Пише Мирослав Лазански за Политику
Фетва је написана. Из Црне Горе. Важи за писца и академика Матију Бећковића, за историчаре Чедомира Антића и Александра Раковића, те за професора Дејана Мировића. Који су помислили, или мисле, да је Црна Гора, заправо, Србија. Или још боље да је Црна Гора Иран. И да су неки политичари у братској нам Црној Гори хистерични антисрбски фанатици, заправо, верски острашћени као неки у Ирану. Пошто нам је Техеран пре десетак дана опет увео визе. Које смо ми, јелте, по наређењу Брисела, претходно увели Ирану. И који је на наш потез само реципрочно одговорио. Што је свето правило дипломатије. А што ми, судећи по неким изјавама из МИП-а, нећемо урадити нашем „другом оку у глави”. Што се може, не дај боже, тумачити и да Црну Гору и не сматрамо државом чим се не придржавамо принципа реципроцитета у односима између држава. Између нас и Ирана на делу је државни реципроцитет, са Црном Гором га нема. Буразерски однос? Јер, ми смо великодушни и не желимо да нас у Подгорици баш све сматрају за православне ајатолахе који би да тлаче братску нам Црну Гору. Па ће на нашу молбу, ради појашњења забране уласка србским интелектуалцима, Подгорица вероватно послати детаље како су они то „опасност за националну безбедност Црне Горе”. Са свим детаљима, ко је од њих и колико пута путовао у Русију, ко је све био на коктелима у руској амбасади у Београду, ко је шта помислио, или рекао против НАТО-а, има све да нам то лепо предоче, а онда ћемо ми размислити шта ћемо даље. Волео бих да грешим, али „папала маца...” Бећковићу и друштво поздравите се на неко време са летовањем у Црној Гори.
Но, можда су академик Бећковић, историчари Антић и Раковић, те професор Мировић опасност и за мир у региону, па и на планети. Иако смо ми више пута рекли да више нећемо ратовати. Поготово не због академика, историчара и професора. Јер, друг Тито је одавно рекао оно: „Радници, сељаци и поштена интелигенција.” Што значи да има и непоштене интелигенције, која жели да нас увуче у рат против целог света и НАТО-а. Академик Бећковић је пример тих скривених намера. Због њега је и подигнута борбена готовост најмлађе армије НАТО-а. Каква част.
Или су Срби склони мазохизму, а ако су још при томе и писци, схваћени или несхваћени, онда је мазохизам можда и идеологија неких модерних политичких мислилаца. Наиме, најтеже је бити несхваћени писац у Црној Гори. Добијете највише књижевно признање, а онда вам, после неколико година, забране улазак у земљу. То је горе него бити писац у немилости. Писци су увек амбивалентне личности, посебно велики писци. Наиме, читав стваралачки процес писца јесте, пре свега, процес унутрашње борбе и самоусавршавања. Велики писци воле да кажу како они морају да буду изван живота, увек незнатно испред и изнад. Па је тако академик Бећковић забринут хоће ли му званична Подгорица забранити да једног дана и почива у Црној Гори, да тамо живи и када умре. Нема разлога за бригу, комунисти су дозволили да се краљица Марија и у време СФРЈ сахрани на Опленцу, а бивши комунисти и даље владају Црном Гором. Великани су увек усамљени. У величини. Посебно писци.
Да видимо како ће на све ово да реагује интелектуална јавност Црне Горе и Србије? Како ће реаговати безбедносни стручњаци у погледу степена опасности коју представљају академик Бећковић, историчари Антић и Раковић, те професор Мировић. Очекујем да следећи београдски безбедносни форум посвети најмање једну сесију опасним ликовима у личностима академика, историчара и професора. Предлажем академику Бећковићу да се слика са пиштољем као Џејмс Бонд, да направи своје флајере и да их помоћу балона пусти у ваздушни простор Црне Горе. Како наша србско-црногорска СМАТСА заједнички контролише ваздушни простор Србије и Црне Горе, то балоне с флајерима вероватно и неће приметити, па онда и нема неовлашћеног упада у ваздушни простор, када се већ неовлашћено упада у историју Црне Горе. Но, ако полете грчки и италијански ловци, који чувају ваздушни простор Црне Горе, академик би могао да буде проглашен и терористом. Матија Бећковић против НАТО-а, како то гордо звучи.
Демократија је систем који садржи и релативизам и скептицизам. Што значи да нико не може да се представља као апсолутно „најбоља страна” и једини аутентични представник народа. У Црној Гори. У једној здравој и виталној демократији ни интелектуалци не би требало да инсистирају на поштовању, на некритичном прихватању свих њихових идеја. Али без знања, политичкој дебати недостаје визија, а онда све то може да западне у циничну и јефтину препирку. Или у забрану уласка у земљу.
Видео сам саопштење званичне Подгорице о мерама против србских интелектуалаца. Поломићете зубе ако желите да то политички читате. Никакав дискурзивни такт, пре је реч о поетолошком механизму дистанцирања, нема ту ни оштроумности у застрањивању, већ више жеље да црногорска политичка елита наступа као сведок. Чега? Историје? Или реконструкције сећања које одржава с прошлошћу један афективан и милитантан однос. Наравно, нико не може писца да ослободи његових предрасуда. Забрањени писац има право да мисли и верује у оно што говори и пише. Али реакција из Подгорице први је симптом маније. Трагичан водвиљ у скупини театарских демонстраната са свих страна...
