Цариградска патријаршија и расколничка интернационала

Мешање Цариградске патријаршије у црквене прилике у Украјини, стварањем нове јерархијске структуре преко неколико јуридичких потеза, уз садејство политичких елита савремене Украјине, оптеретило је црквене односе у православној икумени. Легализација украјинског раскола, примањем црквених дисидената разне мотивације од Московске патријаршије, под омофор Фанара, представља потез цариградског патријарха Вартоломеја, којим је, најблаже речено, доведено у питање његов углед као „првога међу једнакима“. Историјски цариградски патријаршијски трон показао је у 20. и почетком 21. века све слабости које су се око њега манифестовале још у времену туркократије, а које се могу подвести под термин „источни православни папизам“. Посебно место овде заузимају фамозна укидања српске Пећке патријаршије 1766. и Охридске архиепископије 1767. године, две историјске словенске аутокефалне цркве које су духовно водиле балканске Словене византијског обреда. То је, наравно, посебна тема, неке нове историјске студије понашања Фанара према словенским аутокефалијама у прошлости.

Дипломатска активност Цариградске патријаршије и украјинских политичара предвођених председником Петром Порошенком, од јесени прошле 2018, па до почетка јанаура 2019. године није довела до праве и пуне аутокефалије нове Православне цркве Украјине. Фетишизација томоса, пропраћена од екстремних украјинских националиста покличима „ми имамо томос“, па до његове идолатрије шетњом кроз Винички крај, одакле је и апостата од канонске Украјинске православне цркве, бивши митрополит Симеон Шостацки, веома је далеко од суштинског значаја аутокефалије, која подразумева част и самосталност црквеног живота једне територије (народа) без било какве спољашње присиле. Изостало је признање нове аутокефалије у Украјини формалним изјавама поглавара помесних православних цркава и њихових харизматско-литургијским учешћем, у међусобном молитвеном животу и заједници. Осим Цариградске делегације на устоличењу новог „митрополита Епифанија“ није било пристуних архијереја других православних јурисдикција. 

   
Некадашни кандидат за патријарха Руске православне цркве митрополит кијевски Филарет Денисенко 1990. године, а сада анатемисани и рашчињени мирјанин Михаил примљен је са јесени 2018. године у општење од стране патријарха Вартоломеја, духовног вожда „цариградског, васељенског и Новога Рима“. Са Денисенка је скинута анатема и забрана служења, уз познато јелинско босфорско образложење да цариградски патријарх има право апелације и суђења у споровима осталих помесних православних цркава. Али, да ли је заиста тако? Убеђене присталице и заговорници „источног папизма“ овога пута су не само на речима, него и делима, уплели себе у најгори етнофилетистички пројекат садашњице, мешањем у праведне одлуке, независни живот и особене прилике највеће помесне православне цркве на свету – Московске патријаршије.

Самозвани кијевски патријарх Филарет, је као „глава безбожног и нечастивог зборишта створеног ради личне користи“ прљао не само Свету Кијевску Рус, него су се конци његових амбиција поклапали и спајали са тенденцијама парасинагога на Балканском полуострву. Филарет Денисенко је посетио Црну Гору 24. октобра 2010. године где је изразио подршку Мирашу Дедејићу, рашчињеном свештенику Цариградске патријаршије. На јавном скупу где су „служили заједничку архијерејску литургију“, речено је како „обе цркве“ заправо „пролазе исти и тежак пут до аутокефалности“, а сам Денисенко је рекао да је препрека постизању аутокефалије Православне цркве у Украјини Московска патријаршија, а „вашој црногорској православној цркви смета Србска православна црква“.[1](https://www.youtube.com/watch?v=5jXnkm9i7Gk ). Мираш Дедејић као екстремни србофобни црногорски националиста (што је пандан примитивном национализму западних Украјинаца и њиховој русофобији), јесте оруђе у притисцима на Српску православну цркву, њену црногорско-приморску митрополију и друге епархије у Црној Гори, од стране прозападних и про-НАТО власти, режима Мила Ђукановића. Посматрано канонски и еклисиолошки Мираш Дедејић, који се представља као „црногорски архиепископ Михаил“ добио је „потврду народног избора“ и „хиротонију“ од стране расколничке Бугарске православне цркве 15. марта 1998. године, тачније од тзв. „Алтернативног Синода“ којим је председавао патријарх Пимен.[2] (https://www.youtube.com/watch?v=wlJxX8Fjj0U&t=425s). Ово већ довољно сведочи о њеној валидности и утемељености. Самозвани црногорски архиепископ и митрополит Михаил (Мираш Дедејић) био је у посети неканонској цркви анатемисаног Филарета Денисенка у неколико наврата.

Познато је да је патријарх Вартоломеј својевремено Мираша Дедејића ставио под забрану свештенослужења, одузевши му црквени чин, док је био парохијски свештеник у Италији, тј. у свези клира Цариградске патријаршије, 9. априла 1997. године. Исто тако, патријарх Вартоломеј је осудио Алтернативни Бугарски синод деведесетих година 20. века пруживши подршку канонском стању Патријаршије у Софији. Откуда, онда, канонско-правна казуистика једног језуитског типа у Фанару по питању „анатеме“ над Филаретом Денисенком, човеком чија се зла антисаборна дела виде и даље од граница Украјине? Модерни фанариотски гласноговорници и горди предавачи еклисиологије оправдавају потезе патријарха Вартоломеја да је могао „поседујући право интерпелације“ да скине анатему са Филарета Денисенка, једне црквене личности високог ранга који је многе савремене руске архијереје рукоположио још у совјетско време. Намерно се заборавља да је његово учешће у хиротонијама било пре рашчињења и одлучења од црквене плироме Руске православне цркве! Са друге стране, поставља се питање како је „патријарх васељенски и Новога Рима“ дозволио себи да буде потпора расколничкој интернационали која прижељкује развој догађаја на канонској територији Српске православне цркве по украјинском моделу, који данас искључиво пројављује еклисиолошки неред и једно опасно повећање степена насиља који проистиче из идентитетске конфузије.

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут

Радован Пилиповић
директор Архива Српске православне цркве
Православље