Путовање А.Хилфердинга по Косову. Бр. 3.

У прошлој емисији рекли смо нешто о томе како је Александар Фјодорович Хилфердинг посетио српски град Призрен. Из Призрена је Рус отишао у пећине Коришког манастира. Обитељ је давно опустела, а село Кориша, које се налази мало више, у планинама, прешло је у руке Албанаца. Научник је обишао пећине, у којима су некада живели монаси, и пронашао је разрушену цркву на обронку планине поред кланца. На остатку зида видели су се ликови светаца, насликани у три реда, један изнад другог. Албанци су их ишарали мецима, пошто нису могли да их изгребу ножевима, као што су то чинили у другим српским храмовима.

Затим је Александар Хилфердинг посетио манастир Светог Марка, који се такође налази у планини, далеко од бучних путева, који је дуго времена био запуштен. У некадашња смутна времена црква је служила као штала за козе, које су мештани Албанци напасали на обронцима. Међутим, после препорода обитељи Албанци су почели да сматрају да било каква крађа или друга увреда обитељи може да доведе до лудила. Хилфердинг је писао: „Неодређеност религиозних појмова код ових дивљака је таква да врло често у случају болести долазе у манастир по духовну помоћ: монах им чита молитву, осењује их крсним знамењем и они се враћају кући с миром у души.“

После извесног времена руски научник је дошао до малог села Неродим, чији су становници без обзира на своју вероисповест били познати по злу, зато је Александар Хилфердинг прилично брзо наставио свој пут који је водио кроз Косово поље, према Митровици. Пут је био дуг 70 врста или 14 сати пута. Свуда је руски конзул наилазио на трагове и споменике, преостале из времена битке на Косовом пољу, како турске, тако и српске. И данас сваки Србин зна бар неколико песама о овом великом догађају из историје Србије.

Често су српски споменици постајали место поклоњења Албанаца. Тако се поред једног од села, која су била на Хилфердинговом путу, налазила камена плоча, која је раније служила као престо локалне црквице. На њу су Албанци стављали своје покојнике да им хоџа прочита молитву.

После извесног времена руски конзул је стигао до славног манастира Грачанице. Црква Успења Пресвете Богородице остала је скоро неокрњена, али су звоник и монашки конак били разрушени. Обитељ је имала богату историју, али је у другој половини XIX века трпела велику оскудицу: у њој скоро да није било црквених књига, богослужења су била нередовна.

Сутрадан је Александар Хилфердинг већ допутовао у Приштину, украшену туцетом џамија од белог камена, саграђених на месту православних храмова. Тек 20-их година XIX века Срби су добили дозволу за изградњу цркве, а пре тога се богослужења нису обављала. Поред ње била је отворена и школа, чији су ученици певали у црквеном хору.

Даљи пут је водио до манастира Светог Јоаникија Девичког. Руски конзул је дочекан прилично хладно, игуман Пајсије му је испричао о увредама које причињавају Албанци, а такође се жалио на то што обитељ посећује мало ходочасника. Након повратка у Сарајево Хилфердинг је сазнао да су игумана манастира убрзо након његове посете убили Албанци из суседног села. Знало се ко су убице, али су оне остале некажњене.

После дугог путовања руски научник је напокон стигао до Митровице, која је у то време улазила у Босански пашалук. Ту је заједно са својим сапутницима стигао већ касно увече, свуда се чула грмљавина бубњева, градски трг је био препун Турака и обасјан бакљама. Трећи дан се славила раскошна свадба.

У близини градића налазио се усамљени храст: под њим су Босанци по древном обичају дочекивали турске паше, које су ступалеу њихову област, и клали су овна.

У то време је у Митровици било 300 кућа, од тога је једна трећина припадала Србима. У њој је такође била и мала црква подигнута тек у XIX веку. Ван града се завршавала равница, Косово поље, иза планина се већ простирала Босна.

Тако се завршило путовање славног руског слависте по Косову, у току којег је посетио мноштво познатих српских православних манастира и цркава и сазнао о тешком животу Срба под турском владавином у суседству ратоборних Албанаца.