Сведочанства учесника марша на Слатину: „Срби су љубили наша оклопна возила. Плакао сам“

 „Шта знамо о операцији која је потресла читав свет? Ма како чудно звучало, не знамо скоро ништа“, писао је 6. јула 1999. очевидац тих догађаја, ратни извештач листа „Комсомольская правда“ Игор Коц који је јуче објавио своју стару репортажу на својој Фејсбук страници. „Да, руски батаљон из Босне је прешао око 600 километара, прешишао Нато, први ушао на Косово, заузео стратешки аеродром Слатина. И оставио НАТО без могућности да ваздушним путем пребаци војску на Косово.

Али све остало су гласине и бајке", истиче новинар.

План  операције

Главна колона (171 човек, 15 оклопних транспортера, 2 камиона КамАЗ, камиони Урал, цистерне – укупно око 50 возила) заузима аеродром Слатина. И држи га док не дође друга колона, која ће кренути ка Приштини три сата касније са аеродрома Бијељина. Прва колона има храну за четири дана. За то време долази појачање. Чим на Слатину стигне друга колона, стижу и авиони са основним контингентом падобранаца из Русије, а због тога се и све ово закувавало.

Али друга колона није добила наређење да крене ка Слатини. И то је прво од многих питања зашто.

Припреме

Дан пре почетка операције до НАТО снага стиже дезинформација да батаљон руских падобранаца из Босне прелази из муслиманске у српску зону, али не напушта границе Босне. Возила ноћу напуштају аеродром Бијељина у малим групама по 3-4. Американци свеједно нису могли да не располажу информацијом да се припрема марш. Они очигледно нису поверовали да колона може да издржи такав темпо и стигне до Приштине пре Енглеза. 

Марш 

Колона је изашла на савремени аутопут и кретала се прилично брзо, просечном брзином од 60 км на сат.

С времена на време је долазило до кварова (прегревање мотора или пробушене гуме), a возило које би се зауставило нико није чекао. Камион или транспортер би јурио затим за колоном и заузимао своје место.

Увече 11. јуна, после 10 сати непрекидне вожње возачи су почињали да се губе. Говорили су: „Ухватио сам се неколико пута да спавам. Полио сам главу минералном водом. Али вода је била врела.“

„Највише ме је успављивало монотоно кретање аутопутем. Да се мало разонодим притискао сам гас сад десном сад левом ногом.“

„Било је мало лакше када смо пролазили кроз насеља. Људи су нас посипали цвећем, бацали нам цигаре, кекс, један човек је трчао за нама са гајбом пива. Све нас је то будило из сна. Али није дуго трајало. Било је паклено вруће, транспортер се угрејао до усијања.“

„Живнули смо тек у Приштини. Расположење је било невероватно“, наводи Коц изјаве учесника марша.

Сергеј Метелица/TASS

Први контакт са НАТО војском 

Руси су аеродром заузели у четири сата ујутро. А негде пре ручка појавили су се Енглези.

„Они су буквално били запањени када су нас видели. И то нису чак ни скривали.”

„У очима сте могли да им видите бес, али су се понашали коректно.”

„Наш оклопни транспортер им је препречио пут. Енглез покушава да га обиђе са десне стране, а транспортер се помера надесно. Он крене налево, и наш се такође помера налево.”

У овој конфронтацији кључну улогу је одиграо монолог руског војника. Он је скочио са оклопног транспортера са бацачем граната у рукама и викнуо енглеском тенкисти: „Ти имаш наређење и ја имам наређење! Ако кренеш напред, наје..ш!” После тога тенк се окренуо и вратио назад.

Енглезима је предложено да се базирају изван територије аеродрома.

Они су се ту и налазили све док није постигнут политички договор о присуству НАТО-а на Слатини.

Редовни контакти са Енглезима

Две недеље руски и енглески војни камп налазили су се један поред другог. Енглези су у наше војнике имали толико поверења да ноћу нису постављали своју стражу. Налазили су се на око километар и по од зграде аеродрома. Али аеродром је контролисала руска страна. Без њене дозволе ниједан авион није могао да слети.

А пријатељска фудбалска утакмица Русија-Енглеска завршена је нашом убедљивом победом и резултатом 3:1. При чему је једини гол за Енглезе дао руски војник који је био у саставу њиховог тима као појачање. 

Политичко-морална ситуација

Она би се могла описати двема речима: збуњеност и бес. Сваким даном ова осећања су била све јача због неопростиве, по мишљењу руских војника, спорости Кремља и Министарства спољних послова. 

Игор Коц је записао оваква мишљења и расположења, остављајући их без коментара:

„Изгубили смо непроцењивих недељу дана у почетку, када су нам затворили ваздушни коридор и Министарство спољних послова није могло да се договори. Али и касније смо неоправдано одлагали пребацивање основног контингента. Када су осетили нашу слабост, натовци су се понашали све безобразније. Имали смо утисак да нам враћају мило за драго за наш брзи марш.”

„Боље би било да се што пре покупимо одавде! Срамота је пред Србима!”

Због тога што су са Косова истовремено повучене СВЕ југословенске снаге, Срби, који су остали без заштите, масовно напуштају домове.  

Епилог специјалног дописника

Најдрагоценији редови у мојој бележници су сведочанства учесника приштинског десанта о њиховим најбољим тренуцима.

„Улазимо у село, видим бабу која једва иде. Али она се храмљући вуче за колоном, бојећи се да нас неће стићи. Виче: Русија!”

„У Приштини су нас очекивали од десет ујутро. А стигли смо у пола два ноћу. У предграђу је владала тишина, мислили смо да сви спавају. А они су се окупили у центру града. Ту је почело нешто посебно... Пуцњеви у ваздух, аутомобили трубе, људи плачу. Не знам колико их је било, можда десет хиљада, може десет стотина. Није било довољно места за све. Транспортери су се кретали тик један за другим, јер, ако би се појавио размак, више ниси могао да кренеш. То није измишљотина, они су стварно љубили оклопна возила, лично сам видео. Схватио сам да смо им ми последња нада. Рећи ћу ти отворено: плакао сам.”

Кад се извукао из загрљаја одушевљене Приштине, батаљон се зауставио седам километара од аеродрома, у насељу Косово Поље.

Управо тада на телевизији су објављиване противречне информације: министар спољних послова Иванов је говорио о грешци и повлачењу руских снага са Косова, војни званичници су га демантовали... После два сата бескорисног стајања кроз колону је прошла вест: сваког тренутка ће стићи наређење за повлачење.

„Било је то неизводиво наређење. Да смо се вратили назад, Срби у Приштини би нас растргли. Није било повратка.”

Доживели су још један празник, када је две недеље раније у суботу у „Слатину” слетео први транспортни авион из Русије.

„За њега смо сачували писту, била је девичански чиста!”

„Када смо видели Ил-76 како прилази, то се не може исказати... Значи, није све било узалуд, испунили смо своју дужност.”

Онда је са празницима било готово. Сваким даном разочарање је расло. Сваким даном натовска „браћа по оружју” била су све ноншалантнија. Како су само чекали недељу, када је требало да из Иванова стигну авиони са подршком...

Један мајор из састава десантних снага ми је рекао: 

„Што пре наш батаљон оде одавде, то ће бити боље. Новајлије, које ће нас заменити, не знају какву смо шансу пропустили. Биће им лакше. А ми... Ми смо у тоталном расулу.”

P.S.

Заменик директора CIA за оперативни рад Џон Даунинг смењен је због пропуста које је начинила америчка испостава у Југославији, која је „прозевала” припрему и реализацију марша руских мировних десантних снага.

Russia beyond