Европски центар премешта се на Исток

Светски систем је у кризном стању. Истовремено је криза нешто што раније ниje било познатa могућност. У таквим условима у Русији се појављује могућност избора на путевима трагања земље за својим местом у новој конфигурацији интереса. Такво трагање се са заинтересованошћу схвата и у Америци, и у Азији, и у Европи.
 

Посебу пажњу, несумњиво, заслужује европски правац. Обнављање тространих сусрета шефова држава Немачке, Русије и Француске , а такође сусрет председника Русије са учесницима измештеног заседања Минхенске конференције о безбедности у Москви (сами су дошли!) сведочи о озбиљној заинтересованости Запада за сарадњу са Москвом. Посебно су пријазне у последње време земље евроспког језгра (“старе Европе“). Навешћу само неке од разлога,којима се објашњава тако повећана пажња Немачке и Француске за нашу земљу.
 

Као прво, Европска унија у годинама свог постојања ипак није постала хомогена организација и као таква представља спој сасвим разнородних елемената, чији су потенцијали, вредности и интереси суштински различити.
 

Друго, Европљани немају јединствено схватање о будућносзи саме централизоване и хијерархијске структуре савремености – НАТО, а то значи и улоге САД као светског хегемона. У светлу припреманог самита алијане у Лисабону 19-20. новембра, на коме ће бити усвојена нова стратегија НАТО, сви преговори о јединственом систему европске безбедности изазивају одређену напетост у Вашингтону. Истовремено не треба искључити да је разговор о европској безбедности „утроје“ замишљен како би се појасниле неке прикривене жеље руске стране.
 

Треће, у борби за светску доминацију, која ће неизбежно довести (и већ доводи) до сукоба ставова Запада (ЕУ и САД) и Истока (Кина, шири Азијско-Пацифички регион), водећу улогу и даље игра Русија. Како год окренете, формула „срце Земље“ (Hartland) Х.Макиндера и данас је актуелна.
 

Онај, ко влада Источном Европом, влада сцрцем Земље;

Онај, ко влада Срцем Земље, влада Светским острвом (Евроазијом)

Онај, ко влада Светским острвом, влада светом.

Без обзира на тешке последице удара, који јој је нанет 1991. године „Срце Земље“ – Русија, наставља да бије, а то значи да могућности за успостављање потпуне контроле над постсовјетским простором други актери светске политике за сада немају. Дефинитивна победа у бици за Евроазију може се извојевати само ако се привеже (пре свега, економски) Русија за Европу, или ако се она угуши (политичким и војним методама) у загрљају НАТО. Догађаји се одвијају истовремено на два правца.
 

Не треба, такође, заборављати да се криза, која је почела преко океана, на најболнији начин одразила на Европскју унију. Као још једна потврда о снази неолибералног модела економије су штрајкови, који су парктично паралисали Француску. Познато је да се капитализам може развијати једино на рачун експлоатације периферије и првобитна акумулација капитала била је производ веома жестоке експлоатације колонија. У другој половини ХХ века настао је систем неоколонијализма, који постоји и данас у виду различитих протектората и квази-држава. Русија, са њеном необухватном територијим, гигантским ресурсима и становништвом са којим је прилично лако манипулисати, на Западу се и даље третира (а Запад ту наступа у јединственом фронту) као периферија. Разлике се испољавају у све ширим споровима око тога, ко и како ће успешно експлоатисати ту периферију.
 

Директна економска заинтересованост за руске ресурсе чак се и не крије. Тврдња да „Русија располаже огромним резервама сировина и енергоресурса, који су толико неопходни Западној Европи“, најчешће је су сретани рефрен у западним медијима. Међутим, није ствар само у томе. Мишљења сам да је познати француски публициста Жан - Пјер Тома открио неке карте, које нису хтели да показују политичари, када је изјавио, да је Француској и Немачкој животно неопходан капитал. Јер, садашњи дефицит државног буџета у Фрнцуској гута приличан део акумулације. Истовремено, руски фондови, који по мишљењу Ж-П.Тома, већ имају неколико стотина милијарди долара, могли би да одиграју улогу „катализатора економског раста целокупног континента“. Европа рачуна на те паре и зато помаже Москви да постане крупан финансијски центар, који се иделано уклапа у простор између Хонгконга, Шангаја и Париза, претварајући се, по замисли европских „колега“, у противтежу берзанским полигонима Њујорка и Истока (1).
 

Због тога су, по свој прилици, европски експерти и поздравили сусрет у Довилу са нескривеним ентузијазмом. Тај самит, по њиховом мишљењу, треба да означи старт правој економској алијанси Европе и Русије, који ће омогућити да се олакша трансфер капитала и као такав означи почетак нове ере у Старом Свету. Фактички то и јесте нови модел економског раста по-европски. Међутим, само да не испадне тако да руски капитал буде од користи економском расту Западне Европе, а да Русија осети помањкање средстава за спровођење зацртаних планова модернизације.

Анализирајући резултате самита у Довилу, не слажем се са владајућим мишљењем о томе, да је сусрет Меркел, Саркози и Медведев наставак тенденције која се оцртава у Европи у правцу стварања некаквог алтернативног центра, способног да уравнотежи утицај САД. Као, „алтернативни центар“ није замислив без Русије, и Русија би, наравно, са задовољстом хтела да буде његов део. (2) Ту се некако присећамо Алисе у Земљи чудеса: „Како само желим да тамо доспем! Да будем макар и пион...ако дозволе!. Мада највише на свету, наравно, желим да постанем краљица!“...
 

По мом мишљењу, тешко да је могуће да се појави сличан центар. А ево и зашто:
 

Као прво, у НАТО су интереси САД и европских земаља-учесница, веома тесно повезани. При том се европске државе налазе у директној економској, политичкој и војној зависности од САД. Оне тешко да могу водити самосталну политику, а уз то је то још и веома скупа процедура.
 

Друго, идеју нове архитектуре европске безбедности, коју промовише Д.А.Мдведев од 2008. године, европски политичари не желе да примећују. То се види по њиховој реакцији (прецизније, одуству такве). Истовремено, идеја о стварању јединствене европске (читај, натовске) ПРО, која значи да Русија губи контролу над сопственим ваздушним простором, активно се промовише.
 

Треће, активизација процеса око Савета Русија – НАТО говори о предстојећим озбиљним променама у тој области. Индикативно је да је након што је председник Русије Д.А.Медведев пристао да учествује на самиту НАТО у Лисабону, на сајту ИНСОР-а најзад објављен „извештај Игора Јургенса“ „О перспективама развоја односа Русије и НАТО“, који је изазвао толико панике. Тамо се провлачи идеја о успостављању најтешње сарадње Русије са алијансом, све до чланства у њој.
 

Међутим, Русија има избор, и више од једне варијанте! Тај избор ће одредити и нашу будућноист, и облик светске политике.
 

На крају бих нагласила, да је питање о визама лакмусов папир, који је бацио светлост на прави однос Европљана према Русији. Никаква објашњења о компликованости процедура, техничких ограничења итд. неће сакрити праве ефекте сличног геста. Све је просто, као у Андерсеновој бајци. „Сенко! Знаш где ти је место!“.
 

________________________________

Јелена ПОНОМАРЈОВА - магистар политичких наука, доцент МГИМО МИП Руссије

(1) Европатреба да пригрли Русију ("Le Figaro", Француска). – URL: inosmi.ru

(2) Интервју А. Коновалова (Председник Института за стратешке оцене) Радио Свобода. – URL: www.svobodanews.ru