Руси долазе: Из ратног дневника команданта Треће армије

15.06.2019. год.

Из ратног дневника команданта Треће армије генерала Небојше Павковића

11. јуни 1999.

Са Командног места „3“ у Нишу добио сам информацију да је руски контингент из састава СФОР-а у 10.05 часова прешао Гранични прелаз са Републиком Србском, „Бадовинци“, на Павловића ћуприји. Састав контингента је 150 војника и 44 возила, од којих 15 оклопних траснортера. Крећу се на правцу Београд–Ниш–Прокупље–Приштина. Следи писмена информација.

То је пријатно изненађење, с обзиром на информације које су до сада долазиле, да је мало вероватно да се Руси ангажују у саставу КФОР-а. Прво што сам помислио је да Руси дођу на Аеродром „Слатина“. Одлучио сам да одредим начелника Штаба, Стојимировића, да дочека Русе у Приштини и да их води на Аеродром. Једино чега се прибојавам је да руску јединицу не открије НАТО авијација и спречи је да дође на Косово и Метохију. Друга опасност је да генерал Џексон пре њиховог доласка пошаље хеликоптерски десант да заузме Аеродром „Слатину“, као објекат стратешког значаја за НАТО. Због тога наређујем Лазаревићу да Други оклопни батаљон 15. оклопне бригаде до даљег не помера из рејона села Магура и да се приближи аеродрому.

Убрзо затим стиже телеграм ШВК, Сектора за оперативно-штабне послове, о саставу руског контингента. Очекује се да Јединица којом командује генерал-мајор Владимир Рипуковникин, јачине 155 људи са 15 оклопних транспортера, 14 моторних возила, шест цистерни, три теренска моторна возила, четири возила везе, једним тегљачем и једним санитетским возилом, прође Ниш у поподневним часовима. Наређено је да се организује прихват и послужење колоне и да се размести у рејон где може највише да допринесе заштити србског народа.

Одмах затим зове генерал Младеновић. Пита да ли сам добио телеграм у вези са доласком Руса, и шта је његов задатак. Наређујем да дочека колону и пружи потребне услуге и да одреди патролу Војне полиције да је води ка Приштини. На крају разговора Младеновић ми каже да из Оперативног центра ШВК траже хитан одговор на питање; Да ли припадници Војске, приликом измештања из рејона Подујева, пале и шиптарске и српске куће и локале?“. Тражим да пренесе извештај да за сада нема таквих података, да ћу предузети мере да проверим, и да са овом информацијом одмах упозна нечелника безбедности, пуковника Антића, да линијом органа безбедности испита случај и извести ме.

У Приштини је необично живо. На улицама је велики број људи, највише Шиптара. На тротоарима испред продавница оживеле су уличне тезге. На њима је најосновнија роба. Кажем пратиоцима: „Одједном пун град људи, а до јуче нигде нико. Одакле се створише?“

„Крили се по кућама и оближњим селима, као и увек“, коментарише возач Драган.

„Нису имали разлога да се крију од нас, већ од бомби НАТО авиона. Али они то никада неће признати. За њих смо ми криви“, одговарам.

На Командном месту „Гранд“ велика гужва. Прекид бомбардовања утицао је и на радну дисциплину. Добио сам утисак да локација Командног места није више тајна. Присутни су генерали Стојимировић, Ђаковић, Лазаревић, Ковачевић и Ристић из Савезног министарства одбране. Поздрављам све присутне. Захваљујем генералу Ристићу што је дошао да решава тренутно најважније проблеме, статусна питања припадника Армије. Информише ме о досадашњим одлукама и каже да нема разлога за бригу.

