(II) Како су нас опљачкали

Како су прошле остале републике

Иста рецептура примењивана је и на остале бивше републике сада државе иако су они проглашени "добрим" а ми Срби "лошим момцима". То што су их промовисали у "добре момке" није им ништа помогло када је пљачкање у питању. И они су добили, од стране запада инсталиране, своје марионетске, наравно "демократске" владе - па су се и њихова дуговања на сличан начин вртоглаво повећавала. Ми смо имали санкције, бомбардовање, физичко разарање привреде и инфраструктуре, а у Словенији, Хрватској и Бих су произведени сукоби да би се те државе морале да наоружавају купујући по папреним ценама западни војни отпад, кога се запад ионако требао ослободити. Нису били под санкцијама па је њихово задуживање почело знатно раније од нашег, као и приватизациона распродаја оног што је на тим просторима за запад било интересантно. Стога су посебно Словенија и Хрватска достигле изузетно висок степен задужености који ће у будућности неминовно морати да изазову велике потресе, како привредне, тако и политичке. Политички потреси у земљи као што је Хрватска где основну привредну грану чини туризам могу бити фатални. Прошле године је Хрватска од туризма "зарадила" око 8,5 милијарди евра, што је близу 20% укупног БДП Хрватске. Било би то за Хрватску одлично да је тај новац и остао у Хрватској. Али главни хотелијери и туроператори на хрватском приморју су немачке и аустријске компаније, а готово две трећине туриста долази из Немачке, Аустрије и Италије. Од тих 8,5 милијарди $ у хрватској су остале мале конобарске платице, доприноси на те плате, ПДВ од 19% и нешто мало евра који су зарадиле кафане, кафићи, приватни смештај Онај најважнији део, профит, због чега се било који посао и ради, отишао је у Немачку. Док су Хрватској певали "Danke Deutschland" - Хвала Немачкој, мало ко је схватао да ће то хвала бити јако скупо. Обманути лепим причама "својих" од запада инсталираних политичара поверовали су да ће стандард бити знатно већи него у СФРЈ. Он је бар према статистици знатно већи, јер БДП по глави становника износи 15.680 $ односно 11.192 евра али то је само статистичка варка. Гро тог БДП стварају стране компаније па онај најбитнији део, профит, износе из Хрватске - исто као и код нас у Србији. Ако томе додамо да се највећи део тог БДП слива у руке малобројних страних и домаћих власника, слика стандарда обичних грађана је много поразнија него што су грађани Хрватске имали у СФРЈ. Кад свему овоме додамо општу несигурност за радно место, стотине хиљада незапослених, безперспективност омладине, укупно морално руинирање друштва". тешко да би се и данас здушно певало "Danke Deutschland".

Оружани сукоби, велике људске жртве и протеривање око 520.000 Срба оставили су дубоке националистичке ожиљке и код Срба и код Хрвата, али ће "буђење" из националистичког бунила Хрвата доћи тек када се почне интензивније враћати огроман дуг од 47,8 милијарди евра. У многим националистичким главама ће се ваљда тада избистрити спознаја, да је рат и националистичка пропаганда била само средство, модел преваре, у процесу разбијања СФРЈ - а све са циљем да се и "победници" и "поражени" опљачкају. Да иронија буде већа, управо до оних којима се пева песма захвалности.

Слично је и са осталим републикама бивше СФРЈ само је питање времена када ће тога постати свесни. То закаснело освешћење зависиће и од тога када ће такозване демократске владајуће "елите", да не кажем лопине, бити беспомоћне у спречавању да се у медијима масовно појаве објективне и истините анализе, правих разлога разбијања СФРЈ. Што се локалних пљачкања, и малверзација тиче све бивше републике су мање више "достигле" - подједнаки и завидан ниво. Док што се тиче задуживања, односно одобравања кредита, све је било у оном склопу "што јужније све тужније", па су се тако кредити ММФ, СБ и осталих фондова делили на кашичицу, углавном за буџетске трошкове и попуну девизних резерви " ради макро економске стабилности. Кад ове фразе "преведемо" на обичан српски језик, то значи; Ми вам упишемо кредит од 300 милиона $, ви на њега плаћате камату од 5,5-7% а паре не мрдају нигде, и остају у великим америчким или немачким банкама, као наше девизне резерве, на које добијемо камату од 2-2,5 %. Онда нам те исте велике банке, те наше паре, кроз разне фондове дају као инвестиционе кредите. И тако све у круг.

