Jелисавета Христић је по роду и народности припадала Ирској, а по ономе како је живела и делала, свим срцем Србији. Благодарна Јелисавета, удата је била за србског коњичког пуковника Љубомира Христића, а мати потоњег дивизијског ђенерала Николе Христића, првог ађутанта краља Петра Другог. Како је сама говорила, а забележио „Лист народне захвалности” из 1939. године: „Као удајом прирођена Српкиња, још у балканским ратовима, прионула сам да од себе дам све што се може за своју нову отаџбину...”
Високообразована, хумане културе, нарочито цењена у енглеским круговима, Јелисавета се још почетком балканских ратова бацила на пропагирање „српске ствари”, наводи се у уводнику издања које „живи посвећују палима”. Најпре, неуморно је „за своју отаџбину Србију” писала Христићева по разним новинама и часописима, енглеским и америчким, и вазда износила „наше оправдане тежње”, а њена активност да помогне народу, још више се испољава када је букнуо Први светски рат.
Низ је за потоње генерације забележених примера како је ова узорна жена гледала да на сваки начин помогне. Тако је, примера ради, добивши од свога сина Николе извештај да на фронту недостаје санитетског материјала за војску, одмах настао текст који објављује угледни „Тајмс”, а у којем Јелисавета, осим што позива на помоћ и солидарност са србским народом, користи и прилику да проговори и изнесе тежак положај у Србији.
„Овај њен подухват наилази на снажан одјек код наших пријатеља у Енглеској, те је створен читав пројекат, ком је био смер да се малој и намученој Србији, на сваки начин помогне. И помоћ је стизала, у санитетском материјалу, храни, обући и одећи... Такође, њени написи, преводи наших ратних прича и најлепших србских песама, не само да су запажени у листовима „Тајмс”, „Морнинг пост”, „Пал мал газет”, „Ивнинг њуз”, „Вестминстер газет”, „Ивнинг пост”, већ су имали и великог утицаја, да не само помогну нашој ствари већ укажу, упознају и зближе страни свет са нашим народом”, наводи се у публикацији.
Као круна тог Јелисаветиног самопрегора је и превод српске химне, који је штампан у овим водећим енглеским и америчким новинама. Њеним даљим упливом и залагањем створен је одбор „Сербијан релиф фонд” за потпору Србији, помоћу кога је, преко океана и Ламанша, у Србију редовно стизала помоћ за време окупације, али и доцније по завршетку рата. У своје активности придружила је и своју вредну и агилну ћерку Ану, те су заједно чиниле значајне услуге приликом ратних дејстава, када су спасле многе рањенике и огромне количине санитетског материјала добијеног из Енглеске и употребиле га за лечење наших рањеника, као и осталог живља. Но, није се ова велика доброчинитељка и патриоткиња ограничила само на рад фонда већ је и својим сопственим новцем помагала и спасавала велики број србских породица.
Јелисавета Христић преминула је јануара 1933. године у Енглеској, безимена у Србији. Тек пожутели поменик одваја страницу и сећа је се као лепог примера самопрегора са народом у позадини, у биткама за спас живота рањеника и невољника и уопште – љубави према србском народу.
„Она остаје као успомена и узор нашим женама, да у тешким временима, пуним искушења греде стопама ове велике жене”, пише Лист за народне захвалности.
Олга Јанковић, Политика 
