Кад србски судија малтретира србског генерала, да би се додворио Хрватима

21.02.2019. год.

„Ја ћу господине судија одговарати само суду своје државе и свога народа“ – био је јасан одговор генерала Бајића

Међу официрима ЈНА кружи легенда да је године 1974. jедан наш пилот одбио да се катапултира из авиона МиГ-21, коме је претходно отказао мотор. Умјесто да поступи по важећим инструкцијама за ситуацију отказа мотора, пилот МиГ-а је радио везом упутио командном центру поруку: „Живио Совјетски Савез, живјела Југославија! Ово је најбољи авион на свијету!“ Легенда је ипак имала срећан крај, пилоту је пошло за руком да изведе невјероватан подвиг и суперсонични авион попут једрилице приземљи на њиву.

Херој ове легенде, у моменту подвига био је мој вршњак, имао је 38 година. Остао је ипак без адекватих признања, штавише нашао се под истрагом Војне безбједности. Тадашње југословенске војне безбједњаке интересовало је зашто у моменту када су му шансе да преживи опасну ситуацију биле минималне, ускликнуо прво „Живио Совјетски Савез…“, а тек потом Југославија. Није добио одликовање и ушао у уџбенике, али је ипак након извјесног времена дошао до генералског чина. У вријеме распада СФРЈ налазио се на челу 5. Ваздухопловног корпуса, јединице у чијем саставу се тада налазило 120 борбених ваздухоплова.

Није инцидент са МиГ-ом 21 био први случај када је херој наше легенде први пут чудом избјегао смрт. Имао је само 5 година, када га је мајка заједно са мало старијом сестром некако убацила у сточни вагон са одредницом ка Србији, умјесто у транспорт за усташки концентрациони логор Јастребско, једини логор у историји свијета специјализован за дјецу. Своје одрастање херој наше легенде наставља у Свијалнцу, а касније као ратно сироче се пробија кроз живот, све до легендарног подвида и чина генерала авијације.

„Како не разумете кад сте рођени у Двору на Уни… Добро, сада ћy вам ја прочитати на чистом шумадијском језику“ – био је коментар судије на став саслушаваног, да не жели да се изјасни на оптужницу која није написана на србском језику и ћириличном писму. Након подругљивог коментара судија се окреће према замјенику Државног тужиоца Републике Хрватске, на шта му овај одговара осмјехом. Описани догађај није из 1941, није ријеч о иследнику Усташке надзорне службе, нити се радња одвија у Главном Усташком стану, или правосудним институцијама Туђманове Хрватске 90-их. Вјеровали, или не, описани случај догодио се прије равно 3 дана у Одељењу за ратне злочине Вишег суда у Београду. Актери догађаја су судија Милан Дилпарић и саслушавани генерал Љубомир Бајић, херој наше легенде.

Након прочитане оптужнице на „шумадијском“ језику од стране судије Дилпарића, генерал Љубомир Бајић одбија да се изјасни, уз образложење да није ослобођен чувања војне тајне. На овај одговор саслушавног, судија Дипларић покушава да на недопустив начин, супротно и правним нормама и здравом разуму, да прејудицира ли ће се генерал Бајић изјаснити о оптужници уколико се војна тајна скине, коментаришући у једнако циничном и подругљивом тону „да не тражим онда скидање војне тајне и да вас не позивам поново“.

„Ја ћу господине судија одговарати само суду своје државе и свога народа“ – био је јасан одговор генерала Бајића на Дилпарићев насртљив покушај да прејудица ствари.

Пријетећим повишеним тоном, са једнаком дозом цинизма и омаловажања судија прекида саслушаваног: „Немојте ми те пароле Тито — партија, ви овде одговарате на захтев правосуђа Републике Хрватске пред судом Србије и реците да ли ћете се изјашњавати или нећете“.

Покушај генерала Бајића да објасни да о догађајима који му се стављају на терет једва чека да се одреди пред србским, а никако хрватским правосудним органима, судија прекида сада већ урлањем: „Овде ме гледајте, у очи ме гледајте, не можете да гледате у браниоца, није ово квиз, нема овде помоћи пријатеља“.

