Живот генерала Врангела подно Стражилова

Висок, стамен, оличење правог војника, у црној униформи, спреман да одговори на свако питање и отклони сваку дилему, козак, царски руски официр, генерал пуковник Петар Николајевич Врангел је део живота провео у Сремским Карловима.

Варошица подно Стражилова прихватила је њега, официре и њихове породице, бароне, кнежеве, бивше чланове Државне думе, обичан народ који је после Октобарске револуције 1917. избегао из Русије. Траг о Врангелу и члановима његовог штаба постоји у Архиву САНУ у Сремским Карловцима.

Оживео у„Сенкама над Балканом”

Шири аудиторијум се на генерала подсетио у ТВ серији „Сенке над Балканом”, где му је, макар и на уметнички начин, прилично реално приказан лик и карактер. О његовим животним стазама, сеобама, контактима, у јубиларном броју часописа „Кровови”, писани траг су оставили Велимир и Душан Шешум, а нешто раније и овдашњи историчар и хроничар Жарко Димић. Све је поткрепљено фотографијама о генераловом доласку у Карловце 1922. године, затим је сликан са члановима свог штаба две године касније, а овековечен је у црној униформи, по којој је и добио надимак „црни барон”.

Необичан животни пут имао је генерал Врангел. Високо одликовани царски руски официр и угледни козачки командант је од 1904. до 1928. био барон, активни учесник и вођа антибољшевичког покрета. Напустио је своју отаџбину после револуционарних догађања која су захватила Русију и после победе бољшевика. У избеглиштво су кренули „велики или царски Руси”. Према попису становништва из 1921, у Карловцима је живело око 5.000 становника, међу којима и 50 Руса. Доцније се тај број знатно повећао.

Врангел је важио за изузетно вештог храброг вођу, који није трпео безакоње. Кад је одлучио да у Русији не толерише нову власт, запутио се на Крим, а потом одлази у изгнанство у Истанбул. Тамо је живео на својој јахти „Лукул” све док на њу није налетео и потопио је италијански пароброд „Адрија”. У том тренутку он је био на копну, а породицу и пријатеље нико није могао да разувери да то није покушај атентата. Срећом, неуспели.

Убедљиви вођа

Више није постојала дилема да су истанбулски дани морали да се заврше, јер је претила опасност од новог покушаја ликвидације. Преко Туниса стиже у тадашњу Краљевину СХС. Краће време борави у Београду, а средином 1922. његово ново уточиште постају Сремски Карловци.

– У нашој земљи, тадашњој краљевини, он постаје вођа свих руских избеглица – бележе Велимир и Душан Шешум.

Наметнуо се као убедљиви вођа, јер је од свих „белих емиграната” у изгнанству био најугледнији и некако најспособнији. Уз то, важио је за храброг и искусног официра. Тада доживљава лепе тренутке: окупља му се породица, тако што родитељи стижу из Дрездена, а супруга са троје деце и дадиљом из Париза. Син Алексеј родио се касније, у Београду. У Карловце се досељава и 30 високих официра са породицама, особље Штаба главнокомандујућег руске армије, многи генерали. Варош је преплављена руским емигрантима, што домаћинима задаје главобољу, јер није било једноставно за све пронаћи смештај. Према архивским подацима, мањи козачки одред и официри смештени су у згради старе градске болнице, у свечаној дворани Магистрата, по приватним кућама.

Једно време је и Врангел становао у згради старе градске болнице, а онда му је додељен смештај у кући из 19. века која и сада постоји, у Улици Митрополита Стратимировића 19-21. Генерали, пуковници, капетани, војници-козаци били су чланови Врангеловог штаба у Карловцима. Он је упорно стремио својим идеалима, дубоко у њих верујући. Зато 1924. оснива „Руски општевојни савез”, организацију која се борила за очување јединства свих „белих снага” у изгнанству.

Почива у руској цркви

А, онда, по свему судећи последњих дана октобра 1926. одлази у Брисел где су му, у часопису „Бело дело” објављени мемоари. Умро је у Бриселу, с пролећа 1928. Породица је била убеђена да је отрован, и да је убиство починио брат његовог слуге, који је краће време живео у кући са генералом. Наводно је радио као совјетски агент. Иако је сахрањен у главном белгијском граду, земни остаци су му пренети у Београд и покопани у руској Цркви Свете Тројице.

Тако је затворен животни круг генерала Петра Врангела. О њему су деценијама испредане приче, извесно време је био заборављен, посебно његове заслуге за опстанак „белих” руских емиграната. Ипак, неко се у Карловцима сетио овог козака, па му је 14. септембра 2007. откривен споменик.

– Белег Врангелу је дело Василија Аземше, вајара из Санкт Петербурга, а финансијер је Александар Лебедев, руски трговац уметничким делима – рекао је за „Магазин” Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима.

Ако већ говоримо о руским емигрантима и њиховим вођама, грех је не споменути изузетно развијене и у сталном успону везе између овог сремског места, одавно прозваног србски Сион, и царске Русије, у 18. и 19. веку. У Русији су се у 19. веку школовали и многи Срби. Први учитељи који су овде стигли били су Руси, доносећи солидна финансијска средства, уџбенике, букваре. Међу њима је било сликара и иконописаца.

Свој вечити мир генерал Врангел је нашао у Београду, док је његов отац Никола сахрањен на Чератском гробљу у Сремским Карловцима, где такође почивају многи Руси, пристигли овде стицајем несрећних околности.

УЧИЛИ ИХ ЛЕПИМ МАНИРИМА

Међу руским емигрантима у Карловцима било је високообразованих и људи од угледа, притом тихих и ненаметљивих. Многи су предавали у овдашњој богословији и гимназији, имали су богате библиотеке, децу су подучавали језику и цртању. Приређивали су концерте, истицали се као декоратери и глумци. Мештанима су на баловима и другим светковинама показивали лепе манире царског двора. Имали су и гласило своје цркве, а у Србској манастирској штампарији је од 1921. до 1937. године на руском језику штампано око двадесетак књига и брошура, углавном духовног садржаја.

НОВО УТОЧИШТЕ У МАНАСТИРИМА

Заједно са војницима и народом, у Карловце је 1920. дошло и руско свештенство које је уточиште нашло у фрушкогорским манастирима. Архиепископ волинско-житомирски Јеголиј наишао је на разумевање код тадашњег србског патријарха Димитрија, тако да је 1921. из Истанбула у Карловце стигла „Виша привремена руска црквена управа у егзилу”. Наш патријарх је руским црквеним великодостојнцима уступио просторије у десном приземном крилу Патријаршијског двора. У свечаној сали гимназије је од 12. новембра до 3. децембра 1921. одржан Руски опште загранични сабор. Оног часа кад су код нас кренуле турбулентне године, број емиграната је почео лагано да се смањује. Одселили су се у Београд и друге градове. Иза њих су остале успомене, казивања, фотографије, писани трагови...

Мирослав Стефановић, Политика