Шта предвиђа нова Стратегија националне безбедности Републике Србије?

 

Скоро је годину и по дана морало да протекне да би нова Стратегија националне безбедности Републике Србије прешла пут од Министарства одбране, у коме је њен нацрт сачињен и онда објављен у априлу 2018, до Скупштине Србије у коју је стигла ових дана на усвајање пошто је у међувремену добила и сагласност председника Србије зато што је таква процедура предвиђена Законом о одбрани.

 

НАЈВИШИ СТРАТЕШКИ ДОКУМЕНТ

Када буде усвојена, а не сумњамо да хоће, замениће претходну стратегију из 2009. године и постати нови „највиши стратешки документ чијим спровођењем се штите националне вредности и интереси Републике Србије“, „хијерархијски највиши и најзначајнији стратегијски документ у области националне безбедности“ који представља „полазну основу за израду других стратешких и доктринарних докумената“ а „домаћој и међународној јавности“ показује „основна стратешка опредељења Републике Србије у области националне безбедности“.
 

Те му је, као таквом, у овим немирним временима у којима живимо, а и кад су била мирнија знамо како се то завршило, неопходно посветити примерену пажњу. Ово тим пре ако овај документ заиста буде представљао смерницу за будуће деловање наших државних органа, а не видимо зашто би иначе био доношен јер није постојала никаква законска обавеза или рок да то буде учињено.

 

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Елем, буде ли овај документ оно што пише да јесте и што треба да буде, немамо разлога за бригу да ћемо сами себи урадити оно што наши западни пријатељи нису могли да нам ураде 2008. године, када су једнострано прогласили независност Космета. И ту стали у изградњи косовске државе, из једноставног разлога што не могу даље ка чланству у Уједињеним нацијама и званичној потврди државности без нашег и без пристанка Савета безбедности УН, то јест Русије и Кине.
 

Ни метар мање, цео Космет део је Србије у складу с нашим Уставом и Резолуцијом 1244, поручује Стратегија националне безбедности Републике Србије: „Њени државни органи, заједно са међународним субјектима, наставиће да доприносе стварању претпоставки за изналажење, мирним путем, политичког решења за питање Аутономне Покрајине Косово и Метохија, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, међународним правом и одредбама Устава Републике Србије.“
 

Штавише, ево једног сасвим актуелног дела стратегије који се може сматрати и својеврсним одговором захтеву чланица Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) да обуставимо лобирање против (самопроглашене) независности Косова, „активним радом у међународним организацијама и билатералном сарадњом тежиће се спречавању чланства и афирмације једнострано проглашене независности… Интензивирањем дипломатских напора Република Србија настојаће да обезбеди што ширу међународну подршку за очување јужне покрајине у свом саставу“.

 

НАТО И ОДКБ

Стратегија је једнако јасна – и далеко јаснија у односу на своју претходницу из 2009. године, коју је сачинило Министарство одбране Драгана Шутановца а онда га одобрио тадашњи председник Борис Тадић – када је реч о НАТО-у, нашој војној неутралности и Организацији Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) коју предводи Русија.
 

Наша (њихова) стратегија из 2009, наиме, војну неутралност Србије уопште и не спомиње иако ју је Скупштина Србија прогласила две године раније, ни речју не спомиње ни ОДКБ иако је та организација у свом данашњем облику формирана 2003, а што се НАТО-а тиче, „Република Србија наглашава(ла је) своје уверење да је активна и садржајна сарадња свих држава Западног Балкана са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир, пут за трајну стабилизацију и напредак овог региона“.
 

Нова пак стратегија не оставља места сумњи да неко смера да нас увуче у НАТО на мала врата. Она, додуше, и даље предвиђа „развој партнерске сарадње Републике Србије са НАТО“, али „на основу политике војне неутралности и кроз програм Партнерство за мир“ и „нема намеру да постане чланица НАТО, нити другог војно-политичког савеза“, и при томе „проширује и продубљује постојећи ниво своје сарадње са ОДКБ“. И приде, „разрадиће се и применити концепт тоталне одбране и значајно повећати број грађана обучених за одбрану земље“, што је у очевидној супротности с ранијим реформама којима су руководили наши НАТО партнери да би нам армију свели на ниво сеоског ловачког друштва.

 

ЕУ ПАРАДОКС Оволика одређеност која крепи душу, почев од признања да „очување суверености и територијалне целовитости и војна неутралност“ представљају главне националне вредности и интересе наше земље, упада међутим у (делимичан до приличан) парадокс када се у обзир узме и то да је међу националне интересе увршћен и улазак Србије у Европску унију као да се само ми о томе питамо.
 

Истина, спомиње се могућност „условљавања Републике Србије у процесу приступања Европској унији која се односе на даљу ’нормализацију односа’ са привременим институцијама самоуправе у Приштини“ која би могла да „успоре и отежају“ српске ЕУ интеграције, говори се и о „неспремност(и) за спровођење неопходних реформи“ и другим унутрашњим проблемима кандидата који негативно утичу на овај процес, указује се чак и на проблеме с којима је суочена ЕУ („као што су опасност од тероризма, политика азила и управљање миграцијама…“), али се ни речју аутори стратегије не осврћу на реалност у којој је политика проширења ЕУ, фактички, замрзнута до даљег. Што ће рећи да овај део наше стварности, у стратегији наше националне безбедности која чланство у ЕУ проглашава једним од најважнијих националних интереса, није дотакнут уопште.

Ипак, укупно узев, ово стратегијско разматрање наших националних интереса и праваца будућег деловања заслужује, ако не највишу, а онда свакако добру и више него прелазну оцену. Тако да сад само остаје да све ово буде преточено и у дело…