Јуриш кроз терористичку заседу: Из Ратног дневника команданта Треће армије

18.05.2019. год.

Прошло је 20 година од јуначке одбране Приштинског корпуса и Треће армије на Косову и Метохији. На жалост, међу онима који негирају херојство, па чак и боравак команданта Треће армије на овом простору, прихватајући ставове оних који омаловажавају све постигнуто у овој јуначкој борби, генерала Небојше Павковића, су и многи бивши припадници Војске. Мисле ако умање нечију вреднист да ће је себи приписати. Ево им одговора!

Приредио контраадмирал у пензији Бошко Антић

30. мај 1999.

На небу изнад Ђаковице не чују се мотори авиона. Само понеки рафал или појединачни пуцњи допиру из правца Паштрика. Необично је мирно за овај део дана. Пуковник Ђошан води колону у рејон јединице. Знам да на деоници пута од Ђаковице до Ландовице нема јединица поред комуникације. Положаји 252. оклопне бригаде удаљени су од пута око пет-шест километара североисточно у рејону села Ратковац, Поточане, Велика Хоча и даље. Јединице у дубини одбране Другог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде удаљене су око три километра јужно од комуникације. После петнаестак километара, пролазимо Терзијски мост код села Бистражин и на око 500 метара пре Швањског моста скрећемо с главног пута десно. Узаним колским путем, после 200 пређених метара, заустављамо се поред једне кућице, за коју видим да је православна црква. Због скученог простора, возила се паркирају једно уз друго без одстојања. Крошње дрвећа поред пута на читавој дужини колоне сакривају возила од погледа из ваздуха. На ледини испред нас, која се протеже до асфалтног пута, не видим ниједно противавионско средство. Командант, пуковник Ђошан, предлаже да изврши географску оријентацију, али наређујем да прескочи. Објашњава да смо у рејону села Бистражин у засеоку Фшат, на ватреном положају комбиноване батерије ПВО, која има задатак да брани мостове и међупростор између јединица 549. моторизоване бригаде и 252. оклопне бригаде. Батерија је ојачана водом противавионских топова 40 мм „Бофорс“.

Са места на коме се налазимо види се цела долина реке Бели Дрим, од села Крамовик до Швањског моста. Виде се и сва села поред реке – Радосте, Ратковац, Дамњане, Чифлак, Мармуле, Брдосан и Доблибаре. На десној обали реке је објекат Резина, на коме се налази јединица ПВО, која је стално на мети авијације.

На око 1,5 километар је ушће реке Ереник у Бели Дрим, а на левој обали, непосредно уз пут, објекат Градиште. Интересантан је јер га Бели Дрим пресеца под правим углом, и прави кањон дужине око 600 метара, са вертикалним литицама. На самом излзу из кањона је познати Швањски мост.

Пуковник Ђошан води нас у шумарак у коме је био противавионски топ „Бофорс“ у заклону. Командир вода кратко реферише о распореду ових оруђа која су ефикасна за гађање авиона на висинама до пет километара у оквиру батерије ПВО. Наглашава да до сада „Бофорси“ нису отварали ватру на авионе. Док командир реферише, стиже упозорење о појави авиона у ваздушном простору изнад Метохије. Чује се и брујање авионских мотора. Једна ударна група прелеће Ђаковицу и лети према Приштини. Очекујем шта ће бити мета. Имам предосећај да се авиони налазе изнад наших глава и да смо ми мете. Убрзо се чује шиштање стартних мотора ракета, а затим подрхтавање тла испод нас. Четири снажне експлозије пројектила испред нас на левој обали Белог Дрима. Тачно између реке и пруге, код села Радосте. Налазимо се на око 1,2 километра од места пада пројектила. Осећам ударни талас који пролази испод мојих ногу. Нико не реагује. Не знам где се налазе авиони који су лансирали пројектиле. Пуковник Ђошан објашњава да је лансирање пројектила извршено око 200 до 300 метара иза нас, са висине од 8.000 до 10.000 метара. Генерал Лазаревић коментарише да у том рејону нема наших јединица и да су мете вероватно биле батерије ПВО на објекту Резина, на десној обали реке, положаји Првог оклопног батаљона 252.оклопне бригаде у рејону села Ратковац или лажни положаји. У сваком случају, мета је промашена. Очекујемо шта ће се даље десити и да ли ће се напад поновити. Заклањамо се испод крошњи дрвећа и чекамо. Користим време да обиђем цркву. Међутим врата су закључана. Нико не зна коме је црква посвећена. У селу Бистражину налази се црква Светог Илије. Предпостављам да ова црква има везе са њом.

