ЕДГАР ДЕГА

Француски сликар, гравер и вајар Едгар Дега родио се у Паризу, у улици Сен Жорж, 19. јула 1834. На крштењу је добио име Хилер-Жермен-Едгар де Га; то је генерацијама било породично име. Постојао је неки де Га који је учествовао у крсташком рату у тринаестом веку. Сликар је био први који је променио породично име од де Га у Дега. У његовој имућној породици се изузетно неговала љубав према уметности. Отац Огист био је образован и свестраних интересовања, страствени љубитељ и познавалац уметности и музике. Мајка Селестин Мисон потекла је из француске породице која се населила у Сједињеним Државама.

Дега је био нарочито осетљиво дете, које је веома брзо показало интересовање за читање, музику и употребу боја. Од самог почетка био је озбиљан и вредан у школи, париској гимназији "Луј Велики", и ту је показао страсно интересовање за грчки и латински језик. Та љубав према класицима остала му је кроз цео живот. Желео је да буде сликар. После кратког времена проведеног на Правном факултету он је објавио своју одлуку да прекине с тим. Отац је претио. Он неће дати новац за тако луду ствар. Едгар је напустио свој удобан дом и отишао да живи и ради у традиционалном париском поткровљу. То је било једино време у живов кад је искусио извесну физичку неудобност због оскудице у новцу.

Године 1855. Дега је постао студент Школе лепих уметности. Није се придружио својим колегама у њиховим неозбиљним занимањима, а девојке га уопште нису занимале. Много је и страсно читао - историју уметности, књиге о техници у сликарству и Дантеову "Божанствену комедију". Кад је Дегаов отац сазнао за спартански живот свога сина, променио је мишљење, и млади Едгар је сада добио скроман стан у улици Лавал. Свакодневно је одлазио у Лувр, где је посматрао и копирао Мантењу, Клуеа, Пусена и друге.

Године 1856. Дега је отишао на своје прво путовање у Италију; посетио је историјске градове и уметничка знаменита места, сместивши се на крају у Риму, где је остао три године. Ту је нашао инспирације у ретким споменицима ране хришћанске уметности, изванредним примерцима мозаика и скулптуре Средњег века и, наравно, величанственим фрескама и темперама раније и касније Ренесансе. Ту је нашао многе радове једног од својих богова - божанског Рафаела.

Године 1861. Дега се вратио у Париз. Сада му је било двадесет седам година и био је спреман да изради слике за пријем у Салон. У то време имао је обичај да седи с осталим младим сликарима и писцима у "Cаfé Guеrbоis". Ту се упознао са Едуаром Манеом, и одмах је осетио сродну душу. Ту је, такође, чуо тумачења новијих теорија сликарства. Почео је да одступа од класичних и академских тема, и да представља сцене из живота свога времена и свога града. Одлазио је на коњске трке, где су га боје и покрети очарали, и тада је насликао неке од познатих сцена са коњских трка, правећи скице на лицу места, али враћајући се затим у атеље да ређа мале дрвене моделе коња све док му се њихов размештај и изглед не би свидео.

Године 1865. Дега је први пут срео свог идола, Енгра. Уметник, који је тада имао осамдесет пет година, позвао је свог младог обожаваоца к себи у атеље, и ту му дао свој често понављани савет: "Вуците линије, и опет линије, из природе или из сећања - и постаћете добар уметник!" Поштовао је Енгра због његове савршене вештине у цртању, и у највећем броју својих радова наставио је Енгрову традицију - да највећу пажњу поклони цртежу, употребљавајући боју да би "попунио" слику.

Дегаова готово потпуна посвећеност уметности прекинута је 1870. француско-пруским ратом, у којем је пруска војска продрла у Француску и за само шест месеци поразила Французе после низа борби на северу земље, окончаних опсадом Париза. По избијању рата Дега је мобилисан у артиљерију Народне гарде. Изложен хладноћи током зимских ноћних сати у подрумима утврђења и леденим северним ветровима, добија очну болест и из рата се враћа ослабљеног вида. Вид ће му се и даље прогресивно и неповратно погоршавати све док га слепило не угаси.

Године 1872. Едгаров млађи брат, Рене, који се бавио трговином памуком у Њу Орлеансу, посетио је Париз. За време његовог боравка браћа су била нераздвојна. Кад је Рене одлазио у Америку, Едгар, који беше дошао да га испрати, остаде на броду и тако непредвиђено оде у Њујорк. Оцу је писао: "Ухо ми се већ привикло на језик (био је то британски брод); кроз неколико дана умешаћу се у разговор!" Крајолици и људи Мисисипија га изузетно привлаче, али му блештавило природне светлости тера сузе на очи, изазива бол, нелагоду и Дега стога одустаје од сликања. Током тог боравка, свестан брзог погоршања вида, гајио је нарочиту наклоност према рођаки Естел Мисон, која је била слепа.