„Сви ће задржати статус припадника ВЈ.“

Упознајем Лазаревића са информацијом која је стигла из ШВК о догађајима око Подујева. Енергично одбацује оптужбе да то раде припадници Корпуса. Испитаће случај. Стојимировић реферише о току дислокације јединица и проблема у вези с тим. Каже да ће због кашњења уласка неких контингенета међународних снага на Косово и Метохију и потребног времена за примопредају зона и рејона, вероватно, доћи до померања термина измештања наших јединица. Истиче да проблем у извођењу марша представљају колоне становника које се убацују у војне колоне због дејства терориста. Присутан је све већи број возила са србским избеглицама. Има их на стотине.

Наређујем да се води прецизна евиденција о уласку јединица КФОР-а и да се одмах о томе извештава генерал Џексон, да не буде да смо ми криви, као и да га стално извештава о сваком нападу ШТС на колоне Војске и становништва.

Генералу Лазаревићу наређујем да још једном упозори команданте да на сваки напад на колону јединица одговоре без оклевања и да се на критичне деонице упућују извиђачке патроле и маршевска осигурања на оклопним возилима.

Информишем их о доласку Руса и да ШВК предлаже да их распоредимо у рејоне где могу да заштите србско становништво. Кажем да 155 људи не могу ни себе да обезбеђују. Њима треба пронаћи место од посебног значаја, са кога ће контролисати све догађаје, укључујући и понашање јединица КФОР-а. Наводим пример Аеродрома „Слатина“ и предлажем да их дочекамо и предложимо ту локацију. За тај задатак одређујем генерала Ђаковића.

Дежурни доноси телеграм – Наређење ШВК. Читам и не могу да верујем. ШВК формира екипу за праћење реализације повлачења ВЈ са Косова и Метохије. За руководиоца је одређен генерал-пуковник Светозар Марјановић, који је и потписао наређење. У Екипи су и генерал-мајор Спасоје Ђуровић, генерал-мајор Младен Карановић, пуковник Драган Паскаш, затим један старешина из Обавештајне управе и цивилно лице Весна Јанковић, преводилац. Ништа чудно. Осим, што је за Штаб екипе одређена Врањска Бања. Највећи број јединица се извлачи са Косова и Метохије правцима преко Косовске Митровице, Куршумлије и Медвеђе, а Екипа ШВК има штаб на споредном правцу Прешево–Врање–Лесковац, на коме се извлаче помоћне снаге Армије.

Показујем наређење присутнима. Комантари су у стилу „добро је да и они нешто раде“.

„Уместо да у Приштини организује Штаб одакле је у могућности да директно са колегом Џексоном непосредно решава проблеме које су произвели својим потписима, он се башкари у Бањи“, коментарише Лазаревић.

За мене је то доказ да Марјановић и сам не верује у оно што је потписао. Јавља се генерал Ковачевић: „Е, мој Лазо, и он и његови шефови се плаше Приштине и Космета, иако су потписали Војнотехнички споразум“.

В аэропорту Слатина

На серодрому Слатина.
© РИА Новости / Л. Якутин

Били су у праву и један и други. Мислим да је генералу Марјановићу, пре свих, било место на Космету, Приштини, да решава проблеме. Ипак се одлучио за Врањску Бању. Само, нисам могао да схватим шта ће тамо да ради. Спремам се да кренем у Привремено извршно веће Косова и Метохије да се информишем шта се догађа са становништвом и шта ће Влада Косова и Метохије да предузме. Стојимировић ми даје да прочитам наређење које је написао у вези са предузимањем мера безбедности у току измештања и одузимања муниције и минско-експлозивних средстава од припадника и јединица после напуштања територије Косова и Метохије. Кажем му да сам нека наређења у вези с том проблематиком већ потписао. Упозоравам да јединицама треба оставити довољно муниције да се бране од ШТС док су на територији Косова и Метохије, да не би прошли као србска војска приликом преласка Албаније.

На изласку из Командног места „Гранд“ стиже ме Лазаревић и извештава да су ШТС, пре десетак минута, у 15.40 часова извршиле напад на јединице 58. лаке пешадијске бригада и 35. војнотериторијалног одреда у рејону села Херцегово, јужно од Косовске Митровице, и да је напад одбијен без последица.

