Шта се крије иза цвета који се у Србији носи поводом Дана примирја

12.11.2018. год.

Љубичасти цвет који се 11. новембра носи на грудима подсећа на крај Великог рата, али и на Наталију Обреновић, жену краља Милана и мајку Александра, последњег србског владара из те династије. Школарци се 11. новембру радују јер знају да тог дана неће бити наставе. И одраслима овај датум прија јер је радна седмица за један дан краћа. Али многи, осим назива празника Дан примирја у Првом светском рату, не знају шта се тачно празнује, због чега се на грудима носи значка с малим љубичастим цветом и по коме је он добио назив.

Сваког 11. новембра обележава се дан када је 1918. у Првом светском рату у Француској потписано примирје. У оквиру обележавања овог празника у многим земљама се одржавају свечаности, а носе се и посебна обележја. Од пре неколико година код нас је то управо наталијина рамонда, цвет чија је симболика вишеструка. Ова биљка се осим на истоку Србије, може наћи и на планини Ниџе. Њен врх је Кајмакчалан, на коме се одиграла чувена битка у Великом рату. Наталијина рамонда се назива и цвет феникс јер како указују познаваоци, ова биљка када се осуши, уколико се залије, може да оживи попут наше земље после Првог светског рата. Предзнак наталијина, који је дат овом цвету, додељен је у част Наталије Обреновић, прве краљице савремене Србије и жене која је србском народу помагала у току Великог рата.

Љубав прве краљице из династије Обреновић према нашем народу почела је знатно раније. Наталија Петровна Кешко рођена је у Фиренци, али су она, њене сестре и брат још у детињству остала без оца који је био руско војно лице. Већ с петнаестак година, како бележе хроничари, Наталија је остала и без мајке, молдавске принцезе, па њена бака одлучује да је уда. Прилика је био Милан, из српске владарске династије Обреновић. Наталија ипак није пуно познавала историју наше земље, сем да је у њој убијен Миланов претходник на челу Србије, кнез Михаило.

Пре склапања брака, кнез и будућа србска кнегиња, видели се само три пута. Верили су се у лето 1875, а венчали су се већ у октобру те године. Баш тада је, како казују хронике, почела и љубав између Наталије и нашег народа, али су и кренула неслагања с кнезом. Док је Милан желео да се венчају у иностранству, Наталија је хтела да то буде у Србији. Жељу младе кнегиње за приближавањем народ је, по свему судећи, брзо препознао јер, како је она записала у мемоарима, када је стигла у Србију приметила је топлину људи према њој. Већ наредне године Наталија је родила првог сина, будућег монарха Србије Александра, а две године касније и Сергеја, који је умро убрзо после рођења.

Наталија 1882. постаје прва краљица модерне Србије, али живот на двору јој, како је забележено, није био превише лагодан. Још док је била кнегиња, кнез Милан је отерао њене сестре, као и њену омиљену тетку, а није јој дозволио ни да оде на сахрану брату.

Сукобу владарског пара допринело је и неслагање око имена деце. Милан је желео да прворођеном сину име да по Милошу Обреновићу, али је превагнула Наталијина жеља. Несугласице су изазивале и политичке теме јер док је она сматрала да Србија треба да буде одана Русији, Милан се окретао Аустрији поготову после разочарања у Русију због Санстефанског споразума, којим је Србија била оштећена. Несагласје краља и краљице нарастало је из године у годину, а како стоји у записима, томе су допринели њена тврдоглавост и његова неверства. Све је кулминирало у пролеће 1887, када је Наталија одбила да се рукује са супругом грчког отправника послова, за коју је сумњала да је Миланова љубавница. После тога, краљ је решио да супругу удаљи. Послао ју је на годину дана ван Србије с Александром, који је требало да се усавршава. Краљица и наследник трона били су у више држава, а када је година прошла, Милан је затражио развод и приредио отмицу сина. Није вредело много ни то што је краљица имала наклоност нашег народа. Брак је разведен, о чему је писала и инострана штампа.

Годину касније Милан је напустио трон, а Наталија је добијала повремене дозволе за кратке посете. Како је забележено, у јесен 1889. у Београду су многи грађани дочекали вољену краљицу, али јој је одлазак на двор био забрањен. Ту није био крај Наталијиним мукама. У српску престоницу убрзо је поново дошао и Милан, од кога је већ 1891. тражено да напусти Београд. Он је пристао, а један од услова је био да оде и Наталија. То је изазвало демонстрације јер људи нису желели да краљица оде. Она је ипак прогнана у Земун. Наталија је била понижена, а један од одлучујућих удараца задао јој је син Александар када је одлучио да ступи у брак с Драгом Машин, за коју је краљица знала да је нероткиња.

У записима је остало да је живела повучено, да је пружала помоћ Србима у току Великог рата, а да је после тога прешла у Париз, где је била у женском манастиру и где је живела у беди. Наталија Обреновић, коју су у Европи у првој половини 20. века описивали као најтужнију краљицу на Старом континенту, преминула је у престоници Француске у мају 1941.

Улице које се не укрштају

Трагови првог краљевског пара модерне Србије и данас се налазе у центру престонице. У самом срцу града готово паралелно иду улице Краљице Наталије и Краља Милана. Оне се ни у једном делу не укрштају што на неки начин симболично указује на непремостиве разлике из доба владавине Милана и Наталије.

Судбина или случајност, али у Улици краљице Наталије годинама се налази Руски дом и породилиште народа који је неизмерно волела.

Дејан Алексић, Политика

Извор
фото: Википедија / Политика/ vostok.rs