофона који раде.

 

Конференција почиње са пола сата закашњења, а после још пола сата у целој згради нестаје струја. И опет се не зна ко је крив.

 

То је случај из времена када је на власти у Србији била прозападна Демократска странка на челу са Борисом Тадићем. Градоначелник Београда је био Драган Ђилас. Министар иностраних послова – Вук Јеремић. Амбасадор Србије у Црној Гори – Зоран Лутовац. Политички директор МСП – Борко Стефановић.

 

Данас су ти људи главни руководиоци и усмеривачи српске опозиције (осим самог Тадића, који се неколико пута појавио на протестима, али је био извиждан). При том, они су сада на челу својих нових партија и покрета, осим Лутовца, који је на челу „старе добре“ ДС.

 

Практично једини од лидера протеста, који нема везе са Демократском странком, јесте председник десно-конзервативног покрета Двери Бошко Обрадовић.

 

Иако, не баш једини, У редовима опозиције се налази и једна врло живописна персона – глумац Сергеј Трифуновић. Он је познат не само по својим улогама на филму (једно од последњих достигнућа му је некрофилски меки порнић „Србски филм“), него и по свом Твитеру, где је активан под ником „Серж Трифо“.

 

На Твитеру он пише апсолутно неадекватне ствари, типа „мало су нас Американци бомбардовали 1999, требало је више“. А затим се дуго и неубедљиво извињава. И тај лик има свој политички пројекат под називом Покрет слободних грађана.

 

И, кога ми од њих предлажете да заволим и подржим, ви критичари Вучића? Људе из номенклатуре ДС, под чијом влашћу се реч „русофил“ у Србији изговарала шапатом, а руским гостима су се искључивали микрофони? Потпуно неадекватног Трифуновића?

 

Бошка Обрадовића сам ценио док није из своје партије протерао најдоследније противнике вестернизације Србије, Срђана Нога и Зорана Радојичића – њих у Москви знају сви који нису равнодушни према Србији. Сада је Обрадовић постао исти онакав инвентар америчке амбасаде, као рецимо неки Лутовац.

 

Можете ми противречити овако: Русија у верзији из 2008. године и у верзији из 2019. су веома различите земље.

 

Ђилас, Јеремић, Стефановић и Лутовац су са нама 2008. године разговарали са висине, јер у Русији нису видели самосталну велику силу, а данас више тако не смеју.

 

Шта да се ради – Русија се за последњих десет година заиста променила, али се није променило лице русофобије.

 

Погледајте, на пример, бугарског премијера Борисова. То је баш то лице!

 

Пре пар недеља Борисов је прогласио за руског шпијуна лидера националног покрета „Русофили Бугарске“ Николаја Малинова. Николај је сада у кућном притвору, његови рачуни су замрзнути и прети му казна од 15 година робије.

 

Објасните ми, шта ће сметати „старим демократама“, љубимцима Стејт департмента САД, Ђиласу и Јеремићу, у случају њиховог доласка на власт, да ставе у кућни притвор мог пријатеља и русофила Срђана Нога исто онако, као што је Борисов притворио мог пријатеља Николаја Малинова?

 

При свему томе, мој однос према самом Вучићу се није променио.

 

Пре три године сам објавио чланак о „Александру са два лица“, који је у Србији изазвао праву буру. На србском се чланак појавио у две варијанте – прво у скраћеној, а затим у потпунијој, што је у принципу и логично – два лица, два превода.

 

Скраћену верзију су нападали као про-вучићевску, а потпунију – као анти-вучићевску.

 

Преводиоци су чак и моје презиме транскрибовали различито: у једном случају сам био „Бондарјев“ («Бондарйев»), а у другом „Бондарјов“ («Бондарёв»). Све је добило и смешне димензије – критичари првог текста су писали у коментарима: „тај руски аналитичар пише неке глупости, ево вам одличан чланак човека који стварно разуме ситуацију“ и ставили линк мога текста број 2 (овде линк на Балканист).

 

У том фамозном тексту ја сам окарактерисао Вучића као искреног русофила, али не увек и у свему доследног – као „викенд-русофила“. Као човека који хоће да се свиђа и Русији и Западу, који хоће да седи на свим могућим геополитичким столицама. Али, чланак се завршавао констатацијом да Русија нема никог бољег од Вучића. Не само у Србији, не само на Балкану, него у целој Европи.

