Трауме јунака с Кошара

16.06.2019. год.

Милош Павлица (40) из Новог Сада привремено живи у соби у родитељској кући, а ових дана очекује прву пензију која ће бити око 15.000 динара

Кад сам се вратио из рата, о томе шта ми се све дешавало нисам причао ни родитељима. Они су после на „Јутјубу” гледали филм о херојима с Кошара и питали ме: Зашто никад ниси рекао да је било тако страшно? Кошаре су најжешћа, али само једна од битака које су за мене биле часне, каже у исповести за „Политику” Милош Павлица (40), ратни ветеран из Новог Сада који је као младић од 19 година, током војног рока 1998/1999, доспео на КиМ.

Он данас живи у једној од старих улица на Салајци, у родитељској кући. Привремено, каже, јер не жели да им буде на трошку. Места у соби има тек за кревет, а крај узглавља стоји велика пепељара, за дуге, бесане ноћи. Здравље му је нарушено и не може да спава. Доживео је велику трауму након што је у рату изгубио 16 својих „класића” из чете оклопних транспортера 52. батаљона Војне полиције.

– Једноставно, не спавам и знам да мој век трајања неће бити дуг. Али волео бих да се оженим, да имам дете, да се остварим. И не желим да више изгубим ниједног друга, за то бих куцао на сва врата – каже он.

Чета у којој је био „држала” је пут, како прича, од почетка Косова до краја Метохије. Био је то „пут живота” јер је туда ишло снабдевање. Али и „пут смрти” јер је та чета највише пострадала од свих у батаљону. Остао је тада и без кума Драгана Трошића из Трстеника, саборца који му је постао кум у Дечанима.

– Био сам тај војник који је идентификовао 12 погинулих. Здрављем сам платио то што су сахрањени. Нисам схватао да сам се разболео, него сам гурао, завршавао школе – прича Милош, који слике страдалих другова држи у фасцикли уз своја лична документа. Шесторица су погинула у удару две термовизијске ракете у возило којим су се војници враћали на Кошаре, након што су Милоша рањеног оставили у болници у Приштини. Друга група је страдала од противтенковске мине, а остали од метка, прича.

Из те болнице је побегао назад код сабораца. Присећа се и како је рањен 11. априла 1999:

– Пуца се, погледам горе, видим човека на дрвету, али њему се укочила вилица и не може да комуницира. Гледао је како терористи деру нашег водника. Они су њега тражили целу ноћ, а он је остао на дрвету. Ми га спуштамо и крећем да га масирам. Како сам га спустио, тако сам чуо како нешто заврће, да ли минобацач или нешто друго, кида ми ногу и удара у главу. И дан-данас ми на лицу излазе шпенови, то су гелери који се не ваде – објашњава ту епизоду.

Када је у јуну 1998. кретао у војску, био је младић који је желео да после средње медицинске школе, где је положио за женског фризера, што пре почне да зарађује свој динар. Требало је још да одслужи војску. Послат је за граничара у Велико Градиште, одатле у војну полицију у Ниш, па на КиМ, где је остао, истиче, триста дана на терену.

После свега, по повратку кући, мислио је да је све у реду и да наставља нормално живот.

– Отварам трафике, радим, и на крају – ништа није у реду. Разумете? Ни по мене, ни по мој живот. Одлазим код лекара, нико нема разумевања. Не кажем, било је злоупотребе лекова, али ја гурам даље – прича и показује уговоре о томе како је у једном домаћинству „чувао деду” за стан и храну, а после и за нешто новца. Запослио се у Пастеровом заводу као зоохигијеничар и потом ветеринарски техничар, а у међувремену је завршио Пољопривредну школу у Футогу.

Ових дана ишчекује одлазак у пензију. Из Пастеровог завода, у писму пензионом фонду, испраћају га похвалним речима. Биће то редовна пензија, не инвалидска, јер рачуна на 16-17 година стажа који би му донео 15.000 – 16.000 динара месечно.

– А лекови коштају 45.000 динара, да бих ја био, како бих вам рекао, у реду – додаје.

Социјално му је нудило једнократну помоћ од 5.000 динара, а недавно га је позвао градоначелник, који га је, каже, питао како може да му помогне. – Скроз сам се збунио, никад нисам био тако позиван.

С ратним ветеранима, Милош је у контакту преко друштвених мрежа и на телефон му учестало стижу поруке подршке. Мада није у удружењима, подржава, истиче, њихову борбу да остваре своја права. Има жељу да се и сам ангажује у помоћи онима који, као и он, носе ратне трауме, за које би, како каже, рецимо одлазак на летовање много значио.

Снежана Ковачевић, Политика

Извор
Милош Павлица, фото: лична архива / Политика/ vostok.rs