Херојска смрт „генерала свих генерала“: Из ратног дневника команданта Треће армије

02.06.2019. год.

Из ратног дневника команданта Треће армије генерала Небојше Павковића

"Под утиском овог трагичног догађаја осећам „празнину“. Као да сам изгубио члана најуже породице. Кроз главу ми лете мисли о реалности. О авијацији, бомбардовању, експлозијама, рањавању и погибији. О крви и смрти. Покушавам да одагнам црне мисли. Одлазим у Оперативни центар Приштинског корпуса."

1. јуни 1999.

Док разговарамо о тренутној ситуацији, на терену међу старешинама на Командном месту прострујала је вест да је погинуо генерал Величковић. Не верујем да се тако нешто могло десити, да високо рангирани генерал погине од дејства авијације. Непријатну информацију потврђује ми начелник Штаба Армије, Стијимировић. Још увек не верујем. Зовем Оперативни центар ШВК. На телефон се јавља оперативни дежурни, генерал-потпуковник Љубомир Анђелковић, помоћник за везу и електронска дејства ШВК. Изненађен је када ме чуо. „Рођаче, одакле ти у ово доба''. Знам да се шали, па одговарам: „Рођаче, ми доле на Косову и Метохији ратујемо. За нас не важи радно време“.

Ословљавамо се са „рођаче“, не без разлога. Заиста смо рођаци. И он је из Ћуприје, као и сва моја родбина по мајчиној линији. По тој линији смо рођаци.

Нажалост, рођак Анђелковић потврђује трагичну вест да је генерал Величковић, са групом сарадника погинуо на положају ракетне јединице у рејону села Омољица, код Панчева.

Не питам га више ништа. Тешко ми је и осећам малаксалост. Прекидамо разговор, а да му нисам ништа рекао о догађајима на Паштрику. По мом понашању присутни на Командном месту схватају да је „гласина“ била истинита. Са генералом Величковићем нисам био близак пријатељ, али сам га ценио и уважавао као врхунског професионалца и најбољег и најхрабријег пилота у РВ и ПВО. „Везао“ сам се за тог часног, принципијелног и поштеног човека и војника, када је као командант РВ и ПВО 1998. године дошао на Караулу „Ђеравица“ да свој одмор проведе са војницима граничарима. Није се никоме јавио да долази, па је тако на своју одговорност угрозио свој живот, јер су се у то време, водиле тешке борбе на граници, баш у том рејону. Тада сам схватио сву величину његове личности и назвао га „генералом свих генерала“', „војником над војницима“. У то време питао сам се да ли су се разни Перишићи, Димитријевићи, Ојданићи, Ковачевићи и други из ГШ ВЈ застидели када су сазнали где је био генерал Величковић.

Док размишљам о овом трагичном догађају и великом губитку за ВЈ и србски народ, сећам се нашег разговора о томе да јединице ПВО КУБ, из састава 311. самоходног ракетног пука ПВО на Косову и Метохији не дејствују по агресорским авионима. Био је изненађен и љут. Брзо је решио проблем и на Косово и Метохију послао генерала Петровића, који је разговарао са послугама ових система и извршио кадровске промене у пуку ПВО. Сетих се и атмосфере на Командном месту „Караш“, када сам био на реферисању 16. и 17. маја 1999. године. Том приликом сам чуо да поједине колеге генерали, у шали и са подсмехом, говоре да су „певеовци“ плашљиви и да се боје да укључују осматрачке радаре, да их не би открила и гађала НАТО авијација.

Генерал Величковић, храбар, ревностан, и одлучан професионалац, вероватно је, такве шале тешко подносио. Претпостављам да је личним примером хтео да демантује злонамерне приче, које су, по мени , долазиле управо од оних плашљиваца који нису смели да дођу на Косово и Метохију или да изађу са дубине од 163 метра Командног места „Караш“. За разлику од њих, Величковић је три пута долазио у јединице Треће армије и Приштинског корпуса на Косово и Метохију. Почињем да верујем да су такви злонамерни коментари натерали „генерала свих генерала“ да по ноћи оде на ватрени положај јединице ПВО и да одатле, на велику жалост, оде у легенду. Не знам појединости о околностима под којима је изгубио живот генерал Величковић, „војник-војника“. Знам да нас је везивао „флуид“. Међутим, ни он, а ни ја, нисмо никада у директним контактима показивали ништа друго осим узајамног поштовања.

