Јохан Штраус – роман са Русијом

Живе само у Русији! – овај одушевљени узвик припада чувеном аустријском композитору Јохану Штраусу. 25. октобра навршава се 185 година до рођења непревазиђеног краља валцера, у чијем стваралаштву је постојао посебан руски период – срећан и несрећан истовремено.
 

Посте Штрауса Русији започеле су чим је његово име стекло популарност у Европи. Композитор је имао 31 годину, био је пун животних и стваралачких снага, и он је пристао да наступи са редовним концертима за руску публику, тим пре што су се финансијске понуде испоставиле веома привлачним. Ко је позвао Јохана Штрауса и где је он могао да се чује – о томе у интервјуу за Глас русије говори Јулија Кантор. Она је водећи научни сарадник петербуршког музеја Ермитаж, као и организатор фестивала Велики валцер, посвећеног Штраусу. Он се традиционално одржава у Петербургу.
 

Током 11 година, тачније 11 летњих сезона, краљ валцера Јохан Штраус гостовао је у престоници Руске царевине, тачније у Петербургу, говори Јулија Кантор. И позвала га је дирекција железнице у Царском селу не из музичких, већ рекла бих, из сасвим прозаичних разлога – како би популарисала нови вид транспорта у Русији. Прва линија царске железнице повезивала је две резиденције – Царско Село и Павловск. Управо зато први концерти Штрауса су одржани на тада чувеној Павловској железничкој станици. Савремена музичка традиција фестивала Велики валцер рађана је по директној аналогији са 19. веком. Тачније концерти се одржавају у оним муезјима око Петербурга који су били царски и великокнежевски дворци у којима је Јохан Штраус наступао или са својим оркестром, или са петербуршким музичарима. То су Царско Село, Павловск, Петергоф, Константиновски дворац у Стрељни, као и сала Довског сабора у Петербургу.
 

У једном од тих благословених места Јохана Штрауса су једном упознали са девојком, очаравајућом и чак необичом са његове тачке гледишта: девојка је добро компоновала музику. То је била млада племкиња Олга Смирнитска, једна од првих жена композитора у Русији. Јохан се у њу заљубио страсно, и како му се чинило, заувек. Сада су његови сезонски ангажмани у Русији добили посебан смисао – означавали су састанке са вољеном.
 

О бурном карактеру романа чије детаље не зна нико, што служи на част заљубљенима, данас се може судити по писмима Штрауса упућеним Олги. Ево једног од њих: Могу ли се пронаћи речи да опишу моја осећања према Теби, када сам читао Твоје одухотворене ретке упућене мени! Уверавам Те да је то био најсрећнији тренутак у мом животу... Тако узми моје срце како би оно могли да Ти докаже како Те воли, акко би оно без остатка дало то што му је послао сам Творац! Олга! Од данас живим само у једној нади: да Те не напустим никада, да припадам Теби. И ако буде било потребно превладати тешкоће, оне треба да буду пребеђене, у противном ћу прекратити свој живот. И кунем се свето да будем Твој, и нека ме казни Господ ако не одржим своју реч.
 

Авај, поред све егзалтиране спремности Јохана Штрауса да превлада тешкоће по цену живота, није му пошло за руком најважније – да добије благослов родитеља руске невесте. За њих он пре свега није био племић, и што је још горе, представник туђег народа. То је и одлучило судбину заљубљених. Одбијање је стигло од саме Олге.
 

Она се убрзо удала за војног правника – и Јохан се оженио, чак не једном. Ипак Штраусова руска романса је ипак имала срећан наставак у стваралаштву композитора, који је направио низ одличних музичких скица посвећених Русији: У Павловској шуми, Руско село, Олга, Опроштај од Петербурга. Изгледа да су ова руска дела била добро загревање пред стварање ремек-дела, валцера На лепом плавом Дунаву, који је постао одговор оловној Неви.