Зашто је СССР потписао пакт са Хитлером?

У јесен 1939. године Јосиф Стаљин је потписао Споразум о ненападању са Хитлеровом Немачком. Тај споразум је садржао и тајни протокол који се тицао поделе Пољске и Балтичких држава. Био је то циничан потез, али је помогао Совјетском Савезу да добије на времену пре почетка рата са Хитлером.

Јоаким фон Рибентроп, министар спољних послова нацистичке Немачке, отишао је у Москву 23. августа 1939. године и тиме шокирао међународну заједницу. Само неколико месеци раније није се могло замислити да министар Трећег рајха посети Москву како би разговарао о миру са Стаљином и Вјачеславом Молотовом (министром спољних послова СССР-а).

Чинило се да су ултралевичарски СССР и ултрадесничарска нацистичка Немачка природни непријатељи. Хитлер је стално говорио како ће Рајх добити „Lebensraum” (животни простор) на Истоку, што је подразумевало да ће заузети територију Совјетског Савеза. Са друге стране, СССР се позиционирао као главна антинацистичка сила и у штампи критиковао немачки нацизам откако је Хитлер 1933. године дошао на власт.

Како се касније сећао амерички амбасадор у Москви Чарлс Болен, чак је и застава са кукастим крстом, коју су Совјети поставили на аеродрому дочекујући Рибентропа, раније коришћена само у антинацистичким филмовима снимљеним у Москви. А сада су Москва и Берлин разговарали о миру. И још о понечему.

Брза одлука 

Народни комесар за спољне послове Совјетског Савеза В. М. Молотов потписује споразум о пријатељству и граници између СССР-а и Немачке. Присутни: Ј. В. Стаљин и преводилац Министарства спољних послова В. Н. Павлов.

Public domain

Хитлер је пожурио да пошаље свог министра спољних послова у Москву. Током протеклих година његов Рајх се проширио – извршен је Аншлус Аустрије (март 1938), анектирана Судетска област у Чехословачкој (септембар 1938) и окупирани преостали делови Чехословачке (март 1939). Сада је на реду била Пољска и Хитлеру су биле преко потребне гаранције да СССР неће заратити са Немачком.

Ствар је била хитна јер је напад на Пољску био планиран за 25. август. Армија је била спремна, а све наредбе издате. Зато је Хитлер морао брзо да дејствује. „И одлучио је да иде на све или ништа”, пише у „Историји међународних односа” објављеној под редакцијом Анатолија Торкунова, ректора Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО). „Он се 21. августа 1939. обратио Стаљину и замолио да прими Рибентропа најкасније 23. августа”.

Стаљин је пристао. Све је прошло глатко: требало им је само неколико сати да постигну договор. Током ноћи су Рибентроп и Молотов потписали споразум и уз њега тајни протокол.

Подела земље 

Пакт је сам по себи био уобичајени споразум о ненападању. СССР и Немачка су изјавили да ће се уздржавати од сваког чина насиља и сваког савеза са земљама које нису пријатељски настројене према другој страни, и да ће бити неутрални уколико другу страну нападне трећа држава.

Адолф Хитлер међу војницима током борби за Варшаву.

Narodowe Archiwum Cyfrowe

Немачка је погазила овај споразум након 22 месеца, када је 22. јуна 1941. напала СССР свим расположивим средствима. За Хитлера су међународни споразуми били обични папирићи, а то је важило и за Стаљина. „Потписујући пакт, и Хитлер и Стаљин су били сигурни да је рат [између СССР-а и Немачке] неизбежан”, пише Торкунов. Најважнија ствар у том пакту је био тајни протокол који је помогао Стаљину и Хитлеру да постигну договор о будућој совјетско-немачкој граници.

„У случају територијално-политичке реорганизације области које чине Пољску републику, граница сфере интереса Немачке и СССР-а ће се протезати отприлике дуж река Писе, Нарева, Висле и Сана”, пише у протоколу. „Питање у којој мери то одговара заједничким интересима везаним за очување независности пољске државе може бити коначно решено само у току будућег политичког развоја”.

Пољска под окупацијом нацистичке Немачке (Трећег рајха) и СССР-а (21/10/1939-22/06/1941).