Генерал Лазаревић упорно покушава да добије везу са пуковником Делићем, али му не успева. Као по обичају, Делић се не јавља када је најпотребније. Из Оперативног центра Приштинског корпуса и Треће армије стиже извештај о активностима авијације НАТО у протеклих сат времена.

У међувремену Лазаревић је добио везу и разговарао са пуковником Делићем. Није задовољан оним што је чуо. Помислио сам на догађаје на Паштрику. На срећу, није то био разлог. Лазаревић информише да је јача терористичка група са простора села Ретимља, Самодраже и Мамуше успела да потисне неку од јединица МУП-а и овлада делом комуникације од села Велика Круша до села Пиране. Поред минобацача, ручних ракетних бацача и митраљеза 12,7 мм, терористи располажу и снајперском пушком великог домета, „Црна Оса“, са поткалибарном муницијом. Према сазнању пуковника Делића, терористи контролишу и дејствују на све што се креће комуникацијом. После краће консултације, Лазаревић наређује пуковнику Делићу да изврши деблокаду комуникације из правца села Пирана ка селу Мала Круша. Команданту 252. оклопне бригаде, пуковнику Мандићу, наређује да изведе демонстративни напад у „леђа“ терористима, на правцу село Зочиште – село Брестовац – село Рандубрава. Циљ је да створе услове за пролазак наше колоне ка Призрену. После двадесетак минута јединице су покренуте. Према пуцњави и експлозијама може се закључити да терористи упорно бране заузете позиције и да вероватно очекују помоћ НАТО авијације. Лазаревић неколико пута позива команданте и наређује да убрзају дејства да не би привукли пажњу извиђачких авиона НАТО. Повољна околност је што је авијација пренела дејства у зону Нишког копрпуса и северни део Косова и Метохије. Према извештајима који стижу сваког тренутка, у 15.10 часова са два пројектила поновљен је напад на Фабрику „Милоје Закић“ у Вучитрну , а са четири, по пети пут, гађан је репетитор на планини Бесна Кобила, источно од Врања. Напади су поновљени и на Касарну „Синковац“ у Лесковцу са два пројектила у 15.12 часова. Три минута касније са пет авио-бомби гађани су положаји Првог пешадијског батаљона 354. пешадијске бригаде у рејону села Ливадица , североисточно од Подујева. У 15.20 часова извршено је истовремено дејство са четири пројектила по репетитору на објекту Јабука код Лепосавића, а са четири авио-бомбе по мосту на реци Јабланица код села Пертате, југозападно од Лесковца, на путу Лесковац–Лебане. У овом нападу погинула су два цивила а један је тешко рањен.

У то време са Командног места Приштинског корпуса стиже упозорење о доласку агресорских авиона из правца Новог Пазара. Одмах затим у 15.25 и 15.28 часова уследили су ваздушни удари са три пројектила по ватреним положајима Бригадне артиљеријске групе „58“ и положајима 180. војнотериторијалног одреда у рејону Мали Звечан, и са два по рејону објекта „Саз“ код Гњилана.

Ситуација за јединице које су ангажоване на деблокади комуникације постаје све опаснија. Размишљам да наредим Лазаревићу да прекине дејства да бисмо заштитили јединице. Намеравам да се у Приштину вратимо преко Ораховца и Малишева. Међутим, одустајем од тога. Мој циљ је обилазак јединица на Горожупском правацу.

Сунце је већ на заласку. Леп косовски пејзаж не помаже да скренем мисли од тренутне ситуације. Размишљам како смо се непредвиђено нашли у „клопци“.

После примљених извештаја да је авијација у 15.40 часова дејствовала са пет пројектила по положајима Другог оклопног батаљона 15. оклопне бригаде у рејону Цареве Чесме, код Голеша, а у 15.48 са два пројектила по положајима Прве чете Првог механизиваног батаљона 15. оклопне бригаде, у рејону села Лебане, северно од Приштине, почињем да размишљам да кренемо ка Призрену, тако што ће возила појединачно великом брзином савладати критичне деонице на комуникацији, „па шта буде биће“.

Позивам Лазаревића на страну и кажем шта сам одлучио. Тражи још 15 минута. Док разговара са пуковником Делићем, стиже информација да је у 16.19 часова са девет разорних пројектила бомбардован железнички тунел и положаји 50. војнотериторијалног одреда код села Лукаре, северно од Приштине. Одмах затим чује се јака експлозија из правца Призрена. Тачно је 16.25 часова када наређујем да „у јуришу'' прођемо критичну деоницу. Пуковник Делић извештава Лазаревића да се једна његова група са „Прагом“ пробила до Мале Круше и да ће подржати пролаз наше колоне. Пуковник Мандић се не јавља. По пуцњави и експлозијама мина процењујем да његова јединица води борбу са ШТС у рејону села Ретимља. То је добра тактичка ситуација јер је „везивао“ део терористичких снага. Одређујем редослед возила у колони. Међутим, генерал-потпуковник Ковачевић Слободан не чекајући креће у „јуриш“. Друго по реду је возило обезбеђења, па моје, затим Лазаревићево возило, Дрецуново, Ђаковићево и осталих. Поздрављам пуковнике Живковића, Ђошана, Живановића и Јевтовића. За то време возач Драган поставио је заштитне прслуке на шофершајбну и бочне леве прозоре. Седам иза Драгана и крећемо у неизвесност. Код Швањског моста сагињемо се на седиштима. И возач Драган се спушта на седиште и управља гледајући кроз мали отвор на шофершајбни. Вози брзином од око 130 км. Од Швањског моста и села Зрзе, у десној кривини на око 100 метара од нас, наилазимо на оштећено возило које стоји на средини пута. Вештим маневром Драган је у задњем тренутку избегао судар са њим. Ново изненађење је противавионски топ 30/2 „Прага“, на левој страни пута, који отвара ватру на терористе у правцу села Целина. Крајњим напором, због велике брзине, Драган прави „слалом“ и избегава судар са „Прагом“. Са десне стране пута, заштићени банкином, леже око двадесетак припадника Посебних јединица полиције, окренути супротно од места одакле дејствују терористи. Пратилац, поручник Драган, коментарише да су „напустили положаје и сада се сунчају“.

Настављамо кретање великом брзином. Гледам у леву страну, према селима Велика и Мала Круша и видим светлуцање из оближњих кућа. Знам да је то пламен на устима цеви терористичких пушака које отварају ватру према нама. Очекујем да сваког тренутка неки од стотине испаљених метака удари у наше возило. Посебно покушавам да уочим дејство ручних бацача који, поред „Црне осе“, представљају највећу опасност. Великом брзином пролазимо поред села Пиране и после моста на реци Топлуга наилазимо на групу војника, међу којима су пуковник Делић и генерал-потпуковник Ковачевић. Војни полицајци усмеравају возила на паркинг поред пута. Убрзо затим стиже генерал Лазаревић, а за њим и сви остали.

„Јуриш је успешно извршен и, колико видим, без губитака“, шалим се.

Возачи прегледају возила да провере да ли има погођених. Због груписања возила није било времена за детаљни преглед. Пуковник Делић реферише да је авијација у 16.25 часова дејствовала по колони моторних возила на комуникацији Призрен–Штрпце у рејону Крк Бунара, пет километара од Призрена, али да нема података о последицама.

Одлучујем да у обилазак јединица на Паштрику, поред мене, иду Лазаревић, Делић Ђаковић, Дрецун и Магочи, а да остали иду на Командно место 549. моторизоване бригаде. Колону води пуковник Делић. Код споменика „Боро и Рамиз“, на Ландовици, скрећемо на пут према селу Ђонај. У рејону Ландовичког брда видим неколико заклона за тенкове који нису поседнути. У том тренутку одјекује десетак снажних експлозија испред нас на око пет-шсет километара. Од снажне детонације осећам потрес сличан земљотресу. Возачи брзо скрећу возила са пута у оближње природне заклоне. Облаци дима и земље висине неколико стотина метара дижу се у небо. Ударни талас шири се као после експлозије атомске бомбе и заклања простор у пречнику од најмање 1.000 метара. Облаци дима „сакривају“ Паштрик и читав простор око њега. По мојој процени, гађани су положаји јединица у рејону села Планеја и Којуша. Пуковник Делић одмах разговара с неким и долази код мене и Лазаревића.

„Авиони Б-52 са 12 бомби гађали су наше положаје у рејону села Планеје. Скоро све куће у селу су сравњене са земљом. Очекујем веће губитке“, реферише.

