Зашто нацисти нису могли да провале совјетске шифроване поруке у Другом светском рату?

Совјетски криптографи су у Другом светском рату спадали међу најважније борбене јединице на фронту и зато су хитлеровци организовали прави лов на њих.

„...ко зароби руског криптографа или заплени руску криптографску технику, добиће као награду Гвоздени крст, одсуство у отаџбину и обезбеђен посао у Берлину, а по завршетку рата ће добити имање на Криму“ – тако је гласила наредба Адолфа Хитлера у августу 1942. године. Али та наредба никада није извршена.

У Великом отаџбинском рату непријатељски стручњаци за декриптовање нису могли да прочитају ниједан ухваћени совјетски криптограм који је био обрађен машинским шифрама. Такав систем шифровања могао је бити проваљен само у једном случају: уколико се поседује примењена техника и кључеви за шифровање. Међутим, руски криптографи у Великом отаџбинском рату су се показали као прави хероји. Шифре им нису откривене умногоме захваљујући њиховој пожртвованости и храбрости.

Стручњак у области криптографије Дмитриј Ларин у свом чланку „Заштита података совјетских партизана у Великом отаџбинском рату“ тврди да су „совјетски криптографи према инструкцији имали поуздано обезбеђење, а поред тога они су обично држали испред себе канистер са бензином и гранату под руком како би у случају да се приближи непријатељ могли уништити документе, технику и себе“.

Лов на совјетске криптографе 

Радио-телеграфисткиња Јелена Стемпковска.

Archive photo

Немци су организовали прави лов на совјетске криптографе са циљем да дођу у посед њихове технике и шифара. Због тога су многи криптографи изгубили живот. Руски историчар В. А. Анфилов пише да су „први на удару били криптографи у совјетској амбасади у Немачкој када су 22. јуна 1941. године веома брзо стигли да спале оно најважније, тј. шифре.

Истога дана су есесовци извршили јуриш на зграду совјетског представништва у Берлину. Криптограф совјетског трговинског представништва Николај Логачов се забаракадирао у једној соби и спалио све шифре, губећи свест од густог дима. Хитлеровци су провалили у собу, али је већ било касно – све шифре су биле уништене. Логачов је заробљен, а касније замењен за припаднике немачких дипломатских представништава у Москви“.

Криптографи су демонстрирали прави хероизам бранећи кодове. Трагична прича о смрти радио-телеграфисткиње Јелене Стемпковске објављена је у листу „Красная Армия“: „Немачки војници наоружани аутоматима продрли су на командни положај батаљона. Приметили су радио-телеграфисткињу и појурили према њој. Јелена је узела карабин и убила двојицу немачких војника, али су се хитлеровци у великом броју бацили на Стемпковску и ухватили је. Мучили су је целу ноћ, али је девојка упорно ћутала. Водали су је по пољу и малтретирали је, а затим су јој одсекли руке...“

Тајна руских кодова 

Радио-телеграфиста прима вести од совјетског информбироа.

Сергеј Лоскутов/Sputnik

За сваку поруку на фронту је прављен засебан код који затим никада није понављан. Због одсуства криптографског система непријатељ практично никада није успео да дешифрује поруке на совјетском фронту.

У ратним годинама је машинска шифрована комуникација била преоптерећена слањем тајних телеграма. Армијски штабови су свакодневно добијали и по 60 телеграма, а за штабове на фронту је било уобичајено да примају и по 400 телеграма дневно.

На фронту су коришћене криптографске машине и апарати за тајно телефонирање. Најпоузданији криптографски апарат који је коришћен за шифровање порука од посебне важности била је машина са ознаком М-101 „Изумруд“, направљена 1942. године.

Поред „Изумруда“ на фронту је коришћена и опрема „Собољ-П“. По речима историчара Дмитрија Ларина, то је била најсложенија апаратура за шифровање послатих података која није имала премца у свету. Чим су направљени први такви апарати, одмах су послати у Стаљинград. „Собољ-П“ је омогућавао успостављање везе помоћу радио-канала, а не жичаним телефонским линијама које је непријатељ лако могао уништити и прислушкивати. Било је крајње тешко провалити систем шифровања затворене радио-везе.

Велики отаџбински рат 1941-1945. Битка за Москву. Штаб Западног фронта. Са десне стране: командант Западног фронта, генерал армије Георгиј Жуков.

Sputnik

Чувени команданти Другог светског рата су у мемоарима писали да без криптографа они не би побеђивали у биткама.

Георгиј Жуков, совјетски „маршал Победе“ је писао како му је добро обављени посао криптографа помогао да победи у многим биткама, а маршал Иван Коњев, који је ослобађао Украјину, Молдавију, Румунију, Пољску и Чехословачку, и учествовао у Берлинској и Прашкој операцији, писао је у мемоарима да је војна веза много пута била спасоносна: „Треба одати признање нашој техници и нашим везистима, који су специјално обезбеђивали ту везу и у свакој ситуацији су буквално у корак пратили у кретању свакога коме је било прописано да користи ту везу“.

Марија Григоријан, Russia beyond