Србски гроб руског официра: Руски историчари на ходочашћу у знак сећања на Николаја Рајевског

Историчари из Србије, Русије, Црне Горе и Републике Српске који су се 16. и 17. октобра окупили у Крушевцу на конференцији „Улога Русије као заштитника православља на Балкану” у организацији удружења „Всеславец” међу собом су поделили чињенице и детаље везане за руско-турски рат, али су притом посетили и места везана за ове историјске догађаје, као и српске манастире. Russia Beyond вам преноси детаље са њиховог ходочашћа.

За време руско-турског рата у Србији се борило много руских официра и војника, који су добровољно дошли на балкански фронт како би пружили помоћ браћи по вери. Име Николаја Рајевског заувек ће златним словима остати уписано у причи о овим догађајима.

 

Пуковник Рајевски је стигао у Србију како би се борио против Отоманске империје на самом почетку србског устанка и показао се као храбар и племенит официр. Трагично је погинуо 20. августа у бици у селу Горњи Адровац. На месту погибије славног официра 1903. године је од средстава његове породице подигнута руска црква Свете Тројице.

 

Сада, с јесени, златно лишће покрива стазу која води ка цркви. Овде влада тишина као после звука покидане струне. Никога нема. Село је изумрло, прозори на кућама су замандаљени. Само ветар лагано покреће гране липа које нечујно просипају лишће на црну надгробну плочу на којој стоји: „Нема веће љубави него да ко положи душу своју за другове своје”.

 

Црква је рестаурирана и уређена. Некада су се ту приликом невремена склањале овце и све је било урушено. Нажалост, поправка је поново потребна. Фреске су прекривене гљивама које их нагризају по влажним ћошковима. Огроман портрет Николаја Рајевског који покрива један зид тужно посматра иконе Богородице и Спаситеља. Кроз витраже на прозорима, по којима миле бубамаре, мека светлост се излива као мед, а затим са златних ликова прелази на сагореле свеће са наслагама стврднутог воска. Овде се трагедија може живо осетити и данас, као да се све то јуче догодило.

 

Александар Муромски, председник Омладинске скупштине народа Евразије:  

-Нажалост, место где је погинуо Рајевски је запуштено и то изазива тугу. У Русији многи и не знају да ова црква постоји, а сигуран сам да би се нашло доста оних који би желели да помогну да се она обнови. Али за то је потребна паметна стратегија и савремени маркетиншки приступ.

 

Са овог места беживотно тело Рајевског превезено је у древни манастир светог Романа. То је један од ретких манастира у Србији подигнут пре Немањића и Кијевске Русије. Манастир је много пута спаљиван, пљачкан и зато су улази у цркву ниски, како разбојници не би у њу улазили на коњима. Двориште је покривено ситним каменом из Западне Мораве, три километра даље, које је овамо стрпљиво донео и послагао један од монаха. Гроб пуковника Рајевског покривен је цвећем, ту почива његово храбро срце.

 

Отац Влајко пали свећу и чита молитву. Николаја Рајевског Срби прихватају као свог због његове храбрости и вере. Када дођу овамо да се помоле светом Роману чудотворцу, прекрсте се, са поштовањем застајући пред гробом младог руског официра.

 

Виктор Раков, доцент Курског универзитета, заменик директора за научноистраживачки рад:

„Волим да посећујем мале манастире. На таквим местима се не осећа да време пролази. Необично осећање блискости обузима ме у србским манастирима и црквама. Према Рајевском имам посебан однос. Са страхопоштовањем долазим на гробове наших руских војника у иностранству. Размишљам о томе како су се далеко од куће борили, чувајући веру и отаџбину, како су ишли пешице, без путева, како су ратовали.”

 

Са звоника се разлеже тихи звон. У цркви са древним потамнелим зидовима миришу тамјан и јелеј. Отац Влајко благосиља госте за срећан пут и гаси свећу на србском гробу руског пуковника Николаја Рајевског.

Приредила Катарина Лане, Russia beyond