Са једнаким сарказмом и омаловажавањем судија Милан Дипларић понио се и према четворици пуковника: Слободану Јеремићу, Ђури Миличевићу, Ратку Допуђи и Чеди Кнежевићу, који се по захтјеву хрватског тужилаштва заједно саслушавају са генералом Љубомиром Бајићем. Вриједи напоменути да се све ово одвија у згради некадашњег Војног суда, гдје је данас смјештено Одељење за ратне злочине.

Петорици србских официра Хрватска на терет ставља покушај убиства хрватског државног врха на челу са предсједником Фрањом Туђманом, приликом бомбардовања Банских двора, 7. октобра 1991. године. Хрватска оптужница подигнута је тек крајем прошле године, пуних 26 година од самог догађаја. Ако је некада и могла да отвори судски процес за бомбардовање резиденције Фрање Туђмана, Хрватска је то право изгубила формалним ступањем у НАТО пакт, 1. априла 2009. године. Управо је ликвидација политичког руководства противничке стране доктрина овог војног савеза примијењена током операције „Милосрдни анђео“ 1999. године, када је погођена спаваћа соба Слободана Милошевића, односно 30. априла 2011. када је бомбардована кућа у којој је боравио Моамер ел Гадафи са породицом. Либијски лидер је преживио напад, а страдало је троје његових унука: четворомјесечна Мастура, двогодишњи Саиф и трогодишња Картаг.

Дакле ракетирање Банских двора од стране јединице ЈНА, за које је непосредну наредбу издао генерал Љубомир Бајић, са циљем ликвидације Фрање Туђмана, Стјепана Месића и Анте Марковића није ништа друго до примијена борбене доктрине НАТО пакта, чији је Хрватска пуноправан близу једне деценије.

Лицемјерно и апсурдно понашање Хрватске можда је и разумљиво. Сјетимо се само одбачених тужби за агресију и геноцид против Србије током грађанског рата 90-их, односно негирања усташких злочина од стране њихове политичке елите у Бијелој кући далеке 1942. године. То држање хрватских представника пред америчким предсједником Рузвелтом испровоцирало Јована Дучића да изговори своју чувену реченицу: „Ви Хрвати сте заиста најхрабрији народ, не зато што се ничега не бојите, већ зато што се ничега не стидите.“

Међутим и од најхрабријих Хрвата, постоје храбрији, попут судије Милана Дилпарића. Упућени у судску праксу у Србији сматрају да бестидно понашање судије Дилпарића према србским официрима са једне и снисходљиво према замјенику Државног тужиоца Републике Хрватске, има лукративне мотиве. Наиме, Дилпарић је већ дуже од деценије судија Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду. Рецимо 2008. године саслушавао је Радована Караџића и потписао његово изручење Хашком трибуналу. По захтјеву исте институције наложио је привођење и упућивање у Хаг неколицине свједока у процесу против Војислава Шешеља, који су одбијали да свједоче.

Упућени такође тврде да је кључ дуговјечности судије Милана Дилпарића у Одељењу за ратне злочине, током које је он примао двоструко већу плату од судија осталих одељења Вишег суда у Београду, уживао друге привилегије и принадлежности, у позитивним оцјенама институција ЕУ о његовом раду.

Пошто је Хрватска чланица ЕУ, Дилпарић има можда и посебан мотив да се након доказивања пред Хашким трибуналом, докаже и пред Хрватима и тако заради да се хрватске позитивне оцјене о његовом раду у нађу у европским извјештајима о правосуђу у Србији. За своје позиције, висока примања и друге привилегије које носи радни ангажман у Одјељењу за ратне злочине Вишег суда у Београду, Дилпарић је изгледа спреман и да малтеритра и понижава хероје свог народа.

Скандалозно понашање судије Милана Дилпарића у горепоменутом поступку опширно је у поднеску од 9 тачака описао адвокат Душан Братић, правни заступник генерала Бајића. Овај поднесак достављен је поред предсједника Вишег суда у Београду и других инстанци судске власти, и предсједнику Републике Србије Александру Вучићу. Управо на њему је, као једном од најбољих студената права у својој генерацији и човјеку од великог ауторитета у Србији данас посебна одговорност.

Епилог случаја судије Милана Дилпарића, показаће у којој мјери предсједник Вучић озбиљно схвата своју много пута поновљену фразу да: „Србију и Србе нико неће понижавати.“

Прошлог четвртка у судници судије Дилпарића, Србија је понижена много пута, почев од „шумадијског“ језика, па на даље.

Игор Дамјановић, IN4S