 

Да ли је Милош Земан дао своју децу (или унуке) у школу при руској амбасади? Да ли је Виктор Орбан у зрелим годинама научио руски језик? А Вучић је све то урадио управо да би се приближио земљи коју воли.

 

Русофиле боље од Вучића треба пажљиво и стрпљиво одгајати, још док су сасвим млади, љуљати и хранити, помагати им да стекну добро образовање и остваре политичку каријеру, а ако треба и – помало спонзорисати њихову промоцију и предизборне кампање. Тако то раде Американци и тога се не стиде. Тако ће, пре или касније, научити да ради и Русија.

 

А Александра Вучића нико није изабрао ни гајио. Он је, што би се рекло, самоникао. И сад му пребацивати да његово русофилство има недостатке – ствар је апсолутно бесмислена. Што је никло, то је никло. „Be thankful for what you got“ – као у старој америчкој песми. А у слободном преводу – хвала и на томе!

 

У току сам са сложеним и више пута мењаним односом Вучића према питању Косова. Знам и ко је Ана Брнабић и каква јој је сексуална оријентација. Познат ми је и веома спорни пројекат мини-хидроелектрана, које могу нанети велику штету екологији Србије. Знам и какве ружне облике поприма урбанизација Београда. И уопште, знам много тога о Вучићу.

 

Знам и такве ствари, које ви, драги србски пријатељи, можда и не знате. Али, праведности ради, да сам Србин и да живим у Србији, нашао бих неко pro да узвратим на свако ваше contra.

 

Не допада вам се политика Вучића према Косову? Али вам се допада кампања за повлачење признања Косова од стране земаља трећег света? Сваки пут, када нека нова банана република објави да не признаје и није признавала Косово, ви аплаудирате. Зар хоћете да кажете да Вучић нема ништа са тим и да је то све лична заслуга шефа МСП Дачића?

 

А изградња нових дугачких аутострада вам се допада? Или у томе нема Вучићевог доприноса? А зашто онда нису грађене у време западног љубимца Тадића?

 

Београд се убрзано модернизује, а та форсирана урбанизација понекад делује застрашујуће, као уосталом и у Москви. Али, са друге стране, такав број иностраних туриста, међу којима и руских, ја у србској престоници не памтим. Разуме се да је много туриста за град увек добро – то су нови ресторани и хотели, нова радна места. Отварају се нове фабрике, па се чак и за смедеревску железару, за коју је изгледало да ником није потребна, нашао инвеститор.

 

РЖД гради у Србији нове пруге, а Гаспром гради гасовод (иако бугарски премијер Борисов систематски саботира свој део тог великог пројекта).

 

Да, потписан је уговор о логистичкој подршци са НАТО, одржавају се заједнички маневри са северноатлантским пактом – то је истина и нећемо се правити као да тога нема. С друге стране, купују се велике количине наоружања у Русији, на парадама Војске Србије учествују руске јединице, над Београдом своје летачке акробације изводе „Стрижи“, а на трибини стоји Путин.

 

Извините, опет сам се вратио причи о русофилству. Ипак, ја нисам Србин. И за мене је најважније да док је Србска напредна странка на власти – русофиле у Србији неће хапсити, а културна, научна и економска сарадња наших земаља ће јачати. Помислите само – сада се у свим србским биоскопима приказују руски филмови! То не само да није било деведесетих и после двехиљадите, то није било ни у време социјализма…

 

А „савезу бивших“, што је данас србска опозиција, ја не могу да верујем. Не искључујем да се у редовима опозиције могу појавити лидери новог типа, неки пристојни и достојни поштовања људи, који немају везе са кабинетом Бориса Тадића и Демократском странком. Али, засад их не видим.

 

Србској опозицији, која није ништа друго него мало реберендирана Демократска странка, упућујем стихове Висоцког: „Не, хвала, драги демократи. Само чај.“ У смислу да немам намеру да се са њима братимим. „Нек сами у своме уживају“, као што је певао исти аутор.

 

Никита Бондарев, доктор историјских наука, доцент Руског државног хуманитарног универзитета