У згради Привременог извршног већа Косова и Метохије нисам био још од 27. априла 1999. године, после доделе одликовања припадницима Армије поводом Дана државности. Оштећена после бомбардовања центра Приштине, 7. априла 1999. године, сада делује пристојно. Око зграде и у њој је необично живо. Вероватно због повратка особља на посао. У канцеларији код председника Анђелковића присутни су и његови сарадници, Вељко Одаловић, начелник Косовског округа, и секретар, Васић Љубиша. После срдачног поздрава и послужења кафом спонтано прелазимо на разговор о ситуацији на терену. Председник је добро информисан и оцењује да ситуација прети да измакне контроли. Челници локалне самоуправе, општина и округа, од којих су неки већ напустили радна места, нису у стању да зауставе покретање србског и црногорског становништва које се прикључује војним колонама и напушта територију Косова и Метохије. Климу терора и несигурности становништва стварају терористичке банде и разне наоружане групе, од којих је већина дошла из Албаније. Каже да улазе у села и приградска насеља у Призрену, Пећи, Ђаковици и Истоку. Неконтролисано пуцају из аутоматског оружја, пале куће, а забележени су и случајеви убиства и хапшења.

Анђелковић каже да су ове појаве присутне у оним регионима из којих су се повукле главне снаге Војске. Полиција није у могућности да заустави разуларене банде и најчешће се склања испред њих.

„Генерале, нема Војске, нема ни безбедности. Плашим се погрома Срба и Црногораца“, каже озбиљним гласом.

У том пренутку, неочекивано, скоро изнад наших глава пролетела су два авиона. Сви смо изненађени. Помислио сам да нас НАТО авијација провоцира и плаши. Међутим, сетих се да сам у некој информацији прочитао да ће у току дана, од 16.00 до 17.00 часова, бити извршен прелет десетак авиона МиГ-21 из састава 83. ловачког авијацијског пука са Аеродрома „Слатина“. Прелет је почео. Објашњавам то присутнима. На сваких десетак минута прелетела су по два авиона. Делује тужно да тако снажне машине, „подвијених репова“, напуштају матични аеродром и одлазе са Космета.

Председник Анђелковић наставља да објашњава да у насталим околностима поједини секретаријати Извршног већа Косова и Метохије не функционишу најбоље и да су поједини чланови преокупирани решавањем приватних проблема и збрињавањем породица. Секретаријат, надлежан за бригу о становништву, није у могућности да адекватно реагује и пружи потребну помоћ, нарочито у изолованим срединама, да је већина становника већ напустила домове, или је спремна да крене. Јединице Цивилне заштите и Цивилне одбране су неефикасне, и тешко их је окупити.

Следеће што чујем од Анђелковића ме посебно брине. Појава терориста обучених у црне униформе у предграђима Приштине. МУП покушава да нешто уради, али су оптерећени припремама за одлазак са Космета.

Немам праве одговоре на наведене проблеме. „Ухваћени смо у раскораку. И МУП и Војска се припремају, или напуштају Космет. Јединице КФОР-а споро долазе у предвиђене рејоне. Та ситуација одговара терористима. Дижу се из пепела, јер долази њихово време. То ће још потрајати, јер мировњаци неће моћи да их обуздају. Можда имају договор да их пусте да одраде прљави посао. Ми Срби, као и увек, када треба да смо најорганизованији, нас нема. Немам решење, сем да што дуже одуговлачим измештање јединица. Док могу. Једно што сви сигурно морамо урадити је да заштитимо Србе, Црногорце и остале неалбанце, па и лојалне Албанце, по сваку цену, до доласка КФОР-а. После нека се они пред целим светом доказују. Мислим да је најтеже оним Србима који немају где да се склоне док не прође бура и онима који неће са својих огњишта. Политика мора да се хитно позабави њима, јер Војсци су везане руке и ограничени смо с временом. То су наши потписали. Још не знам тачно ни шта су потписали. Послао сам предлог ШВК за решавање неких од проблема, али још нисам добио одговор“, кажем Анђелковићу и осталима. Упозоравам их да ни они више нису сигурни у овој згради, и у Приштини, и да морају предузети нешто да се заштите.

