Комеморативна академија „Битка за Кошаре - Да се не заборави“

Комеморативна академија „Битка за Кошаре - Да се не заборави“, поводом обележавања 20. годишњице једне од најтежих битака у новијој србској историји, одржана је у Великој дворани Сава центра. Међу присутнима били су председник Републике Србије и врховни командант Војске Србије Александар Вучић, председница Владе Ана Брнабић, председница Народне скупштине Маја Гојковић, министар одбране Александар Вулин, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, борци и породице страдалих јунака који су се борили на Кошарама и Паштрику.

Обраћајући се присутнима, председник Вучић је подсетио да се у претходних 15 и 20 година о јунаштву нашег народа и људи не само шапутало, већ се оно и крило, као да смо се тога стидели и плашили да о томе говоримо, у тежњи да би се додворили онима који су се против тих јунака борили и убијали наш народ, преноси Министарство одбране.

Осврћући се на недавни дефиле ветерана на приказу „Одбрана слободе“, одржаном у Нишу, председник Вучић је рекао да се тих бораца не треба стидети јер су они најбољи део нас и да то треба да чује цео свет.

- Могао сам и сам да осетим ту врсту, код неких презира, код неких мржње према Србији, према тим дивним људима, који су први пут корачали заједно са нама у Нишу, на великом нашем војном митингу или паради, када су се први пут, после 20 година појавили наши ветерани, наши борци, људи који су се борили за слободу наше српске отаџбине. И кренули су са свих страна да нас нападају, а ја данас поносно одавде говорим, можда је то био први пут, али ће бити и сваког следећег пута.

Председник Вучић је истакао да се и даље, након приче о нашим војницима, која говори о нашем повлачењу и о нашем не војничком, већ политичком поразу, поставља питање: Ко је победио?

- И увек сам говорио: „Изгубили смо“, а данас, више нисам тако сигуран, јер чија је то победа била? Да ли свих ових бахатих, арогантних и осионих земаља које су хтеле да одрубе главу једној малој земљи, или без обзира на губитак територије и на губитак људства је то победа једне мале, слободарске земље, једног малог, слободарског народа, који се дрзнуо да свима у свету каже: „Да, ми имамо своју земљу, имамо своју слободу која је важнија и већа од свега“.


Цитирајући стару изреку: „Када воља победи страх, када дужност баци рукавицу у лице судбини, када част презриво одбије компромис са смрћу, то је хероизам, то је јунаштво“, председник Вучић је рекао да је баш то највероватније и најпрецизније објашњење читавог следа догађаја који су се дешавали на Кошарама и 1998, а посебно кобног априла 1999. године, када је наша војска и наш србски војник успео, како каже „да прегази страх и да се насмеје судбини и да презре смрт, а од тога нема ничег тежег, и да херојски одбрани своју земљу.“

- Тачно 67 дана у тој 1999. је трајала битка на Кошарама и тачно 108 живота испод ове карауле је поклоњено отаџбини, без трунке жаљења, без икаквог једа оних 18 официра и подофицира, 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника и 24 добровољца. Тврдоглаво су одлучили да је смрт бољи избор од пораза њихове отаџбине, да је отаџбина важнија од живота и поставили су своја тела између отаџбине и непријатеља, између слободе и ропства. Просечно су имали нешто мање од 25 година. То треба заувек да запамтимо. Због Србије одбили су да имају више.

Председник Вучић је рекао да ми данас немамо право на тишину и да је поносан што више не ћутимо и што се дичимо и гласно и слободно говоримо о својим јунацима. Он је додао да жртве свих оних који су изгинули у ратовима деведесетих заслужују одговоре на више важних питања: Зашто се све то догодило? Шта су бранили? Шта су изгубили, осим драгоцених живота? Шта смо ми добили? Да ли ми, за које су они гинули, знамо где и како идемо и да ли смо у стању тамо да стигнемо?


- Рећи њима да је њихова смрт била део велике политичке победе, била би лаж и увреда за њих саме. Али је била део једне друге победе - победе духа, победе храбрости. А у чему бисмо се ми, Срби, разликовали од свих других ако тиме не бисмо могли да се дичимо? Они су пали у бици коју ми нисмо изгубили. Изгубили смо је на политичком терену и не против Албанаца са Косова и Метохије, већ против највећих сила на свету, удружених у намери да нас казне и одузму нам део територије. Јунаци су пали после деценије у којој Србија није увек и на најбољи начин умела да дефинише шта тачно хоће, нити како то мисли да оствари. Оно због чега се дивим свим овим људима и њиховом породицама, то је да они нису тражили лажни или довољан разлог да себе извуку из невоље. За њих је било важно да чују глас државе, да чују глас отаџбине, да се боре до краја за своју земљу, да свој живот оставе, да погину за своју земљу – рекао је председник.

Како наводи, успех Србије, будућност Србије, наша способност да коначно дефинишемо ову земљу, да јој одредимо циљ, да тачно знамо где су јој границе, да те циљева досегнемо, једини је начин да се образложи смрт хероја са Кошара и да се докаже да нису узалуд дали своје животе.

- Оно што имамо је још један задатак који је посебно тешко изговарати пред породицама страдалих и погинулих, а то је да нас у будућности буде много више живих, да нас буде све мање мртвих, да имамо више породилишта него костурница, да се рађамо, а да гинемо само кад морамо, баш као што су то чинили јунаци са Кошара. Да нам књиге, знање, школе, наука, култура буду највеће, најснажније оружје, а да право оружје које све то брани, буде толико моћно да више нико не крене на Србију, како су кренули ономад преко Кошара – поручио је председник Вучић.


На комеморативној академији, о својим сећањима говорио је некадашњи командант борбене групе 63. падобранске бригаде пуковник у пензији Видоје Ковачевић, који је рекао да је битка на Кошарама временом постала симбол храбрости и одлучности у одбрани отаџбине и народа. Како истиче, ветеранима је посебно драго што држава у последњих неколико година негује сећање на битке и цени напоре и жртву коју су борци поднели, указујући тиме своје поштовање према ветеранима.

Некадашњи припадник Петог батаљона Војне полиције Владимир Илић, такође је гворио о својим сећањима на дане битке и саборце који су се храбро борили. Своје обраћање, Илић је закључио изјавом да није мртав онај који је погинуо, већ онај који је заборављен.