Сањао је крофне. Вруће крофне. Ништа друго, само то. Чак ни тањир на коме су. Један дуг, велики сан о врућим крофнама, о њиховом осветљеном, жутом, зрачном облику, окруженом неким ореолом, о њиховом мирису, о жудњи да и унутрашњошћу уста осети њихов укус… - тек неколико је реченица из романа „Дан шести”, у коме Растко Петровић описује како је као шестогодишњи дечак прешао са србском војском Албанију.
Растко је био само једно од 20.000 пропале деце и голобрадих дечака, према подацима Врховне команде Српске војске, који су се нашли у вихору Првог светског рата. Уочи сукоба, у страху да јој непријатељ кад дође у земљу, не мобилише омладину, Команда је наредила да сви дечаци старији од 12 година крену за војском, „а како то бива у несрећним ратним околностима дечаци и још нестасали младићи делили су судбину војске, неретко без одеће и обуће и најчешће, гладни, поднели су страшне тешкоће. Најгори правац пута (преко Албаније) пао је у део овом несрећном србском подмлатку!”.
„У борби за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије, младост. Залихе своје интелигенције ставила је на жртвеник отаџбине, ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама”, бележи у књизи „Ходочашће на Крф”, Љубомир Сарамандић, даље наводећи да се процене о броју учесника у повлачењу преко Албаније разликују, али и да се може претпоставити да је крајем новембра 1915. године на пут кренуло око 220.000 војника и официра и готово исто толико цивила. Међу њима, кроз албански крш и гудуре пробијала се и читава србска држава, краљ, чланови владе… Деца су страховито патила али ти мали хероји успели су да почетком 1916. године угледају море.
Уточиште је било грчко острво Крф, које су Французи окупирали како би имали куда да сместе изгнанике. По доласку распоређени су у транзитне центре, одакле су их после слали у иностранство на лечење и на школовање о чему је бринуло и организовало Министарство просвете у избеглиштву. Школе за српску децу формиране су и на самом Крфу. Ђачке вежбе биле су и дневници и писма родитељима, која су путовала тамо далеко…
„Мили мој оцо, ја сам здрав, ништа не брини. У школи сам добро. Већ сам почео да парлам по мало француски. Када прођем времена и неправилне глаголе, моћи ћу лепо да се споразумевам. Бићемо распоређени у класе по свом знању… Села су им уређена. Овде живимо лепо, само да ме не мори брига за вама и нашима, осећао бих се срећан. Колико ми пута дође да бих плакао, као мало дете, али опет имам наду у Бога и у нашу војску. Дневник водим редовно. Трудим се да опишем цео пут мој од Лазаревца довде. Овде се чују топови од Вердена, као да смо у Србији. Љуби те и поздравља твој син Бата.”
А и министар просвете Љубомир Давидовић, писао је писма са грчког острва. Једно, пуно речи захвалности, послато је 10. маја 1917. године француској влади, али и на још 4.000 адреса француских мајки, које су прихватиле српску децу.
„Ступајући, ојађене душе на ваше тло, наша деца нашла су другу отаџбину која је умела да утре њихове сузе и она се сада ту припремају да би сутра била генерација достојна жртава својих очева. Ви сте учествовали у једном делу, јединственом у историји и ја имам част да Вам у име Владе Краљевине Србије изразим искрену захвалност родитеља осталих у Србији, који ће знајући да су њихова деца заштићена, са више наде носити свој крст патњи”, пише министар Давидовић чији се син јединац није вратио са Кајмакчалана.
Олга Јанковић, Политика