Добро утврђену стратегију Броза и Черчила, давно зацртану, ни савремени западни стратези нису мењали. Србе је требало некако уситнити, смањити, исцепкати па су Титове измишљене нације постали муслимани (сада Бошњаци), Македонци, Црногорци, а у ствари су Срби. Није било добро да Срби чине 75% СФРЈ, јер би то била врло "неуравнотежена држава" са неминовном бројчаном и територијалном доминацијом Срба " па су у том правцу избалансираности, чак и тој окрњеној Србији уграђене две покрајине. Западу је било од посебне важности да се СФРЈ распарча баш по авнојевским границама, иако Југославија није створена 1945, већ 1918, како би и нове измишљене нације које нису стварале Југославију добиле право на формирање држава. Али да сада не вршљам по националним питањима и авнојевским границама република, већ да се вратим основној теми. Предлажем да добро погледате овај графикон јер слика говори хиљаду речи и видећете где је ко, колико му је кредита одобрено и колико дугује, колики му је БДП, и колико је у ствари демократски опљачкан.

У свему овоме постоји и једна специфичност коју треба објаснити јер је у "Новом светском поретку" (НСП) све виртуално, па и оно што би требало бити тврдо реално. Мислим на финансије и банкарско-монетарни сектор. Шта је стандард грађана и колико је он релативан, може се сагледати и из овакве табеларне призме: Ако државни дуг поделимо на број становника значи да сваки грађанин у Словенији просечно дугује 19.377 евра. Томе треба додати и задуженост словеначких приватних предузећа, па и самих грађана. Ако све те дугове навалимо на 2.023.000 грађана Словеније који ће их на крају морати да враћају - остаћемо запрепашћени, јер долазимо до цифре да сваки грађанин дугује близу 35.000. Просечна плата у Словенији је око 850 евра и колико година су то Словенци унапред појели или потрошили. Ово је превише упрошћен приказ али приближно тачан. Но ипак није баш све тако и по мојој процени та задуженост је око 25-30% мања од оног што се види. Словенија је 100% аустријска колонија, а Хрватска Немачка. Да би се разним компанијама, трговинским ланцима, банкама" брзо освојило тржиште остатка СФРЈ Словеначке, а делимично и Хрватске компаније, разне Алпе" или Адрија" банке су само дејуре Словеначке или Хрватске а дефакто Аустријске или Немачке. Тако су Словенци били тројански коњ за Аустријски и Немачки капитал којим је осталим републикама куповано много тога што је вредно, а и добијани су многи инфраструктурни послови. Стога није случајно да нам дуго очекивани мост преко Саве и шпица Аде гради управо словеначко-аустријски конзорцијум.

Питате се зашто је Аустрији, Немачкој или осталим страним компанијама било потребно да се скривају иза Словеначких односно Хрватских фирми? Из више разлога а поменућу најважњије. На овом тржишту, као и у многим бившим социјалистичким земљама превасходно се користио такозвани ризико-капитал, често без јасног порекла, што спада у прање новца. "Поштене" аустријске, немачке, италијанске, америчке" компаније и банке се тиме наводно не баве, па нека тај прљави посао за њих одраде Словенци или Хрвати. Други разлог је да Словенци и Хрвати одлично познају та сад одвојена тржишта бивших република, па ће се знатно лакше снаћи у корупцијским договорима са локалним властима. Ако те "нагодбе" не дају резултате, онда ће утицајни амбасадори тих земаља упозорити локалне политичаре да ће се такво блокирање "страног улагања" лоше одразити по њихове политичке позиције и све остало што са тим иде". Осим тога ако хоћемо у ЕУ онда морамо бити знатно отворенији, и подстицајнији према "страним улагањима" која долазе из земаља ЕУ. То подразумева да своја предузећа морамо продати у бесцење, јер смо то дефинисали као "страна улагања", - а странци би да улажу. Ово у бесцење се званично назива "тржишна вредност" а коју ће проценити њихове ревизорске куће попут "Deloitte & Touche". Ми смо у целом поступку само извршитељи оном што нам је западна господа скројила. ММФ нам је при одобравању кредита издиктирао шта треба да продамо, да те фирме "оперемо" од дуговања, јер се само чисте ствари продају, а "Deloitte & Touche" ће извршити "поштену процену" да та фирма тржишно и не вреди много, јер слабо ради а и нема обезбеђено тржиште. Тако изгледа савремена трговина са "Индијанцима", - поглавици се да флаша ватрене воде или огледалце, а онда се узме хиљаде хектара земље, шума"

