Србија и Русија у Евроазији: Духовно-историјски темељи и перспективе

15.10.2018. год.

Излагање Владимира Кршљанина на трибини Српске деснице, одржаној 10.10.2018. у сали СО Нови Београд

Пре неколико дана, тачније у суботу, испратили смо Смиљу Аврамов. Миша Вацић, председник Српске деснице, и ја, смо се после неког времена срели на том испраћају и тада ме је позвао да данас говорим, што ми је велико задовољство – знајући њега као провереног борца за српске патриотске идеале, и уз жељу за успех ове организација и младих људи који је чине.

Испратили смо тад Смиљу Аврамов, једног од корифеја српске научне мисли, која је веома цењена у Русији, па је на централном месту на њеном испраћају био венац Међународне словенске академије и порука коју је из Москве упутио Сергеј Бабурин, председник те академије. Значи да су на духовном нивоу, и научном, ако хоћете, везе између Србије и Русије веома снажне и нераскидиве.

Председник Србије Александар Вучић се јуче и данас налази у званичној посети Казахстану, другој по величини земљи ЕАЕС и ОДКБ. Видели сте како је са великом срдачношћу и са највишим могућим почастима дочекан у овој пријатељској земљи. Добио је и највише одликовање Казахстана и титулу почасног професора њиховог главног универзитета, а могућности и политичке и привредне сарадње се још шире отварају. Ово наглашавам због тога да бисмо уочили неке ствари које се морају уочити. Прво, Казахстан је земља у којој је већинско становништво муслиманске вере. Друго, то је земља – савезник Русије и једна од централних у овим организацијама и интеграцијама које сам споменуо. И треће, веома је различит третман наших руководилаца и представника наше земље, без обзира на друге аспекте односа и сарадње, који су неизбежни, у заиста пријатељским земљама и у оним које морамо да зовемо пријатељским, јер је то у нашој природи. Ми свима пријатељску руку нудимо, али такође, у стању смо да приметимо чије је пријатељство искрено, а чије је само на речима.

Пошто се тиме и као дипломата и научни радник бавим, а и тако смо се договорили Миша и ја – да нешто кажем о евроазијским интеграцијама, укључујући ОДКБ, ја бих рекао неколико кључних речи о две битне ствари. Једна битна ствар је шта нас историјски везује за те организације и колико је та веза чврста, дубока, стара, на чему се заснива, да ли се може са нечим поредити... А друга је шта те организације представљају данас и шта оне могу нама да понуде, ако појачамо са њима сарадњу и ако им се, евентуално, придружимо.

Основна ствар за нас нису све те земље заједно, него је основна ствар Русија и наша историјска блискост са Русијом. А она је потпуна.

Ми смо истовремено и рођена браћа, повезани као Словени, истим пореклом и практично истим језиком и културом, а са друге стране, оно што је посебно важно, нас везује вера, односно цивилилизација у чијој основи је православна вера.

То је оно што данас одређује понашање, а и увек је одређивало, појединаца и народа у свету.

Корени тога, они забележени, које вреди приметити, почињу у време Светог Саве, који је утемељивач савремене Србије, али који је оставио и огроман допринос и огроман утицај на савремену Русију. Свети Сава је постао то што је постао, под утицајем руских монаха, из манастира популарно званог Русик, односно Пантелејмон, на Светој Гори. Он се са њима договорио да се замонаши, иако његово племићко, дворско окружење, није то од њега очекивало. После је Свети Сава утемељио, заједно са својим оцем Стефаном Немањом, Хиландар као српску царску лавру и водећи манастир. Међутим, веза са Пантелејмоном се наставља, и када Русија долази под монголско-татарску владавину, Цар Душан прихвата покровитељство – ктиторство над Пантелејмоном. У време врхунца српске средњовековне државе, по Србији су једнако третирани, и препуна је Србија поседа ова два манастира – подједнако и Хиландара и Пантелејмона. Што значи да је Србија помогла Русији да духовно опстане, да извор своје духовности на Светој Гори сачува у време кад је Русији било тешко. Навикли смо да говорим о руској помоћи нама, али занимљиво је да схватимо да је та помоћ обострана, као што и приличи међу рођеном браћом.

Ми и Руси смо исконска, права, европска цивилизација. Европска цивилизација се темељила и хиљду година развијала у Источном римском царству, које је трајало хиљаду година као најважнија чињеница савремене историје, и руска и србска култура су заједно потекле оданде. Свети Сава је превео и допунио, уредио, систем тзв. римског права, које је у ствари Јустинијаново право, кодификовано у Источном римском царству, које су после на Западу назвали Византија, покушавајући да се дистанцирају од њега – варвари који су претендовали на континуитет са „западним“ Римом – они грабљивци које данас познајемо као НАТО пакт – суштина им је била иста све време.

