ОБМАНЕ У УЈЕДИЊЕНИМ НАЦИЈАМА

Ја сам о тим обманама писао још 2010. године у Студији „Сребреница велика обмана“ коју сам радио за Републички центар за истраживање ратних злочина – Бања Лука.  Урађена је радна верзија Студије и на томе се стало. Разлог ми није познат.

 

 

У Загребу је већ 21. априла 1993, само пет дана пошто је Сребреница проглашена за заштићену зону, командант УНПРОФОР-а шведски генерал Валгрен објавио да је демилитаризација завршена. "На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован." Он се, професионално и официрски часно, оградио. Чак је наведено да је демилитаризација завршена у подне. Ако то није истина криви су официри који су га обавестили.

 

У ствари, на подстицај САД и неких западних држава, политика Уједињених нација коју је доследно извршавао тадашњи подсекретар за мировне операције УН-a Кофи Анан, била је да се муслимани не разоружају. Кофи Анан је, спроводећи такву политику, после само два дана (23. априла) послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности, коју је предводио венецуелански амбасадор. У тој поруци је навео: "Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата.

Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности, која вам долази у посету упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико земаља чланица да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању жртава." То је био начин да се, на интервенцију Кофија Анана, изигра Резолуција Савета безбедности и да се у Сребреници сачувају муслиманске оружане формације и терористичке банде. Иста пракса је потом примењена и у Горажду, Бихаћу... Неколико година касније видео се стварни смисао америчке и Ананове интервенције у корист муслимана. Они су постали пешадија НАТО савеза.

 

То је само почетак пристрасног понашања у случају Сребренице. У Секретаријату Уједињених нација прикривен је значајан југословенски документ о страдању Срба у Сребреници. Исти документ је прикрио и прећутао Кофи Анан и у свом извештају који је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године. У истом извештају он се позива на књигу Насера Орића у којој се говори о страдању муслимана, али прећуткује раније изашлу и достављену књигу М. Иванишевића у којој се говори о страдању Срба у Сребреници. На почетку, у другом параграфу, навео је или цитирао невероватну неистину тужиоца Хашког трибунала: "Докази које је тужилац понудио описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука.

 

Ово су истинске сцене пакла, писане на најмрачнијим страницама људске историје."

 

  Хашко тужилаштво узалуд више година трага за сведоцима тих Ананових "злочина". Нико тако нешто није видео. Чак ни сами сребренички муслимани. Ово што је у извештају речено је бескрупулозна обмана светске јавности и Генералне скупштине УН-a. Никада није пронађен, нити је постојао деда који је присиљен да једе јетру свог унука, нису пронађене мајке пред којима су побијена њихова деца, нису пронађени обогаљени и поклани мушкарци и жене, све је то измишљено, као што је измишљено и закопавање живих муслимана.
 

То што је о Србима у наведеном извештају написао Кофи Анан, генерални секретар УН-a, спада у странице најмрачније пропаганде уперене против једног народа.

 

Шта се у Уједињеним нацијама дешавало током рата у Босни и Херцеговини непосредан сведок је професор историје, а извесно време и проректор на Илиноис универзитету у Чикагу др Никола Моравчевић. Он је то изнео у интервјуу "Вечерњим новостима" под насловом "Чинимо исте грешке". Том приликом је рекао и следеће: "Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија, који ми је и дозволио приступ архиву.

 

Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи написао да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага Ујединуених нација у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде дневног реда заседања".

 

Реч је о редовном извештају који је након годину дана командовања јединицама УНПРОФОР-а Намбијар поднео Савету безбедности и у коме се, поред осталог, говори и о злочинима босанских муслимана и Хрвата над србским становништвом. Никола Моравчевић, такође, сведочи: "Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се Намбијарови докази повуку. Иста је судбина и дела извештаја из Рачка, због кога је бомбардована Србија." Рецепт примењиван током рата у Босни и Херцеговини био је сасвим једноставан.

 

Извештаји о страдањима Срба и србским жртвама завршавали су у архиву и о њиховом садржају јавност, бар преко Уједињених нација, никада ништа није могла да сазна. Насупрот томе извештаји о страдању муслимана, силовањима, прогонима или убиствима, обично тајно и лажно допуњени са фалсификованим бројем страдалих, стизали су на дневни ред Савета безбедности Уједињених нација. Последице су увек биле исте: доношене су резолуције са новим, све оштријим казненим мерама против Срба с обе стране Дрине. Недуго затим на србска насеља су се сручили бомбардери и крстареће ракете.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији