„Рачунали смо да НАТО има неку војничку част, али се испоставило да нема“

23.04.2019. год.

У ексклузивном интервјуу дописнику портала „Russia Beyond“ Игору Дамјановићу некадашњи савезни премијер Момир Булатовић открива о чему је у четири ока разговарао са руским министром Козирјевим, о немогућој набавци руских система С-300, о успеху Војске Југославије у супростављању агресору и о томе какав је утицај на југословенско прихватање Кумановског споразума имала порука руског председника Јељцина.

Момир Булатовић, први од стране народа изабрани председник Црне Горе и некадашњи председник Владе СРЈ, данас живи скромно и повучено између Подгорице и Београда. Без обзира што је некада обављао највише државне функције, креће се слободно, без обезбеђења. Мој захтев за интервју на тему НАТО агресије прихватио је без оклевања, додајући да му је посебно задовољство што интервју даје за један руски медиј.

За агресију смо се активно припремали од 1994.

Како сте примили информацију о агресији и да ли је тај период који је прошао, од првих претњи до почетка агресије, помогао нашој војсци да се боље припреми?

- Ми смо се припремали већ од оног тренутка када су прве НАТО бомбе пале на територију Републике Српске 1994-95. године. На нашој Високој школи националне одбране, гдје смо школовали најспособније генерале, уиграван је сценарио напада на СРЈ. У тренутку када се десила агресија на војним дужностима су били распоређени официри који су тај напад „проигравали“.

Касније, послије агресије, у анализи Генералштаба Војске Југославије, а читав посао је водио уважени генерал Бошко Антић, утврдило се да смо у 85% случајева и тачно предвидјели њихове војне ударе. Наша одбрана је била ефикасна, подсјетићу, НАТО је тврдио да ће уништити потенцијале Војске Југославије за 72 сата. У тим данима нису успјели да направе никакву војну штету - и онда су почели да бјесне, када су схватили да ће остати без својих послова, јер су лоше одрадили свој војнички задатак. Тада наступа бесомучна и злочиначка фаза бомбардовања цивилних циљева.

Знате, ниједна војска када се припрема за одбрану не може да претпостави да ће друга војна сила урадити нешто што је мимо закона, гађати путничке возове, мостове који су далеко од било каквих војних оперативних зона. Рачунали смо да НАТО има неку војничку част, али се испоставило да нема. Замислите када гађате породилиште, када бацате касетне бомбе по пијаци у Нишу са циљем да убијете становништво, када бацате графитне бомбе да онеспособите енергетски систем – то није класични рат, то је највећи могући злочин.

Ми нисмо били изненађени, добро смо се припремили и добро смо се бранили и одбранили. Наша војска и наша држава је сачувала и војничку и државну част. Рат није завршен капитулацијом. Рат је завршен Споразумом између Војске Југославије и КФОР-а. Кумановски споразум, ко жели да га пажљиво прочита, споразум је између двије важеће, једнаке стране. Он је преточен у Резолуцију Савјета безбједности УН 1244, која је дан-данас на снази и дан-данас штити и брани територијални интегртет - на почетку СРЈ, а сада Србије.

Набавка С-300 била немогућа

Да ли је у периоду када је завршен рат у Босни пропуштена шанса да се благовремено набави хваљени руски ПВО систем С-300 и нека друга борбена средства, која би помогла да се НАТО снаге одврате од напада на СР Југославију?

- За све вријеме од свог настанка 1992. године до тог периода СРЈ се налазила под ембаргом УН и био јој је забрањен увоз наоружања и војне опреме. Увести један тако велики и сложен систем је немогуће, зато што се и Русија придржавала Резолуције санкција Савјета безбједности. Наш циљ није био да војнички побједимо, јер је то немогућа мисија против највеће могуће силе. Ми смо уложили много-много напора да избјегнемо тај сукоб.

Како оцењујете улогу тзв. Верификационе мисије и њеног шефа Вилијема Вокера у медијској припреми јавног мњења НАТО земаља за агресију?

- Подсјетићу да је средином 1998. године већ била завршена наша антитерористичка операција и тада смо били поразили терористе на Косову и Метохији. Међутим, свјетска штампа је брујала о томе да НАТО мора да спријечи ту хуманитарну катастрофу. Тада предсједник Милошевић одлази код Бориса Јељцина и настаје чувена „Московска изјава“. Тај акт се даље претаче у Резолуцију Савјета безбједности УН 1199, из септембра 1998. године. По тој резолуцији ми пристајемо да рјешавамо проблем Косова и Метохије на политички начин, са политичким представницима. Узимамо на себе бројне обавезе, које смо испунили, док са друге стране албанска страна није испунила ниједну обавезу. У том тренутку интензивирају се поново и терористичке активности, а у Београд долази у тзв. Мисију последње шансе Ричард Холбрук.