Трећа и најважнија западно банкарско-финансијска комбинаторика изведена је са Словенијом, јер се она прва издвојила из СФРЈ, под потпуном је контролом Аустрије и док су остале републике ратовале, преко Словеније је убацивано оружје и нико са запада "није кршио санкције". Словеначке банке једине од свих република нису гашене, већ су само докапитализоване, где је државно власништво остало већинско. Тиме је отворен простор западу да Словенији одобри огромне кредите несразмерне њеном БДП и величини државе. Тим кредитним новцем преко банака и предузећа Словенија је куповала интересантна предузећа, банке" у осталим републикама, отварала трговинске ланце". а западни капитал је био безбедан. Када Словенија не буде у могућности да враћа тај велики дуг мораће да продаје те докапитализоване банке, предузећа како у Словенији тако и по осталим републикама " па ће они који су их утерали у енормно задуживање за мале паре доћи до богатог власништва.

Управо се ових дана тако нешто догађа у Хрватској. Британски дневник "Independent" пише како је Хрватска у потрази за новим кредитима и доспелим кредитним обавезама које треба измирити, ставила на продају "Титове Брионе". Купац ће за две и по милијарде евра, добити чак 14 острва односно цео брионски архипелаг, са свим хотелима и објектима који се тамо налазе, национални парк са ретким животињским врстама, па чак и Титовог 52-годињег папагаја Кокија. У Хрватској, у којој су стране инвестиције пале за преко 40 одсто, поред Биона, принуђени су да продају и железницу, делове енергетског сектора (преносну далеководну мрежу) и државну осигуравајућу компанију. "Independent" не наводи да им је овај "паметан савет" дао управо ММФ ако мисле да добију нови пакет кредита. Колико је то савет а колико уцена видите и сами. Хрватска би желела да за Брионски архипелаг добије 2,5 милијарди евра, али велико је питање колико ће моћи да добије. Замислите позицију да сте кола отерали на ауто пијацу да их продате, а цела пијаца зна да их морате данас продати јер сутра вам је задњи рок да вратите дуг. Сви ће вас уцењивати и тешко да ћете добити реалну цену. Чак и да Брионе са националним парком и свим осталим продају, хоће ли у следећој тури продати "национални парк Плитвице" или ће можда на продају бити и цела Истра? Чији ће то сад "национални парк" бити ако Брионе купи неки Дерипаска?, његов лични, Хрватски јер је то уређено законом, или можда Руски " јер је Дерипаска Рус а и много дугује руској држави.

Е ту сад улазимо у суштину "Новог светског поретка" (НСП) и глобализације коју су они наметнули, а где је све виртуално, па и комплетне финансије као и банкарско-монетарни сектор - оно што би требало бити чврсто реално. Државе чак могу и да банкротирају, али се тиме не гасе, нити их било ко у суштини може купити. Онда се питамо па зашто ми те огромне дугове уопште и враћамо? Враћамо их, јер проглашењем банкротства они се бришу, остају и даље, само њихову отплату померамо за неко време. Враћамо и зато што су нам потребни нови кредити за даљи развитак земље и друштва у целини " а нећемо их добити ако бар успорено не враћамо претходне. Кад све ово прочитате, у форми закључка, неминовно се намећу три питања на које треба одговорити:

1. Где је крај задуживању нико не зна, али га нико и не жели, ни светски банкари ни државе које кредите траже. Један привремени крај је кад држава и поред репрограмирања обавеза објави банкрот, тј. да више није у стању да редовно измирујете кредитне обавезе. Но и тада ће се разговарати како да та држава ипак по нешто отплаћује, нормално уз знатно увећане камате, а да неке кредите и добија. То је позиција коју творци НСП највише воле. Стално ће вас финансијски уцењивати, али ништа мање привредно и политички. На пример, Тадићу ће саопштити да овуда не може да прође руски гасовод "Јужни ток", без обзира што је то за нас привредно одлична страна инвестиција и што ми на томе можемо лепо зарадити " па лакше враћати западне дугове. То је политичко-привредно корисно за запад, за вас штетно, али пошто сте у дугу до гуше, мораћете тај налог да прихватите. Прихватићете и да Косово признате као државу, а успут и још много ствари које вам никако не одговарају. Бити презадужен је равно катастрофи и свака земља веома води рачуна да у ту позицију не упадне. Наравно, мислим на озбиљне земље, са одговорним а не марионетским руководством, што ми нажалост ни у једном сегменту нисмо. Основни постулат банкарства а и НСП је да једну земљу што дуже даве и цеде али да је никако не удаве, односно уведу у неконтролисани хаос " јер је онда неизвесно ко ће дугове да враћа. Оно што је и за банкаре и за творце НСП најгоре, то је да све дугове вратите " па ће се здушно потрудити да вам то не дозволе. Тада они губе све полуге притиска на једну државу " а ако је довољно велика може се десити да сада она њих почне да притиска.

2. На ово питање кратак одговор би био да, но ту има и много али. Запад већ неколико деценија измешта своје производне технологије и капацитете у Кину и по азијским земљама због јефтине радне снаге и огромног азијског тржишта. Америчке "Nike" се производе у Кини јер је за компанију прави сан да производи 1,5 милијарду патика за велико кинеско тржиште, па плус још неколико стотина милиона за америчко и остала западна тржишта. Тиме премештањем производње у Америци су укинута многа радна места, па је неминовно дошло до крупних структуралних промена у привреди. Све мање је људи радило у фабрикама а све више у банкама, које су сву ту производњу финансијски пратиле. Слично су се понашале и развијене европске земље, па се укупно на западу све мање роба широке потрошње производило " а све више увозило. Том привредном политиком израсло је на хиљаде банака, финансијских фондова" које су у жестокој конкуренцији смишљале могућност да што лакше одобравају кредите, како привреди тако и грађанима. Тежња је била да се пласира што више свеже одштампаних фиктивних долара и евра, без реалног покрића, па је свим средствима подстицана потрошња. Кроз трговину је једино тај фиктивни долар могао бити претворен у реални " ако је већ производња у многим гранама угашена. Упрошћено објашњено то изгледа овако. Да би се један долар "опрао" или постао реалан, треба га пет пута окренути кроз трговину, под условом да ПДВ 20%. Тако је трговина а самим тим и потрошња била врло значајна за укупни финансијски систем. Оно што у том виртуалном систему никако није ваљало, било је то што те робе нису произведене у њиховим фабрикама већ Кинеским. Тако је Кина производно, технолошки и финансијски убрзано јачала а запад драстично слабио.

