Стари Савски мост у Београду, како је наш лист објавио, биће премештен и до 2021. године постављен да повезује Нови Београд и Аду Циганлију. План градских урбаниста је да на месту старог Савског буде подигнут нови мост, за шта је услов да се трамвајски саобраћај из Савског амфитеатра пребаци на мост на Ади. Најављено је да би на лето требало да почне уклањање старог Савског моста, који су 1942. саградили нацисти и повезали две савске обале.
А то ратно доба и овај београдски речни прелаз повезује подвиг храброг учитеља Миладина Зарића (1889–1976). На Зарићевој кући у његовом завичају Косјерићу стоји спомен-плоча на којој пише да је тај учитељ и свештеник октобра 1944. спасао стари Савски мост у Београду. Миладин је тада, као грађанин, не као војник, под кишом метака успео да пресече детонаторску жицу и осујети окупатора да сруши овај мост. Тиме је тај речни прелаз, уз мост Лудендорф на Рајни, остао једини велики мост у Европи који Немци у повлачењу нису успели да сруше.
Поносни на свог Миладина Зарића, његови Косјерићани га нису заборавили. Спомен-плочу су му поставили 2014, по њему већ четири деценије зову пчеларско удружење, а 2015. године овде је објављена и књига о Зарићу – „Учитељ брани мост”, у издању косјерићког Удружења потомака ратника. Аутор је Милијан Деспотовић, родом из косјерићког села Субјела.
У књизи пише да је Зарић рођен у оближњој Сечој Реци, да је завршио 1909. Призренску богословију, а посао учитеља прво обављао у Ковиљу и Сечој Реци. Војевао је у балканским, па у Великом рату, за јунаштво био одликован. По ослобођењу, постављен је у Косјерићу за пароха и привременог учитеља, а бавио се и политиком. Због једног посланичког кандидовања, које се није допало министру просвете, Зарић је премештен 1924. у школу у Жаркову код Београда, где се с породицом преселио.
Почетком Другог рата, Миладин се затекао у Косјерићу, где се, наводио је, три пута спасао од стрељања. Потом је отишао у Београд, у време рата радио је као учитељ на Дорћолу. У октобру 1944. спремало се ослобођење главног града, јединице генерала Пека Дапчевића и Црвене армије освајале су део по део и потискивале Немце. Немачки инжењерци су минирали Савски мост у намери да га дигну у ваздух када извуку своје последње јединице. Данима су под мост постављали сандуке експлозива, а стари учитељ Зарић га је сваки дан обилазио и правио план како да га деминира.
Проценио је, пише у књизи, да је време за акцију у зору 20. октобра. Искористио је да приђе испод моста док су се крваве борбе водиле, затекао је у близини „црвеноармејце”, а под трећим стубом спазио је сандуке са експлозивом, као и дим на последњој конзоли лука моста. Знао је да ускоро може планути 2.000 килограма експлозива. Руси су га гледали и чудили се шта тај „дурак Србин” намерава.
„Корачах даље, све до средине моста, и на почетку лука прочитах да је то мост Принца Еугена Савојског. Угледах и четири-пет Немаца код последњег лучког дирека, осетих ватру и зној по телу, али правилно резоновах да ме ваљда неће убити, јер су то могли учинити раније кад сам ступио на мост... Видех и мртве Немце. Прибран у том смртном часу, угледах неки мали ашов и почех ударати по белој танкој жици, детонатору. Пресекао сам белу жицу”, сећао се Миладин Зарић, који је по одбрани моста добио руски велики орден, наш Орден за храброст, као и друга одликовања. О његовом подвигу писала је „Политика” у децембру 1944. године. Зарић је у Београду дочекао пензију. Са супругом Миленијом имао је тројицу синова и две кћери. Умро је 1976. и почива на београдском Новом гробљу.
Аутор књиге „Учитељ брани мост” Деспотовић поводом Зарићевог подвига каже: – Наш је дуг, то очекујем да испунимо, да свако померање моста очува белег тог храброг свештеника, учитеља, витеза и борца, нашег Мишу Зарића.
Б. Пејовић, Политика