Вратио сам се на Командно место „Гранд“ и о свему информисао Стојимировића и Лазаревића. И њих упозоравам да је нарушена безбедност у граду.

Као поручен, јавља се пуковник Антић. Реферише да су оперативци безбедности дошли до података да куће и ресторане око Подујева, без обзира на власништво, руше и пале поједини припадници МУП-а и да је Штаб МУП-а информисан о томе. Тврди да је информација тачна и да је добијена разменом информација са људима из МУП-а. Ради на томе да добије наређење које је Штаб послао јединицама за спречавање тих појава

Реферише и о стању безбедности у јединицама Армије. Каже да је стабилно. У Крушевцу, Рашкој, Куршумлији, Лесковцу, Врању и Лепосавићу задејствовани су тимови Органа безбедности јачег састава. Имају задатак да безбедносно припреме рејоне размештаја јединица. Нема података да је било већих безбедносних проблема у току марша јединица, изузимајући судар два теретна возила у рејону Дуља, који је протекао без последица. Међутим, наглашава да је приликом проласка колона кроз градове масовно отварана ватра из аутоматског наоружања и да је то прошло без последица. Извештава да је од припадника Чете Територијалне одбране 354. пешадијске бригаде, на пункту „Куршумлијска Бања“, Војна полиција одузела одређену количину техничке робе и да је војну колону 37. лаког артиљеријског дивизиона ПВО пратила колона избеглица са 15 моторних возила све до пункта „Рудница“. Тамо су одбили да се одвоје од колоне. Убеђивање је трајало око 15 минута, када је колона наставила пут према Рашкој, где је дочекана од око 1.000 грађана.

На крају ме извештава да је добио непроверену информацију да се у саставу првих јединица британског контингента који улази на Косово и Метохију налазе припадници специјалних јединица САС, који имају задатак да ухвате мене, Лазаревића и команданте бригада Приштинског корпуса. Предлаже да што пре напустимо Приштину и територију Косова и Метохије.

Упознајем Лазаревића и остале са овом информацијом. Лазаревић енергично одбија и не прихвата предлог да се склони на сигурно место и да прати излазак јединица Приштинског корпуса. Ја сам одлучио да пређем на Резервно командно место „3“ у рејону Пролом Бање, а да на Косову и Метохији остану генерали Стојмировић и Ђаковић, који је био члан Тима за разговоре и познат је припадницима КФОР-а. Генералу Лазаревићу наређујем да одмах упозори све команданте на опасност која прети од специјалаца НАТО и да нареди органима безбедности да се баве овом проблемом и обезбеђују своје команданте, посебно Живановића, Делића, Ђошана и Јелића.

„Чак и да информација коју је дао пуковник Антић није тачна, она је логична. Ми од раније знамо да се они налазе на Косову и Метохији и да су наводили авијацију. Сада када смо се 'отворили', ко гарантује да нису и у Приштини и да не прате сваки наш покрет“, упозоравам присутне.

У Приштини почиње да пада киша. Пале се улична светла. Град делује необично, са превише светла. Идемо преко Врањевца. У шали кажем ађутанту и пратиоцу „да нас можда са сваког прозора вреба неки снајпериста. Од данас је опасно време да се шета по граду“.

