Да ли је вода разлог Гадафијевог убиства?

03.09.2019. год.

До краја 21. века чиста вода ће постати један од кључних стратешких ресурса, због ње је убијен и пуковник Гадафи, не због нафте.

Након што је 1969. године Гадафи срушио власт краља Идриза, а потом успоставио војну власт, кренуо је са истраживањем Либије која је једна од најтоплијих и најсувљих држава на свету.

Постоје области у којима киша није пала неколико деценија, а на мање од 5% земљишта има довољно падавина за стабилну пољопривреду.

Средином 70-тих година истраживани су нафтни извори у југоисточном делу Либије, тада је пронађено огромно језеро квалитетне пијаће воде.

Брод за сеизмичка истраживања открио је да аквифери садрже 20 000 кубних километара најчистије пијаће воде 600 метара испод земље, складишћене пре 30 000 година у време последњег леденог доба док је Сахара још била под умереном климом.

Знао је Гадафи да је проналазак подземних језера у земљи где је вода траженија од нафте пун погодак.

Пуковник је тада изјавио да ће направити осмо светско чудо.

Циљ му је био да се из подземних језера цевима испод Сахаре вода допрема до Триполија, Бенгазија, Сирта и других места која су у Либији готово сва груписана дуж медитиранске обале, са могућности проширења на Чад, Судан, Нигер и Египат.

Осим да напаја свој народ водом, подземна река је према Гадафијевој визији требала да учини Либију независном од увоза хране и воде и да њена територија буде зелена као застава Џамахирије.

Западне силе су одмах овај пројекат назвале "хобијем бесног пса и пројектом сујете."

Гадафи је још '83. године предвидео да ће ово његово ремек дело инжењеринга постати највећи трн у оку светских моћника.

Ово ремек дело инжењерства и животни сан Гадафија почиње да се реализује 1984. године када пуковник полаже камен темељац у фабрици за израду цеви у Бреги.

Хиљаде радника раде на пројекту Велике вештачке реке, од којих су многи били и из бивше Југославије.

За првих 10 година ископано је 1 300 извора на дубини од 500 метара.

Први крак реке са свежом водом кроз систем цеви дуг 2 800 километара стиже у Триполи 1996. године.

Недуго затим свежу воду добијају Бенгази, Сирт и остали већи градови.

Око Бенгазија следеће године одмах почињу да се зелене млади виногради, пољопривредници добијају субвенције и воду по повољној цени.

Како је Либијска централна банка била у стопроцентном власништву државе и све је финансирано бескаматним кредитима, Гадафи је наставио да шири своју вештачку реку кроз цеви пречника 4 метра, које су спречавале да вода испари у пустињи.

УНЕСКО је 1999. године наградио Гадафија и пројекат Велике вештачке реке за значајан научни допринос у наводњавању сувих подручја.

Светска банка одмах усваја политику приватизације извора воде и наплату по тржишној цени, која ће варирати у складу са законом понуде и потражње.

Одједном, Гадафијева Велика вештачка река постаје битан део те слагалице.

До 2011. године Гадафијев систем Велике вештачке реке се разгранао на преко 4 000 километара подземне мреже преко које се питком водом снабдевало 70% становништва Либије.

Гадафи је до овог тренутка у свој пројекат највећег система за наводњавање на свету уложио 30 милијарди долара.

План је подразумевао да последње две фазе Велике вештачке реке буду завршене 2025. године, кад би систем за наводњавање култивисао 155 000 хектара пустиње.

Либија би тада постала независна од увоза хране и воде.

Уз обиље своје чисте воде, уз богате изворе најбоље нафте и стабилну привреду, Либија би постала независна од других и појачала би свој утицај у свету.

Гадафи свој план Велике вештачке реке није успео да заврши због једноставних околности, убили су га.

"Хуманитарна интервенција" је од јаке и стабилне државе направила змијарник рата и поприште страдања.

НАТО је 22. јула 2011. године кренуо са ваздушним нападима на Брегу.

Најинтензивније ударе вршио је на фабрику у Бреги која је производила масивне бетонске цеви за систем Велике вештачке реке и била је једина таква у Либији.

Овај напад је уништио и витални део мреже и изазвао је хуманитарну катастрофу огромних размера.

НАТО је тако директно прекршио правило 54 Обичајног права оружаних сукоба, које каже да је "забрањено нападање, уништавање, уклањање објеката који су неопходни за преживљавање цивилног становништва."

НАТО се касније правдао да је фабрика кориштена за скривање војног материјала.

Либија данас има две владе које се не признају међу собом, нема централну војску, нема полицију, а сваки локални град има своју локалну милицију.

Можемо рећи да Либија данас уместо једног Гадафија који је скинут са власти има десетине малих Гадафија који настављају неку своју борбу.

Занимљиво је то да се у Гадафијевом инжењерском тиму нашао и један Херцеговац, Осман Пирија.

Пирија је рођен 1926. године у Стоцу, био је велики интелектуалац и визионар.

Жеља му је била да Херцеговину пуну змија и камена претвори у плодно земљиште.

Почео је радити на пројекту израде огромних пумпи које би из долине Неретве избацивале воду на Дубравску висораван и Херцеговину претвориле у малу Калифорнију.

У том тренутку долази у сукоб са локалним моћницима, тачније са Џемалом Биједићем, тадашњим Југословенским политичаром и Титовом десном руком.

Биједић ће касније учествовати у стварању мостарског Алуминијског комбината, највећег тровача природе и произвођача сваког зла.

Означен као непожељан у Мостару, Осман Прија почетком '80-тих година одлази у Либију.

Када је Гадафи кренуо да гради своју Велику вештачку реку, овог херцеговачког генија убацио је у свој тим.

Ни један ни други нису дочекали да виде крај своје визије.

Прија је умро 2002. године, док је Гадафи након силовања штапом мучки убијен 2011. године у Сирту, граду коме је он први пут у историји довео "бело злато", воду.

Мостарски Алуминијски комбинат се недавно угасио, док је Гадафијева Велика вештачка река уништена тонама НАТО бомби.

Либија је тако враћена економски и култоролошки век уназад.

Неретва, као и Гадафијева подземна река и даље теку и чекају да их неко други искористи.

Гадафи је припадао генерацији светских лидера који се борио за своју идеологију али је због ње и пострадао.

Знамо из искуства да истински великим људима историја никад не остаје дужна.

Вечна ти слава пуковниче...

Пише: Деан Савичић