Најбогатији период Дегаовог стварања јесте 1873. до 1883. године. Сада су предмети његових слика врло различити. Посећивао је циркус, кафане са музиком, варијетеа, коњске трке, балетске представе. Цртао је припаднике високог грађанског друштва и људе из подземља. И као што ће Тулуз-Лотрек касније радити, сликао је становнице јавних кућа, производећи немилосрдно поштене и узнемирујуће слике проститутки. Као обично, правио је скице на лицу места, враћајући се у атеље да заврши рад. Као и многи његови савременици, био је сведок чуда фотографије, и дивио се сјајним примерцима које је израдио Феликс Надар. Употребљавао је фотографије при планирању многих својих радова. Његово стално интересовање за литературу изразило се и у покушају да пише стихове, а песник Стефан Маларме му је повремено помагао, исправљајући га.

Дега је рано стекао признање, те није морао да трпи строгу критику као Мане. На првој изложби импресиониста постигао је успех и ускоро после тога стекао способног трговца, Пола Диран-Риела, који је нудио и продавао његове радове - његове "чланке", како је почео да их назива.

Дега је био немиран човек. Често је мењао стан и лутао улицама Париза, сатима и сатима, доносећи при повратку у атеље многе идеје за скице којих се сећао са тих лутања. Његова омиљена забава у то време било је колекционарство, и он је набавио савршене примерке радова старих мајстора и савременика; цртежи су, као и увек, били његова омиљена уметничка форма. Године 1889. сместио се у улици Виктор Масе, где је најзад решио да остане. За време тога периода пробао је многе сликарске технике. Правио је скице, бакрорезе, литографије, монотипе. Кад му је слабљење вида сасвим онемогућило распознавање обриса, посветио се моделирању у воску. Скулптура је примеренија уметниковом здравственом стању зато што му омогућава рад који се више ослања на додир него на вид. Обрађује најчешће теме својих слика; готово половина фигурица су балерине, а остатак жене које се купају или коњи.

После 1892. године, иако је сада био прилично богат, Дега је постао тврдица и мало је трошио на личну удобност, осим на своје збирке, које су се стално повећавале. Живео је сам, са једном домаћицом. Међу радовима које је сакупио било је слика Гогена, Манеа, Делакроа, и све више слика његовог бога, Жана Доминика Енгра. Дега је у спаваћој соби имао једног Ел Грека преко кога је ноћу вешао панталоне.

При крају живота Дега, који никад није био весео човек, постао је патетичан. Све више и више живи животом пустињака. Кад би посетиоци дошли да поразговарају о сликама, он би их пресекао: "Сликарство? То ме више не занима!" Постао је огорчен при помисли да трговци тако много зарађују на продаји његових слика. Године 1912. једна од његових слика, "Балерине на шипци", купљена је на аукцији у Музеју Метрополитен за незамисливих четиристо седамдесет осам хиљада франака и постала најскупља импресионистичка слика. На питање како се осећа после те победе, Дега одговара: "Као коњ који је стигао први, али није добио веће следовање зоби због те победе."

Сада је ретко остајао код куће, већ је, готово потпуно слеп, бесциљно и бескрајно лутао париским улицама, мршав и седокос, ослањајући се на штап. Кад је стара кућа у улици Виктор Масе срушена 1912, преселио се на булевар Клиши, у стан који никад није постао за њега прави дом. Доживео је почетак Првог светског рата.

Кад је Дега био на самртној постељи, међу присутнима у соби налазио се и сликар Жан-Луј Форен. Дега, знајући да му је остало свега неколико часова живота, окренуо му се и рекао: "Не желим да буде никаквих говора!" Променивши мишљење у тренутку, он је додао: "Ако тамо буде некога, ти, Форен, устани и реци: Он је много волео да црта. Као и ја. А затим иди кући." Умро је 27. септембра 1917, у осамдесет трећој години.

Кратка похвала његове уметности налази се у једној књизи коју је он некад поседовао, првом издању "Пјера и Жана"; ту је рукописом ауторовим било написано:

"Едгару Дегау, који слика живот онако како бих ја желео да га насликам."

Посвета је датирана 1888. године, а потписана са "Ги де Мопасан".