Велики број грађана налази се на Градској пијаци. Трговина је почела да цвета. Гледам у лице становнике и осећам њихове намргођене погледе. Очекујем да сваког тренутка чујем пуцањ и удар метка у возило. Блиндирани „Чироки“ већ је добио неколико погодака у јуришу код села Пирана, али није било последица. Надам се да ће издржати још који метак. Код Сточне пијаце, на излазу, већ је сигурније. На раскрсници за Милошево уочавам стоп светла моторног возила. Када смо пришли, видим да је то возило патроле Војне полиције која прати јединицу која напушта Косово и Метохију. Ради се о јединици ПВО. Препознајем по оруђима. Сустижемо је и, са дозволом патроле Војне полиције, пажљиво обилазимо возила. На каросеријама возила вире главе раздраганих војника. Машу и поздрављају подизањем три прста.

После 1–2 километра наилазимо на групу цивилних возила и трактора који се крећу измешани са војним возилима. Ноћ и киша отежавају кретање колоне. Чести су застоји. Тако је на читавој дужини колоне. Не интервенишем, јер знам да су поред Војске цивили сигурни. Неколико километара претичемо колону која се повремено креће у обе траке. Пролазимо пункт код Мотела „Подујево“ и на Мердару. Нисам видео куће у Подујеву, већ само светла у даљини. Коначно пролазимо испод надвожњака на Мердару и прелазимо замишљену административну линију. Неко од пратилаца каже: „Збогом, Косово“.

Спуштамо се од Мердара ка Косаници, одакле се види дужина колоне. Због непрегледних кривина, не види јој се челно возило.

Размишљам, да ли је ово био мој последњи боравак на Косову и Метохији? Где сам био скоро шест година? Шта сам радио и шта постигао?

Киша је све јача, колона непрекидна, путовање монотоно. Посматрам силну технику која се ваља испред мене. Обузима ме понос и задовољство што их видим, што их НАТО авијација није спржила. Срећан сам због уморних, али раздраганих лица, због свих припадника Армије који ће се брзо наћи у загрљају најмилијих. Срећан сам што су живи и што у себи носе победнички дух. Нису они криви што је политика одлучила да прихвати споразум са дојучерашњим непријатељем. Они су урадили свој „посао“ најбоље што су могли, за понос Армије и свог народа. За њих је боље што се све завршило овако. Ко зна колико би још њих изгубило животе на Паштрику, Кошарама, Чичавици или Сувој Реци и Качанику.

Гледам и цивиле избеглице, мученике. Иду за својом Војском. Само су њој веровали, а ето и она их „силом прилика“ изневери. Они су остали верни. Прате је. Једино што не знам куда ти људи, у најтежим тренуцима свог живота, сада иду. У коју неизвесност. У размишљању је „пролетело“ време до Рудара, где се одваја пут за Пролом Бању. Полицајац на пункту пропушта наша возила и растајемо се са колоном хероја која маршује на север.

Тражим да се чујем са пуковником Јанковићем, начелником везе Армије, и командантом Резервног командног места „3“. Јављам да стижем за 15 минута и наређујем да обавести Оперативни центар ШВК и Командно место „3“ о телефонским бројевима на којима ме могу добити. Извештава ме да је колона руског контингента прошла пункт Војне полиције ''Наис'' у 18.45 часова и продужила ка Косово и Метохију. Сада је 19.50 часова. Процењујем да су Руси прошли Прокупље. Наређујем да ми да везу са Лазаревићем. Када смо се чули, Лаза пита да ли сам стигао. Наређујем да појача патроле на путу од Куршумлије и да прихвате руски контингент који је надомак Куршумлије. „На комуникацији је велика гужва. Марш се одвија по плану али ноћ, киша и цивилна возила успоравају саобраћај. Нареди да полиција затвори леву траку ка Нишу и да је ослободи за Русе.“ Генерал Лазаревић је неке од ових мера већ предузео. По доласку на Резервно командно место „3“, пуковник Јанковић реферише о готовости за рад и води ме у Оперативни центар и Центар везе. Задовољан сам затеченим стањем. Предлаже да ми покаже просторију за одмор и даје ми приспела документа. Одабрао је собу у једном од празних хотела. Око моје собе су смештени људи из обезбеђења и оперативци Армије.

