"Могло је да се догоди и да ученици избубетају екселенцију Скота"

21.04.2019. год.

„Шта би се догодило да је неки основац залепио шамар екселенцији Скоту”

Његова екселенција амбасадор САД у Србији Кајл Скот ризиковао је озбиљан инцидент у Основној школи „Жарко Зрењанин” у Апатину. Држао је предавање тамошњим ученицима подржавајући своје излагање слајдовима географских мапа на којима је Србија без Косова. Када су се ученици побунили вичући „Косово је Србија”, екселенција Скот мирно је наставио с излагањем, само са другим слајдовима о другим темама. Као да ништа није чуо.

Оно што је у свему томе опасно, јесте што је могло да се догоди и да ученици избубетају екселенцију, као што су пре неки дан избубетали свог професора, који је пре тога опалио шамар ученици. Јер приказивање Србије без Косова усред учионице основне школе, усред Србије, јесте шамар америчког амбасадора Србији, потцењивање патриотизма, посебно младе генерације, пише Мирослав Лазански за Политику.

Шта би се догодило да је, не дај боже, неки ученик, желећи да уђе у српску историју, залепио шамар екселенцији Скоту? Пошто је излагање екселенције било чиста провокација. Јесте да екселенција има пратиоца, али када навали 30 ученика, пратилац је немоћан.

Да ли би се онда одмах активирала Шеста флота и њени бомбардери, да ли би наш пут ка ЕУ био заустављен на вјеки вјекова, или би Приштина таксе на српску робу подигла на 300 одсто? Не знам, али екселенција Скот већ неколико пута понавља исте провокације. Које за њега, очито, то нису, али за нас јесу. Јер се догађају на територији земље Србије, а не у Калифорнији.

Наш државни врх путује у Берлин, где ће 29. априла бити велики састанак политичких лидера са Балкана. Немци су увек знали како да дочекају истакнуте стране политичаре и државнике. Почасна чета, или чак и батаљон Бундесвера постројен одмах поред авиона, војна музика уз пригушено ударање бубњева све док не почне извођење химни.

Заправо, чим изађете из авиона, а оно – бубњеви. У ноћној атмосфери, то појачава пруску војну прошлост, само што Фон Молтке старији не предаје рапорт. Недостају још и бакље у рукама војника, њих сам имао прилику да видим у Целеу при доласку у Трећу панцер-гренадирску дивизију Бундесвера далеке 1987.

Дакле, ако је неко мислио да је немачки национални и војнички понос умро у Аушвицу и да никада неће оживети, тај се преварио. Истина, Немачка је прихватила колективну одговорност, колективну кривицу за Холокауст, али Берлину је очито доста да се целокупна немачка историја увек своди на 12 година нацизма.

А управо преко Срба и Србије Бундесвер, односно Немачка, вратио се на европску и светску војно-политичку сцену. И није случајно да Срби кажу да нема рата без Немаца. И Турака.

Још 1993. године у Немачкој је вођена оштра политичка дебата о томе да ли Бундесвер треба да излази из зоне деловања НАТО-а. Када је бивши канцелар Хелмут Кол свечано обећао да „никада више немачки војник неће ступити на југословенско тло”, он је имао у виду историјско искуство Вермахта на Балкану. Временом, Немачка је заборавила то искуство и Бундесвер се умешао у југословенске послове и ратове.

Немирни немачки дух као да се пробудио, да ли у функцији препорода Европе, или као главни арбитар када са Балкана оду Американци? И управо ту, опет се историјски срећу Срби и Немци. По ко зна који пут. Од Немаца нам зависи улазак у ЕУ, наш једини пут у светлу будућност, а Немци траже од Срба да се у име светле будућности одрекну Косова, и да то буде што пре.

Је ли то, заправо, та нова балканска политика Немачке? Према нама у Србији, који смо сви мање-више, заправо, продукт једног тоталитарног друштва до прве прилике. Протагонисти, или наследници времена у којем се реч „личност” појавила доста касно, јер пре тога су у оптицају биле синтагме „народне масе” и „људски фактор”.

Пошто ми не волимо алтернативе, мучи нас страх од различитих опција, плашимо се самостално донесених одлука, плашимо се чак и да самостално мислимо, код нас је све или да, или не. Или живот, или смрт.

Наш умор, или замор, није физичког, већ психолошког порекла, наша хронична потиштеност последица је недостатка енергије за живот пуним плућима, а та енергија се црпи из слободе и независности. За коју је потребна добра економија. Која је била немогућа уз тајкуне пљачкаше.

Какве све то има везе са најновијим порукама из Берлина упућеним Београду? У Немачкој неке спољнополитичке дебате, па и она у вези са Балканом и Србијом, понекад осцилују између конкретног и неоснованог. Односно, Немачка ће самој себи, а поготово партнерима у иностранству, задавати још загонетки.

„Земљо загонетки и бола, буди светла и радосна”, писао је о Немачкој 1846. године Хајнрих Хајне у свом завештању. Има ли данас кога од домаћих аутора да нешто слично напише и о Србији? Или су сви србски хомо политикуси отишли у прагматичаре?

Јер, теоретичари хаоса у Србији констатују да је стварност у постмодерној ничијој земљи у међувремену постала тако компликована да се и „улазак у реалност” мора одвијати хаотично.

Наши ће психолози томе додати да су наши политичари најкреативнији када су на рубу свог посла. Филозофи ће вам рећи да само из противречности типа „српске институције на северу Косова – институције Срба на северу Косова” може да израсте нешто ново. Да ли и боље, то нико не зна...