Било је планирано да бомбардовање почне у октобру мјесецу, али због лоших временских прилика и процјене НАТО-а они су то одложили за март. Изговор је био да се наша страна треба подврћи контроли ОЕБС-а. И тада моја Влада потписује споразум са Мисијом ОЕБС-а, јер смо ми били потпуно увјерени да не правимо никакве злочине и никакво зло албанском народу, него да се само боримо против терориста. Тада се формира ОЕБС-ова верификациона мисија која треба да се састоји од војног особља, са војним искуством, али ненаоружаног. Моја Савезна влада преузима на себе одговорност да штити припаднике те верификационе мисије, јер смо толико убијеђени да могу да иду и гледају шта ради наша војска и шта ради наша полиција.

Тада се даје мандат Вокеру, и он онда упорно, под његовим окриљем, доприноси јачању ОВК. Негдје у јануару мјесецу измишља Рачак. У јануару Савјет НАТО-а даје овлаштење својем генералном секретару Хавијеру Солани да може да нареди отпочињање напада. Напади су почели 24. марта, формално, али видјећете, овај редослед догађаја показује да је агресија почела много раније.

У то вријеме су новине биле препуне исказа о томе да ми држимо 100.000 заробљених Албанаца на стадиону у Приштини, да смо десетине хиљада жена силовали. Наравно, ништа од тога није било истина, што је непосредно могла да провјери верификациона мисија на терену. Али њима је требало да лажу, а НАТО је говорио: „А шта ми треба да радимо?“.

Подсјетићу да је у вријеме агресије на нашу земљу пала и 50-а годишњица постојања НАТО пакта. Сматрали су да су побиједили тада Русију, требао им је неки противник, требао је НАТО-у смисао постојања. Педесета годишњица је обиљежена чињеницом да се мора бомбардовати Југославија због кредибилитета НАТО-а.

Кумановски споразум прихватили због Русије

У време када сте ви водили Савезну владу, какви су били односи између Русије и СР Југославије?

Очекивали смо и код распада СФРЈ да ће нам Русија помоћи много. Руском министру Андреју Козирјеву овдје смо направили свечани дочек на Цетињу, урадили смо му чувену вечеру на Св. Стефану. Када сам га ја питао може ли да нам помогне у некој Резолуцији Савјета безбједности - означио сам са црвеним фломастером оно што не можемо да испунимо, са плавим оно што можемо, а жутим да се нешто мало мучимо – питао сам га: „Ајде помозите ми да ово црвено на неки начин избацимо“. Он ме само питао: „Да ли Ви знате енглески?“. На моје „знам“, он је рекао: „Е, урадите како ту пише, а биће Вам лакше да објасните својој јавности да то није наређење Америке него молба Русије.“ У то доба је Русија била изложена огромним унутрашњим проблемима и она није могла да нам помогне.

Улога Русије је била пресудна и у склапању Кумановског споразума и Резолуције 1244. Тај чувени састанак између Милошевића, Черномирдина и Ахтисарија који је довео до прекида бомбардавања и који је у том тренутку био јако неповољан за нас. Када сам питао Милошевића: „А зашто си прихватио ово овако“, он ми је рекао: „Не бојим се ја ни НАТО-а, не бојим се ни Ахтисарија, али када ми Черномирдин пренесе личну поруку предсједника Руске Федерације – њега не смијем да одбијем. Можемо да трпимо НАТО бомбе, али не смијемо да оставимо наш народ када је извучен из подршке Русије.“

У том тренутку Русија није могла много да нам помогне, али смо имали макар симпатију и политичку наклоност. Мислим да је највећи државнички потез Милошевића да повуче тако радикално и тешко рјешење да не би изгубио могућност савезништва са Русијом.

Шта за Вас лично представља Русија?

Припадам тој породици гдје смо за Русију увијек говорили да нам је својта. Слажем се са Милованом Данојлићем који је на једном скупу рекао да је „руски једини језик који знамо иако га не учимо“. Сматрам себе привилегованим што сам у кругу пријатеља Русије, што сам много пута био тамо. Уживам и радујем се сваком успјеху Русије.

Игор Дамјановић, Russia beyond