Терасица из деветнаестог века покривена виновом лозом, на њој четири старице и два млада монаха. Да нема италијанских војника, под тешком опремом и с аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице. Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка бране жене против којих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви. Захваљујући тој одлуци, Ђаковица је сачувала мултиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у Храму Успења Пресвете Богородице одржали службу Божију.
„Идеш ли ти код бака у Ђаковицу”, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета с остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијански војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је „ситуација у граду мирна док србска црква гори”.
Пољка Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима, одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци” почеле да помажу.
Већ до јуна те године огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане.
„Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа”, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела. Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска, камен по камен, обнављала цркву. На дан повратка епископ Тодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође.
„Биле су верне Господу кад је било најтеже”, поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост с бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести миловала нас је својим благим погледом.”
У најтежим временима временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!” Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици, који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „Сад сам ја последња ђаковичка бака!”
Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле”, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад.
Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу.
Живојин Ракочевић, Политика 