РУСИ У ЦЕНТРУ ПРИШТИНЕ

12. јуни 1999.

Време брзо пролази. Извештаја који очекујем, о доласку Руса у Приштину, још нема. Предузете су све мере да се ослободи комуникација, а опет споро маршују. Не знам колико су километара прошли. Вероватно око 600. Знам и да су возачи оклопних транспортера уморни. Киша пада несмањеном жестином. Спустила се и магла. У 0.45 часова звони телефон. Тражи ме Лазаревић и каже: „Контингент је ушао на Косово и наставља кретање ка Подујеву“.

„Добро је. Лазо, предузми све што је потребно да што пре стигну на Слатину и одмах ме извести“, одговарам. Лазаревић ми каже да међу Србима у Приштини и околини влада велико интересовање за њихов долазак. „Плашим се да их то не успори. Све друго око прихвата и распореда на Аеродрому је предузето. Командант 492. ваздухопловне базе, пуковник Арсовић, извршио је добре припреме, а Ћирковићев Оклопни батаљон је у готовости да их обезбеди“, објашњава Лаза. Расположење ми се поправља. Оклевам да известим врховног команданта. Одлучујем да сачекам док стигну на аеродром. Међутим, „страхујем“ да ме не позове Милошевић.

Чекам да се ова активност заврши. У међувремену стиже „врло хитан“ телеграм из ШВК. Потписао га је генерал-пуковник Ковачевић. Читам и поново схватам да су појединци у Београду изгубили осећај за реалност. У документу је написано да су, „према неким сазнањима, покрети србског становништва са територија појединих општина подстакнути понашањем челних људи који су своју егзистенцију обезбедили ван простора Косова и Метохије. Као повод за исељавање узима се повлачење јединица ВЈ. Међутим, ВЈ се повлачи синхронизовано са доласком Међународних снага безбедности и њихове међусобне предаје зона одговорности. Међународне снаге безбедности имају обавезу да заштите све грађане на Косову и Метохији. Прави узрок покретања становништва је у жељи челних људи и профитера да напусте Косово и Метохију, а егзодус народа им служи као параван за остваривање својих интереса.“

У даљем тексту документа констатује се да је такво понашање ових људи у „преломном тренутку имплементације мировног споразума за сваку осуду. Зато је потребно преко надлежних одгана МУП-а и органа безбедности ВЈ предузети енергичне мере да се овакви појединци одмах врате својим кућама, на своја радна места и да тако... личним примером обезбеде толико потребан останак и опстанак србског и црногорског становништва на њиховим вековним огњиштима, јер ако их сада напусте, никада се на њих неће вратити“.

Мислим, документ је добро написан, али је погрешно адресиран. Ковачевић и остали у ШВК добро знају да на Косову и Метохији функционише Привремено извршно веће Косова и Метохије које има своју владу и секретаријате, штабове и јединице Цивилне заштите и Цивилне одбране, све органе локалне самоуправе, од општина до округа, МУП и правосудне органе.

Не предузимам ништа поводом овок документа. Не схватам да поред тога ШВК сугерише да у току извођења најсложеније операције „Измештања Армије са Косова и Метохије“ одвајам јединице и органе безбедности и јурим челнике општина и профитере и да враћам становништво у домове. Заиста је овакав поступак за размишљање. Шта ти људи у Београду раде и ко командује ВЈ у овим тешким тренуцима? Из овог документа закључујем да ни људи из ШВК не верују у потписани Војнотехнички споразум, кад тврде да се становништво „ако сада оде, никада неће вратити на Косово и Метохију“.