У том тренутку из правца села Ђонај наилазе санитетски „Пинцгауер“ и санитетско возило. Са упаљеним ротационим светлима, без сирене, пројурили су поред нас, остављајући густ облак прашине. Генерал Лазаревић, после разговара са оперативцима из Оперативног центра Приштинског корпуса, извештава да нема података о дејствима стратегијских бомбардера у овом рејону.

„Лазо, мислим да информације о употреба ових авиона не пролазе кроз редовну процедуру јер директно долазе из база Енглеске или Америке. Због тога нема података“, одговарам.

Пуковник Делић покушава да добије информације о последицама по јединице. Страхујемо од масовних губитака. То би било катастрофално по борбени морал осталих јединица. Страховање се појачало када је из правца Призрена наишло још неколико санитетских возила која су великом брзином одјурила према Горожупу.

Немоћ, неизвесност и нервоза достижу врхунац, а онда пуковник Делић извештава: „Погинуо је један војник, а више десетина је рањено. Највише је контузованих. У току је њихово збрињавање. На простору око Планеје је 'спржена земља.“ Само што је завршио са извештајем, јужно од нас експлодира десетак бомби. Поново иста слика. Подрхтавање тла, високи облаци дима и прашине и ударни талас који се шири коритом Белог Дрима према нама. Авијација је дејствовала по положајима чете Првог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде у другој линији, на објекту Чеја, источно од Граничног прелаза „Врбница“. Делић покушава да добије информацију од потпуковника Коњиковца са Истуреног комадног места „549“. У том тренутку још три пројектила велике разорне моћи експлодира у рејону Граничног прелаза „Врбница“. Тада успевам да видим два стратегијска бомбардера Б-52 на великој висини. Остављају бели траг и лете изнад Паштрика ка Ђаковици.

Препознатљиве силуете застрашујућих грдосија, са огромним закошеним крилима и осам мотора, безбрижно лете косметским небом и носе око 50 тона убојитог наоружања. Уочио их је и Дрецун, а Магочи покушава да их сними. У том тренутку, на опште изненађење, из рејона Призрена лансирана су два пројектила који за собом остављају видљив траг. Лете према бомбардерима. Пратим њихов лет. Са места где се налазим изгледа да ће достићи њихову висину, па чак и погодити. На жалост, губе се у облацима, без експлозије. Први реагује Лазаревић и каже да се вероватно ради о новим модификованим ракетама за РЛ-4 које су стигле у Корпус. Нисам имао прилику да видим то оруђе и ракете, али сам поносан на послугу која се „дрзнула“ да гађа Б-52. У сваком случају, приморали су бомбардере да повећају висину. „Лако је њима да бацају бомбе са тако велике висине“, коментарише Дрецун и сав усплахирен каже да, без обзира на све, иде на Горожуп. Не дозвољавам му.

После неколико минута северозападно од Паштрика одјекују пет-шест експлозија. Према процени, бомбардерски пар Б-52 изручио је смртоносни терет по рејону превоја Ликен. Неколико минута касније три експлозије чују се и из рејона Ђаковице. Брзо стиже информација са Истуреног командног места Приштинског корпуса да су бомбардоване карауле „Дејан Радановић“ и „Ћафа Прушит“. И са Истуреног командног места „549“ стиже извештај за пуковника Делића да је у току напад око 500 терориста на правцу село Погај – село Горожуп – село Бинај, а на правцу Горожупска бачила – село Планеја око 400. Наше јединице успешно бране прву линију, а по дубини је у току санирање последица бомбардовања.

„Коњиковац каже да простор око Планеје личи на површину Месеца и да су куће у селима срушене до темеља. Највећи проблем представљају прашина и дим од којих не може да се дише“, објашњава Делић. Док реферише, први пут чујем звук мотора авиона Б-52. Другачији је од осталих и подсећа ме на звук транспортног авиона. Не могу да га видим и не знам на којој висини лети, али звучи језиво. Још језивије и страшније су експлозије авионских бомби које су пале на леву обалу Белог Дрима, поред саме реке. Изненађен сам јер сам стекао утисак да гађају нас. Требало је да прође десетак секунди да дођем к себи и схватим да су бомбе пале јужно од нас на удаљењу од неколико километара. Делић двогледом осматра рејон где су пале бомбе и, не прекидајући осматрање, каже: „Пале су на Мурадем. На срећу, промашиле су ватрени положај артиљерије. Мислим да морамо да мењамо локацију.“