И онда "банкарски бинго". Најзад су успели да сруше СССР, а са њим и цео социјалистички систем европских земаља. То је банкама, фондовима и осталим финансијским организацијама отворило огромне послове. Западним компанијама су одобравани велики кредити, да би на брзину покуповале оно што је од привреде по источној Европи квалитетно. На берзама су акције тих компанија вртоглаво расле па самим тим и њихова вредност. Новоинсталираним "демократијама" су одобравани државни кредити за све и свашта, а добар део и за учвршћивање нових, сада "демократских" власти. Уличари, без државничког искуства, а у форми "демократских промена" инсталисани су директно са улица на одговорне државне функције па је било је по оном народном "узми аго колко ти је драго". Уништи своју привреду па онда постани увозник и зависник од страних кредита и кредитора. Грамзивост западног финансијског сектора и јурњава за великим профитима на истоку, је драстично срозала и онако већ ниске критеријуме одобравања кредита - јер реалних гаранција за тако раскалашно кредитирање није било. Није било ни толико новца, па су штампарије радиле нон-стоп стварајући све више долари и еври без реалног покрића. Добро су познате финансијске пирамиде, како функционишу и како се на крају руше. Ово бих ја назвао "финансијске подморнице" где се критеријуми спуштају све ниже, па кад "подморница" сиђе исувише ниско неминовно долази до имплозије. То се и догодило са Финансијско-банкарским сектором у Америци који је за собом повукао и многе остале земље света јер у суштини то исте банке и финансијске институције само под различитим именима расуте по разним земљама света. Када мало дубље уђете у те финансијске канале одмах уочавате да сви воде до неких Rothschild, Rockefeller, Morgan," Када томе додате и међусобну кредитну-пословну повезаност банака лако је схвати зашто се цео финансијски систем Света заљуљао када је попустила једна, у овом случају америчка нога, "финансијске Ајфеловове куле". Ми смо, у целој банкрот причи били ситна "колатерална штета" јер смо своје банке заменили, "нашим" а страним банкама. Наше су јер су овде регистроване, и што обрћу нашу штедњу " а дефакто су стране, јер њима управљају стране централе, које се опет сливају у неке Ротшилд, Рокфелер, Морган"финансијске центре. Није тешко разумети да су те "наше" банке у овој кризи превасходно спасавале своје централе осниваче, - а ми из наших девизних резерви покривали њихову ликвидност. Тако је из Србије исисано још једно три милијарде евра које би нам сада за оживљавање те полу-привреде много значиле.

3. Треће питање се односи на попуну девизних резерви за које се од ММФ лако могу добити кредити по неколико десетина милијарди долара или евра. Ово питање је важно да би се схватило како добијете кредит, који овде никада не стигне, а који редовно отплаћујете. Важно је и да би се схватило како се хиљаде милијарди упумпаних долара и евра, од безвредних папирића претварају у реалну и опрану валуту. Када нам ММФ нпр. одобри кредит од 300 милиона $ за попуну девизних резерви, то значи да је на рачун НБС (Народне банке Србије) дописано још 300 милиона $ и оне су сад потпуно реалне, "опране паре" јер је то дуг који смо ми прихватили и једног дана ћемо морати да га вратимо. Али оне остају тамо негде у страним банкама, у Америци, Немачкој или Енглеској, јер ми наше девизне резерве чувамо у иностраним банкама. ММФ не штампа паре већ му нека "JPMorgan Chase" дала 300 милиона $ да их пласира и они су нама одобриле кредит за попуну девизних резерви, нама је тај кредит уписан али се долари из "JPMorgan Chase" нису ни померили јер ми код њих чувамо део наших девизних резерви. На одобрени кредит плаћамо од 5,5-6,5% камату (зависно од аранжмана) а на наше доларе које држимо у "JPMorgan Chase" добијемо 2% камату, - јер Динкић објашњава, ако их држимо код нас нећемо имати ни тих 2% камате. Све то одрађују Динкић и Јелашић, и нико живи, па ни министарство финансија, не зна где су, у којим банкама и којим валутама те резерве. Собзиром на велике промене курса долара, евра, фунте" Колико смо на 12,5 милијарди $ девизних резерви изгубили или можда и зарадили.

Знам да девизне резерве не држимо у кинеским банкама. Ако погледате ову табелу рејтинга банака и сами ће те се запитати зашто? - ако су кинеске банке најмоћније и најсолидније. Ниједна није попустила под ударима ове финансијске кризе, чак на против додатно су ојачале, - а Кина има врло пријатељски приступ према нама како у УН по питању Косова тако и по осталим питањима. Девизне резерве држимо Западним банкама јер се тако елегантно чува од стране запада инсталирана "демократија". Ако неко "полуди" па изврши пуч, или неким уличним протестима смени демократске лопове, резерве ће одмах бити блокиране и са неколико стотина милиона долара и евра који се налазе у трезорима наше НБС држава никако не може да функционише. Западу Динкићева политика уништавања српске привреде одговара и они га у томе здушно подржавају и на овај начин. Када за изборну кампању "демократама" затребају паре, они ће са ММФ-ом и "ЈПМорган Цхасе" направити неки кредитни аранжман за попуну девизних из кога ће у "JPMorgan Chase" остати неколико десетина милиона $ за кампању и победу на изборима.

