Смртоносна заседа – очи у очи са ОВК

На 53. граничном батаљону било је да издржи док не стигну друге јединице ВЈ, пре свега 125. моторизована бригада, која се пробијала ка граници, истовремено водећи борбу против ОВК, избегавајући ударе авијације НАТО-а и прихватајући резервисте.

Команда Приштинског корпуса на прву линију борбених дејстава шаље старешине, вишецевне бацаче ракета и чету војне полиције.

Војници у близине карауле „Морина” 8. априла 1999, дан уочи напада (Фото ЕПА/Anja Niedringhaus) / Политика

Али, требало је издржати до њиховог доласка. Мајор Душко Шљиванчанин, командант 53. граничног батаљона, наређује свом заменику мајору Драгутину Димчевском да на Кошарама преузме команду над граничарима, што он чини и својим пожртвовањем консолидује линије одбране.

Командант 53. граничног батаљона са возачем, војником Мирославом Стојановићем, креће „пинцгауером” према селу Батуша.

Упадају у заседу и том приликом војник, погођен снајперским хицем, гине, док Шљиванчанин успева да изађе из возила. Окреће се према нападачима који су изашли из заклона, мислећи да нема преживелих.

Положај ОВК - на вишим тачкама Проклетија и у априлу 1999. је било снега (Фото ЕПА/Anja Niedringhaus) / Политика

– У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци. У том тренутку уз пут се појављују војни полицајци, нападачи беже – каже Шљиванчанин за Политику, који је тада задобио једну прострелну рану и три окрзнућа.

Пребачен је у болницу у Ђаковици, али се самоиницијативно вратио у јединицу у болничкој пиџами, будући да су му униформу исекли приликом збрињавања рана.

И француски минобацачи су били уз границу СРЈ (Фото ЕПА/Георги Лицовски), / Политика

– Када сам дошао на командно место, вероватно су помислили да са мном нешто није у реду. Лекар је хтео да ми да инјекцију за смирење – сећа се саговорник Политике.

На истом месту на мину је наишао БОВ и тада су рањени водник Дејан Агочевић, командир карауле „Кошаре” и возач.

Тог 9. априла рањени су пуковник Синиша Трајковић и потпуковник Томић из команде Приштинског корпуса.

        
Напад авијације НАТО-а на границу СРЈ (Фото ЕПА/LOUISA GOULIAMAKI) / Политика

Нападачи су тог првог дана напада заузели вис Раса Кошарес и тешко оштетили зграду карауле, у коју су ушли 10. априла увече.

Она је на таквом месту да би било сумануто жртвовати људе да освоје тачку са које се не би могли бранити, што важи за још неке локације уз границу.

Припадници ОВК касније су претрпели губитке у караули, у нашу територију нису продрли дубље од неколико стотина метара.

Жестоке борбе водиле су се и 10. априла, када је у поподневним сатима стигао Други батаљон 125. моторизоване бригаде. Граничари су тада ушли у састав ове јединице.

Војска Албаније је нападала положаје ВЈ уз границу (Фото ЕПА/Армандо Бабани) / Политика

Наставили су да се боре до краја рата, а немерљив допринос дали су и они који нису пуцали, као што су лекари и везисти.

Саговорник Политике је првог за одликовање предложио везисту војника Сашу Миловановића, који је у критичним ситуацијама вешто повезивао војнике разбацане по положајима на планинском ратишту.

Лансирање немачке беспилотне летелице из Македоније у извиђање над Косметом (Фото ЕПА/Георги Лицовски) / Политика

По потписивању Кумановског споразума, ВЈ се повлачила са Космета, а 53. гранични батаљон, на путу према централној Србији, формирао је колону код манастира Високи Дечани. – Отишао сам у манастир и запалио 16 свећа за својих 16 војника, припадника јединице којом сам командовао – каже Шљиванчанин.

Прекаљена класа војника март 1998.

Повлачење ВЈ са Космета у јуну 1999. године (Фото ЕПА/Anja Niedringhaus) / Политика

Терет борби изнели су младићи на одслужењу војног рока, младићи од 19 или 20 година. Посебно треба истаћи мартовску генерацију, односно класу војника из 1998. године.

Многи од њих јавили су се у касарне на Космету у тренутку када се разбуктавао сукоб, учествовали су у борбама средином и крајем те године, а када је требало да заврше једногодишње служење војног рока – почела је НАТО агресија.

Уследила су још три месеца рата, повлачење у централну Србију, па су се кућама вратили тек у јулу и августу 1999. године.

Милан Галовић, Политика