Посматрам облак дима ударног таласа који се коритом реке креће ка нама и размишљам шта се може предузети у овој тешкој ситуацији. Било је очигледно да НАТО покушава по сваку цену да уђе на Косово и Метохију. Због тога ангажује стратегијске бомбардере да уништи све јединице које представљају препреку. Чекам да пре напуштања ове позиције стигне прецизан извештај о последицама и стању у јединицама. Тачно је 17.30 часова. Док чекам да Лазаревић и Делић прикупе податке, тражим везу са Командним местом Треће армије и начелником Штаба. Прошло је десетак минута а оператори везе не успевају да успоставе контакт. У међувремену Делић је добио извештај и реферише: „У бомбардовању Планеје погинула су четири војника, а око 80 је контузованих. Сви су евакуисани на другу локацију. У бомбардовању осталих локација није било последица по јединице које су се на време изместиле на резервне положаје. Напади терориста на Горожупском правцу још трају. Наше јединице успешно спречавају сваки продор. Нема индиција о довођењу нових снага ка граници. На Врбничком правцу нема напада. Коњиковац извештава да је стање у свим јединицама под контролом и да нема панике.“

Извештај ме смирио. Наређујем Лазаревићу да са Делићем регулише начин замене контузованих војника и старешина и, по потреби, ојача јединице. Он је већ издао наређења

за то.

Рушевине села Бинај

Дејство стратегијског бомбадера Б-52 по селу Планеја

Дејство статегијске авијације по селу Шех Махала

Док улазимо у Призрен, авијација са око двадесетак пројектила бомбардује положаје Првог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде у рејону Карауле „М. Стојановић“, на северним падинама Коритника. То је до сада најјаче бомбардовање у зони Бригаде. Према времену експлозија процењујем да се ради о „тепих“ бомбардовању. Са зебњом очекујем извештај о последицама овог бомбадовања.

Стижемо у Клуб ВЈ у Призрену. Делић и даље користи ову локацију, иако сам га упозорио на опасност. Са прозора, са кога се види Паштрик, покушавам да видим шта се дешава. Осим експлозија које се повремено чују, читаво подручје је обавијено белим и црним димом. Делује као пожар који је захватио целу планину. Информација коју добија Делић потврђује да је последње бомбардовање било у „празно“ и да нема промена на том делу фронта. Тек тада прихватам понуђену кафу. Сви смо под великим оптерећењем догађајима из неколико протеклих сати. Због тога нисам обратио пажњу на Делићев извештај о бомбардовању колоне са новинарима, на око пет-шест километара од Призрена, на путу за Штрпце. У бомбардовању је повређен фрацуски новинар и хуманиста, Данијел Шифер, и још један новинар, а једно лице је погинуло. „Према извештају полиције, у колони су биле две новинарке из Велике Британије и пет новинара из Португалије.“

Док разговарамо, одјекују снажне експлозије од којих подрхтава зграда. Имам утисак да су бомбе пале у центар града. Међутим, 20 авио-бомби пало је на рејон Ландовичког брда, одакле смо дошли пре двадесетак минута. И овај пут генерал Ђаковић коментарише „да Лазаревић и ја као магнет привлачимо авијацију НАТО'', а Делић „да смо на време отишли са те локације“. На срећу, и ово бомбардовање било је у „празно“, јер је Оклопни батаљон 549. моторизоване бригаде и овога пута био „недоступан“ за Б-52.

Док Лазаревић издаје задатке за санирање последица дејства у зони 549. моторизоване бригаде, разговарам са генерал-мајором Стојимировићем...

...Информишем начелника Штаба о догађајима на Паштрику и наређујем да од Обавештајне управе ШВК тражи нове информације о намерама агресора на простору Македоније и Албаније.

Пре поласка за Приштину тражим још један извештај о стању јединица на Горожупу. После обављеног разговора са потпуковником Коњиковцем, Делић извештава да је стање у јединицама непромењено и да су „ошамућени'' војници одбили да буду замењени и да су тражили да остану на својим положајима. Овим гестом потврђене су раније оцене о високом борбеном моралу јединица 549. моторизоване бригаде.