Прегледам Планове и извештаје измештања јединица са Косова и Метохије у току дана који ми је послао дежурни Оперативног центра Истуреног командног места „3“, пуковник Петар Живковић. Планирано је да се у току дана изместе са Косова и Метохије: Мешовити артиљеријско-ракетни дивизион Прве армије из рејона Липљана у Београд; део јединица 243. механизоване бригаде из рејона села Танкосић, источно од Урошевца, у Врање; 354. одред 354. пешадијске бригаде из рејона Драгаша у рејон Куршумлије; део јединица 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО из рејона Ђаковице у рејон Ниша; Самоходни артиљеријско-ракетни дивизион ПВО 15. оклопне бригаде из рејона села Чаглавица, јужно од Приштине, у рејон Белољина; Артиљеријско-ракетни дкивизион ПВО 201. позадинске базе из рејона Приштине у рејон Дољевца; Артиљеријско-ракетни дивизион ПВО Команде Војног округа Приштина у Дољевац.

Предвиђено је да са јединицама Армије предислокацију врши и део јединица 492. ваздухопловне базе из рејона Слатине у рејон Ниша.

Део јединица Армије које су марш започеле у току јучерашњег дана у току дана треба да стигну на маршевски циљ.

У 1.40 часова поново се јавља Лазаревић и извештава да су Руси стигли у центар Приштине у 1.30 часова, где их је дочекало више од 2.000 људи. „Овде је права еуфорија Срба који са цвећем, пићем и храном дочекују Русе. Опште весеље. Пењу се на возила, машу заставама и прослављају долазак пријатеља. Колона је практично блокирана и не знам како да је из изведем из града. У току су разговори са командантом контингента“, реферише у једном даху Лазаревић. „То је нормално, јер Срби сада једино у Русима виде заштитнике“, одговарам и питам како се понашају Шиптари. „Нигде их нема.“ Кажем му да се плашим провокација и инцидената које могу извршити припадници ОВК, што може да се претвори у хаос и измакне контроли. Инсистирам да се руски контингент што пре изведе из Приштине и стационира на Аеродрому „Слатина“. Још увек одлажем да се јавим врховном команданту. Чекао сам да све буде на свом месту.

Читам извештаје који сваког тренутка пристижу. Команде 549. и 125. моторизоване бригаде извештавају да су у току провокативна дејства терористичких снага дуж државне границе, од Јуничких планина до Врбничког језера. Тежиште је у рејонима Горожуп– Паштрик–Ликен, уз непрекидно дејство са територије Албаније. У зони 125. моторизоване бригаде терористи дејствују минобацачима већег калибра по објектима Раша Кошарес и Опљаз. Наше јединице одговарају ватром из минобацача 120 мм и артиљеријом. Фронт је стабилан.

Нестрпљив сам и очекујем извештај да су Руси на Аеродрому. Хоћу да известим врховног команданта. Коначно у 2.15 часова Лазаревић извештава: „Успели смо. Руси су на Слатини. У току је упознавање са објектима на Аеродрому, распоред и попуна са горивом. После тога траже да се одморе бар неколико сати“.

„Одлично. Ми настављамо измештање по плану. Генерали Стојимировић и Ђаковић треба да су у непрекидној вези са командом руског контингента и да ме извештавају о променама. Истовремено нека прате понашање КФОР-а и Џексона. Пренеси им наређење.“

Начелник Штаба Треће армије, генерал-потпуковник Љубиша Стојимировић

После разговора са Лазаревићем, зовем Оперативни центра ШВК и тражим везу са председником Милошевићем. Јавља се дежурни, генерал-пуковник Симић. Упознајем га са доласком руског контингента. Сугерише да је касно да зове председника и да то одложим за ујутру. Кажем да ми је наређено да га известим. Када смо се чули, по гласу сам осетио да је спавао. Примио је извештај и рекао: „Генерале, то је добро урађен посао“. Захвалио се и прекинуо везу.

За штампу припремио

Бошко Антић, контраадмирал у пензији