Lonio17 (CC BY-SA 4.0)

„Будући политички развој” је збрисао Пољску са карте света. Првог септембра 1939. године армија од 1,5 милиона војника Вермахта ушла је у Пољску са запада, за две недеље уништила пољску армију и заузела Варшаву. Црвена Армија је 17. септембра такође ушла у Пољску са истока не наишавши практично ни на какав отпор и запосевши све територије у границама своје сфере утицаја.

Стаљин је заправо имао циљ да поврати територије које су некада припадале распарчаној Руској империји. У том смислу је историјски потпуно разумљива била тежња да се совјетско-финска граница помери и удаљи од Лењинграда. Из истог разлога је Москва 1940. године „приволела“ три Балтичке државе (Естонију, Летонију и Литванију) да се присаједине СССР-у и тиме до краја реализовала своју територијалну експанзију, тако да се могла неометано позабавити Јапаном на Далеком истоку, са којим је у априлу 1941. године такође потписала споразум о ненападању који Јапанци под утицајем пораза на Халкин Голу нису смели прекршити чак ни 1941-1942, када је Совјетском Савезу било најтеже.

Није било много избора

Овај протокол није био објављен, али тешко да је држан у великој тајности. Информација је процурила из немачких дипломатских кругова, тако да је убрзо цео свет бар подозревао о чему су се Москва и Берлин договорили. „Све је присутније уверење да су... Немачка и Русија постигле договор о подели Пољске и да балтичке државе припадају сфери руског утицаја“, написао је Guardian само неколико дана после потписивања споразума. СССР је то негирао све до 1989. године.

Народни комесар за спољне послове Совјетског Савеза В. М. Молотов (лево) и министар спољних послова Немачке Јоаким фон Рибентроп се рукују после потписивања споразума о пријатељству и граници између СССР-а и Немачке.

Public domain

Данас је став руског политичког врха о потписаном пакту уравнотежен: Русија ту нема чиме да се поноси, али нема чега ни да се стиди. „СССР је... у више наврата покушавао да формира антифашистички блок у Европи, али су сви ти покушаји пропали“, рекао је Владимир Путин 2015. године. „И када је Совјетски Савез схватио да је остављен насамо са Хитлеровом Немачком, он је предузео кораке да избегне директну конфронтацију“.

Циничан приступ

За разлику од Путина, западни медији и научници по традицији критикују пакт као лош и неморалан потез. „Наравно, пакт је био циничан уговор са ђаволом у интересу наше земље“, каже историчар Алексеј Исајев. Али он је заиста помогао СССР-у да се припреми за рат. „Наша стратешка ситуација се поправила 1939. године. Између старе и нове границе је било 300 километара, што је давало СССР-у опипљиву предност у погледу времена и растојања“, констатује Исајев.

Совјетски Савез није био прва европска сила која је потписала сличан „уговор са ђаволом“. Енглеска и Француска су као две водеће демократске државе у Европи стално попуштале Хитлеру. Дозволиле су му да поново наоружа Немачку, да увећа њену армију и анектира Аустрију. Штавише, на Минхенсој конференцији у септембру 1938. су извршиле непосредан притисак на своју савезницу Чехословачку да препусти Хитлеру Судетску област. За разлику од Стаљина, Британац Невил Чемберлен и Француз Едуард Даладје нису имали никакве користи од својих договора са Хитлером, само су још више провоцирали агресора да осваја све више територија.

Недељних „Муха“, Варшава: „Пруски наклон Москви“. Сатира на пакт Рибентроп – Молотов. Карикатура.

Public domain

„Политика попуштања је била погрешна и контрапродуктивна јер није било могуће задовољити неограничене апетите нациста“, тврди Торкунов. „Москва је дејствовала исто толико цинично као и Лондон и Париз, само што је имала озбиљнију мотивацију“. Другим речима, Стаљин је заузимањем територија и добијањем на времену дејствовао неморално али рационално, док су Чемберлен и Даладје покушајима да одобровоље Хитлера дејствовали неморално и глупо.

Знамо како се све то завршило. Хитлера нису могли зауставити никакви споразуми. Био је потребан Други светски рат са 60 милиона жртава да се он заустави и да се спречи антиутопијска будућност, која би наступила да је он победио. Што се тиче пакта Молотов – Рибентроп, он је у историји забележен као једна од многих неславних страница предратног периода.

Олег Јегоров / Russia beyond