Одлучио сам да се уместо планиране маршруте, преко Суве Реке и Штимља, вратимо у Приштину преко Штрпца и Урошевца. Пуковник Делић упозорава да је и даље зарушен тунел код села Речане и да су инжињерци израдили обилазницу којом могу да пролазе теренска возила. Патрола војне полиције Бригаде провела је колону споредним улицама до насеља Каљаја на излазску из града за Штрпце. Код Душановог града и манастира Свети Архангели, у кањону Призренске Бистрице, чује се око десетак експлозија југозападно од наше позиције. Коментаришем да авијација поново гађа јединице на Врбничком правцу или на Планеји. Тачно је 18.01 час. Лазаревић с нестрпљењем чека да му се јави пуковник Делић.

Настављамо пут без заустављања. После пређених пет-шест километара наилазимо на мешовиту саобраћајну патролу која на око 150 метара од зарушеног тунела усмерава возила на обилазницу. После педесетак метара по насипаном макадамском путу заобилазимо тунел и излазимо на главну комуникацију. Са десне стране пута је слупано путничко возило чачанске регистрације, а у непосредној близини је друга мешовита саобраћајна патрола која усмерава возила која иду према Призрену. Док Лазаревић разговара са Делићем, излазим из возила и прилазим групи војника и полицајаца. Један од војника са чиновима десетара прилази с намером да рапортира. С обзиром да нисам имао ознаке чина, у дилеми је шта да ради. Поздрављам њега и остале и питам шта се дешава. Војник десетар објашњава да имају задатак да регулишу саобраћај због зарушеног тунела, да је авијација у току јучерашњег дана гађала тунел и да је том приликом погинуо командант 549. инжињеријског батаљона, капетан Заим, а рањено неколико војника. Каже: „Данас по подне, око пола пет, авијација је бомбардовала групу новинара која се кретала обилазницом из Призрена ка моторном возилу. Погинуо је возач путничког возила, а рањена су два новинара и једна новинарка.“ Питам да ли су настрадали у моторним возилима, или су у тренутку бомбардовања били ван возила. У разговор се укључује полицајац који је међу првима стигао на место несреће и довезао доктора. Објашњава да се група од пет новинара, предвођена Данијелом Шифером, враћала из Призрена и кренула обилазницом према свом возилу које их је чекало код другог тунела. Док су ишли пешице, налетео је један, а за њим и други авион, и бомбардовали су групу са четири бомбе. Том приликом Шифер је рањен у руку, а једна новинарка и новинар у ноге. Возач моторног возила, који је седео у колима, погинуо је на лицу места. Колико сам схватио, новинари су настрадали на обилазници а не у возилу. У непосредној близини возила у коме је погинуо возач је „Асланова чесма“, где сам се претходних година често одмарао и пио хладну планинску воду. Овог пута ми није било до воде.

Настављамо пут ка Штрпцу. Лазаревић ме информише да је авијација пре двадесетак минута са 13 пројектила гађала село Хочу-Заградску, у коме није било наших јединица. Поред тога, у два наврата, у 17.16 и 17.36 часова, са шест пројектила гађала је положаје Оклопног батаљона 243. механизоване бригаде у рејону села Некодим и лажне положаје Бригадне артиљеријске групе „243“, у рејону села Грлица, јужно од Урошевца. У времену од 17.10 до 17.25 часова са четири пројектила бомбарована је касарна у Пећи и положаји Оклопног батаљона 125. моторизоване бригаде. Ватрене положаје Бригадног противоклопног одреда „175“, у рејону села Смира јужно од Витине, авијација је бомбардовала од 17.14 до 17.18 часова са пет пројектила. У 17.48 часова са четири пројектила бомбардовани су положаји одбране Менанизованог батаљона 243. механизоване бригаде.

Лазаревићево информисање прекида позив пуковник Делића, који извештава да је у 18.04 часа са више пројектила „тепих бомбардовањем“ гађан рејон од Карауле „Горожуп“ до села Планеја. До сада је утврђено да је један војник погинуо, а рањено је осам.

Генерал Лазаревић изражава забринутост због појачаног интензитета дејства агресорске авијације у зони 243. механизоване бригаде, где управо идемо. У 18.04 часа са шест пројектила поново су бомбардовани Караула „Дунаво“ и положаји Трећег пешадијског батаљона 175. пешадијске бригаде. Пола часа касније са по два пројектила гађани су објекат Голеш и положаји Другог пешадијског батаљона Седме пешадијске бригаде у рејону села Дубрава, југоисточно од Истока.

Док путујемо, разговарамо о томе да су планери НАТО-а изгубили „компас“ и без разлога понављају дејства по истим циљевима.

За штампу припремио

Бошко Антић, контраадмирал у пензији