На овако упрошћено објашњење о девизним резервама економски експерти ће ми с разлогом озбиљно замерити јер оне имају сасвим другу сврху. Девизне резерве служе за подршку динара и одржање његовог курса, сигурности рада банака и сигурности девизних штедиша, а говоре и о снази једне земље и њене економије. За тих помињаних 300 милиона $ ми овде можемо иштампати према курсу адекватну количину динара и то пласирати у привреду, помоћи позајмицама буџет" Али то је теорија. НБС не додељује привредне кредите она даје кредите комерцијалним банкама које их касније дају клијентима, а пошто су "наше" банке у ствари стране, оне их не дају привреди већ грађанима за куповину роба широке потрошње " и то оне из увоза. У крајњем случају банкама се то више исплати без обзира гувернер хоће или мисли. Зашто Јелашић држи есконтну стопу НБС на 8,5%, док је референтна каматна стопа у фебруару била 16,50% да би у јулу износила 12% и како он са толиким основним каматама мисли да кредитира привреду. Зна ли Јелашић да је амерички ФЕД спустио камату на 0% у циљу покретања привреде и како ће наша привреда моћи да буде некоме конкурентна чак и ако добије неки кредит.

Знају ли Динкић и Јелашић да Словенија чији је БДП готово исти као и наш у Србији има само 1,753 милијарди евра девизних резерви, односно шест пута мање од нас. Да ли су они са тако малим девизним резервама потпуни банкрот или ми не желимо да са 3-4 милијарди из девизних резерви добро подстакнемо нашу привреду, кроз специјалне и наменске кредите за те потребе. Морам у ову слику отвореног гушења привреде да уградим и податак да је 1998 СР Југославија имала само 300-350 милиона $ девизних резерви па је привреда бар радуцкала. Сада са 12,5 милијарди $ стоји, јер се девизне резерве користе за сасвим друге трансакције.

Сврха овог дугог текста у ове вреле летње дане је била да објасним колико је све републике коштало разбијање СФРЈ и ваљда је бар сада, после толико година, многима постало јасно да смо сви ми велики губитници. Није ту било ни љубави ни мржње према Хрватима, Србима, Македонцима," било је само голог интереса. Запад је на том разбијању добро зарадио, а кад је добра зарада у питању за њих ништа није свето. Тих готово 300 милијарди $ што државног, што привредног и личног дуга, враћаће и наши чукун унуци, али ће се и питати какви ли су то идиоти морали бити, да су од једне просперитетне земље направили згариште " чак и ако су се међусобно мрзели.

За писање овог текста коришћени су подаци из званичних републичких статистика, као и доступни подаци Народних банака, али због прерачунавања долара и евра по данашњем курсу а не курсевима из тих времена могуће су незнатне разлике. Економски стручњаци ће замерити на исувише упрошћеним објашњењима, што је тачно, а ја ћу се "бранити" да сврха текста није била да економским терминима збуњујем људе, већ да сваком и најпростијем човеку дочарам зашто је СФРЈ разбијена, и да ту појединци нису уопште били битни. Били су битни само долари. Да су нам на власт инсталирали уличаре и поданике, који нас још увек краду, омогућавајући западу да нас дере, и трећу кожу скида. Све је лепо упаковано у "демократију", која са овим, што се бар на овим просторима бивше СФРЈ догађа, нема никакве везе, као ни са грчком сложеницом где је демос "народ а кратија -владавина. Демократија је владавина народа, а овде владају лопови, подељени у неколико "приватних фирми", које су они назвали странкама, односно партијама, а до народа и државе им је ко до лањског снега.

(I) Како су нас опљачкали