Под утиском овог трагичног догађаја осећам „празнину“. Као да сам изгубио члана најуже породице. Кроз главу ми лете мисли о реалности. О авијацији, бомбардовању, експлозијама, рањавању и погибији. О крви и смрти. Покушавам да одагнам црне мисли. Одлазим у Оперативни центар Приштинског корпуса.

У 7.10 часова зове ме начелник ШВК, генерал-пуковник Ојданић, и тражи да му реферишем о догађајима на Паштрику. Извештавам га и о покушају пробоја одбране у зони 125. моторизоване бригаде на правцима село Морина – Ђаковица и села Кошаре – Јуник–Дечане. На крају га питам о околностима под којима је погинуо генерал Величковић. Каже ми да се трагични догађај десио у рејону села Омољица, југоисточно од Панчева, на ватреном положају батерије КУБ. Поред Величковића, погинули су пуковник Пејчић из Управе РВ и ПВО, капетан прве класе Трифуновић, старији водник Бандић, водник прве класе Кнежевић и војник Поповић. Рањена су два официра, један подофицир и два војника. Објашњава да се за време обиласка јединице у ваздуху у том тренутку налазило неколико десетина агресорских авиона који су тражили циљеве око Београда. Одмах пошто је посада укључила осматрачки радар, авиони су открили позицију и лансирали ракету. Генерал Величковић и пуковник Пејчић у том тренутку били су на насипу заклона и пратили рад послужиоца. Противрадарска ракета ХАРМ погодила је радарску антену и усмртила генерала и пуковника. Командир батерије и остали чланови посаде осматрачког радара настрадали су јер су поклопци на возилу били подигнути. Питам где и када ће бити сахрана генерала Величковића да бих присуствовао, али он сматра да треба да будем на Косову и Метохији због задатака који предстоје Команди Треће армије.

После завршеног разговора, био сам сигуран у мишљење о околностима под којима је погинуо Величковић. Храбар и поносан војник, пркосио је НАТО авијацији да би подигао борбени морал припадницима ПВО и херојски дао живот за отаџину на првој борбеној линији.

2. јуни 1991.

После вести, на Командном месту жамор и осмех на лицима. Мир је договорен. Бомбардовање се прекида. То се могло „прочитати“ са уморних и до тада озбиљних и забринутих лица. За већину присутних, осим за мене и генерале Лазаревића, Ковачевића и Ђаковића, један догађај је прошао незапажено. Сахрана јунака, хероја, „генерала свих генерала“, Љубише Величковића. Док су остали коментарисли сазнања о договореном миру, пратим са пажњом и сетом тужан догађај. Испраћај драгог ми колеге на последњи починак.

Према саопштењу извештача, на сахрани, на гробљу у родном селу Црљенац, у општини Мало Црниће, окупио се велики број људи и колега из ВЈ. Присуствовали су потпредседник Савезне владе, Југослав Костић, потпредседници Републичке владе, др Ратко Марковић и др Милован Бојић, из ВЈ генерали Марјановић, Смиљанић, Трајковић и представници јавног живота Браничевског округа, породица и бројни пријатељи и поштоваоци. „Испред родне куће од генерала се опростио председник општине Мало Црниће, Богољуб Јовановић, а последњу почаст одали су и носили ковчег са посмртним остацима генерала, његови најближи сарадници, генерали Смиљанић, Масић, Петровић, Дашић, Гордић и Ђокић.“

Испред породичне гробнице, у близини сеоске капеле, од генерала, носиоца Златног пилотског знака, највећег пилотског признања, опростио се командант РВ и ПВО, генерал-потпуковник Спасоје Смиљанић. Говорио је о развојном путу најбољег србског пилота „и његовом израстању у аса плавих висина, до окончања живота у одбрани отаџбине, на првој борбеној линији“. Генерал Смиљанић је на крају рекао да се „припадници РВ и ПВО опраштају од свог бившег команданта, генерала, пилота, родољуба и часног човека, који је оставио много вредних дела, и веома дубок траг у ВЈ, а посебно у РВ и ПВО.“ Говор је завршио речима „хероји не умиру“.

Биле су ово две вести које изазивају различите емоције. У мени , последњи опроштај од генерала Величковића бацио је у засенак све претходне и изазвао тужне емоције.

За штампу припремио

Бошко Антић, контраадмирал Бошко Антић