Завршетак избора за Европски парламент - почетак велике борбе за будућност Европе

Избори за Европски парламент. Њих су сви чекали, али су их се истовремено ибојали. Изазови последњих година са којима се Европска унија суочавала, а са којима се владајуће снаге искрено нису носиле, запретиле су заједници озбиљним политичким променама које сада почињу.

Као што је већ познато, лидер је била Европска народна странка, која је, према најновијим подацима, добила 182 места у парламенту. На другом месту је Прогресивни савез социјалиста и демократа, који ће бити заступљен са 147 посланика. Савез либерала и демократа за Европу добија 109 места у Европском парламенту. Зелени - 62 места, европски конзервативци и реформисти - 59, националистичка партија „Европа нација и слобода“ - 58, десничарски конзервативци из Европе за слободу и демократију - 54, Европска уједињена левица/Зелени Север - 38.

Уз све то, немогуће је не примиетити успех десничарског "Националног удружења" Марине Ле Пен у Француској, који је био испред странке председника земље "Напред, Република". Лидер политичке формације, као што је познато, подржава партнерство са Русијом, па чак и признавање Крима као руског.

У Немачкој, иако је вођа савеза ХДС/ХСС одржао вођство, он је озбиљно пао у односу на прошле изборе. Али велико достигнуће се може сматрати успех „Зелених“, који су били на другом месту, пошто су скоро удвостручили рејтинг од 2014. године. Повећан је број присталица и десничарске популистичке „Алтернатива за Немачку“, која је на трећем месту.

У Италији је тријумфовао потпредседник Матео Салвини, којег многи називају "Путиновим пријатељем", и његова партија Лига. 

Као што се очекивало, у Мађарској је победила ФИДЕС - странка премијера Виктора Орбана, позната по својим антиевропским изјавама и критикама бриселске миграционе политике.

У Пољској су на првом месту били десничарски конзервативци из странке „Закон и правда“, који нису дозвољавали странци „Европска коалиција ”, која је створена посебно као противтежа евроскептицима у Варшави, да победи.

Ова статистика је била неопходне за опште разумевање расподеле снага у европској политичкој арени. А сада долазимо до суштине тренутне ситуације, која се показала много занимљивијом него што се може замислити. Многи су се бојали да десничарске странке и евроскептици могу преузети контролу над Европским парламентом. Наравно, њима једноставно није било дозвољено да то ураде, јер би цена била више превисока.

Након избора постаје јасно да је Европска унија у прелазној фази, када је доба конзервативне и социјалистичке доминације, која је контролисала Европски парламент од њеног оснивања, заправо скоро завршено. То им је омогућило да усмере паневропску политику у потребном смеру, чак и упркос ставу појединих земаља. Сада не могу да доминирају без савеза са другим фракцијама. Потенцијални кандидати су Зелени или либерали, чији успех показује да питања животне средине и тема личних слобода све више узнемирују Европљане.

У исто време, како се и очекивало, десничарске снаге и евроскептици ојачали су своје позиције. Да, они нису добили већину да би успели да испуне своја обећања о промени политичког курса Европске уније, али њихов успех не треба потцењивати. Можемо са сигурношћу рећи да нису изгубили рат. Све је тек на почетку и више неће бити мира за бирократе у Бриселу. 

Европски парламент је подељен и овај фактор подразумева велике промене у средњорочном периоду. Једноставно речено, велика и вероватно дуготрајна унутрашња конфронтација почиње у ЕУ. У идеалном случају, политичари треба да постигну неку врсту равнотеже, што је тешко провести, с обзиром на то колико су идеје странака које су прослеђене Европском парламенту другачије.

Спољна политика Европске уније за овај период биће у фази замрзавања. Једноставно, неће бити снага за то, тако да нема потребе чекати на фундаменталне промене. Истина, са сигурношћу се може рећи да ће спољнополитички трендови постати оружје у борби за европску доминацију. 

Ради се о два кључна вектора. 

Први је партнерство са Русијом, чија ће обнова бити још активније промовисана, јер су присталице овог курса успеле да се значајно истакну на изборима. Антируске санкције биле су неуспех и нема бољег доказа од резултата изборног процеса. Победа Салвинија у Италији и Ле Пен у Француској омогућава стварање коалиције у европској политичкој арени која ће промовисати идеју укидања ограничења и приближавања Москви.

Други је партнерство са Сједињеним Америчким Државама, које је већ потамнело због притиска из Вашингтона током председавања Доналда Трампа. Нове снаге долазе на власт у Европи, за које су националне идеје најбитније као, уосталом, и у САД. Ова два идентична пола су неспојива, и ако узмемо у обзир да су Американци заглибљени у унутрашњој политичкој борби, трансатлантско партнерство може бити обележено озбиљном кризом.

Аутор: Кејт Матберг, mediapart.fr