„Кормчаја књига“ или „Номоканон“ је правни систем написан на језику, који је истовремено био и србски и руски – то је црквенословенски језик (који се неправедно не учи у „класичним“ гимназијама, а требало би да се учи паралелно са латинским и грчким, зато што је то основа наше културе и основа онога што повезује словенске православне народе). Дакле, у време Светог Саве, у средњем веку, ми смо имали исти књижевни језик са Русима. Важно је то нагласити – да не буде да су Руси нешто друго од нас. А Номоканон је постао темељац велике – и српске и руске државотворности.

Ово су чињенице које морамо да имамо у виду, јер једино оне објашњавају онај интензитет односа који смо имали у последња два века, и то колико су се Руси трудили да нам помогну да се ослободимо од турске владавине, и чињеницу да никада нисмо имали никаквог ратног конфликта између себе, него смо увек имали заједничке непријатеље и увек ратовали на истој страни.

А у последњем херојском подвигу србског народа – 1999. године, у отпору НАТО агресији, учињен је први пут озбиљан корак да се оствари, осим духовног, и државно јединство Србије и Русије. И тада је покренута процедура за прикључење Србије Савезу Русије и Белорусије. А то је најужи облик источне интеграције, онај који је резервисан за потпуну, рођену браћу.

Постоје, као што знамо, и шири облици, који су такође веома важни. А пре него што кажем пар речи о тим облицима, цитирао бих вам две мисли важних личности руске историје, које језгровито објашњавају шта смо то ми и Руси заједно, и зашто је данас Русија под Путином, патриотом и православним државником, постала нада за читав свет. Први цитат је из 18. века:

„Предност Русије над другим државама је у томе што њоме директно управља Господ Бог.

Иначе се не би могло разумети како она уопште постоји.“

Гроф Бурхард Кристоф фон Миних (1683-1767), руски генерал-фелдмаршал

Дакле, Немац. Од Петра Великог и Катарине Велике, многи су Немци ступили у службу Русије и постали њени поданици. И на овом примеру видимо како протестантски дух покушава да увек све рационално објасни. Па ако до рационалног објашњења како Русија постоји не може доћи, онда је закључак да Господ Бог њоме управља. Дакле, Миних је, долазећи из другог система вредности, у Русији ипак досегао велику истину.

А што се тиче правих, суштинских разлика нас и Запада, о њима нам говори, у 19. веку, чувени Фјодор Тјутчев, велики руски песник, који је био и државник и дипломата. Он је о положају Русије у свету забележио следеће:

“Између Русије и Запада не може бити савеза ни ради интереса, ни ради принципа, и ми, Руси, морамо увек памтити да су принципи, на којима су засноване Русија и Европа, међу собом толико супротни, толико се узајамно искључују, да је живот једне могућ само по цену смрти оне друге. Из тога произилази да једина могућа политика Русије у односу на западне силе, није савез са овом или оном од тих сила, већ разједињење и поделе међу њима. Јер само када су међу собом разједињене, оне престају да буду непријатељске према нама – због своје немоћи.“

Фјодор Тјутчев (1803-1873)

Темељ наше цивилизације, праве, исконске европске цивилизације, основни појам наше цивилизације, наше вере, је ЉУБАВ. Ако се над тим замислимо, схватићемо и нашу тежњу ка праведности, и наше херојске подвиге кроз историју. А љубав значи и одсуство мржње. Цела ова Европа, овај Запад, о коме Тјутчев говори, се у прошлости два пута ујединио против Русије. Често, кад говоримо о Наполеону и Хитлеру, изгледа да су то ратовали Французи, па онда Немци против Русије. Не, у оба случаја је против Русије ратовала уједињена Европа. И у оба случаја, рат се завршио на исти начин: Русија је освојила Париз, када је била на то принуђена, па је онда освојила и Берлин. Али никаквих одмазди није било. За разлику од западњака, који су Дрезден сравнили са земљом, који су сравнили са земљом Хирошиму и Нагасаки. Ништа они нису тиме поправили. Они су само показали своју природу.

Наша православна цивилизација је стваралачка. Ми стварамо, јер нас је Бог тим стваралачким даром обдарио. Ми смо његови саучесници у стварању света и ми стварамо богатства за све, и праведно их расподељујемо.

Њихова цивилизација је освајачка, гангстерска, код њих је принцип „човек је човеку вук“, који не постоји ни у животињском свету. Значи треба од некога отети, украсти, преварити га, експлоатисати, ако треба и убити да би се од њега узело, иако нам је Бог подарио довољно за све.

Толико историји и о принципима. А сада о данашњим интеграцијама. Оне имају више нивоа.

Ту је најпре Савезна држава Русије и Белорусије.

Затим постоји Евроазијски Економски Савез, чије су пуноправне чланице Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизија и Јерменија, а Молдавија има статус посматрача.

Постоји ОДКБ, као војна организација, али она није војни пакт у класичном смислу, о чему говори и њен назив: Организација Договора (односно Уговора) о Колективној Безбедности. Подвучени су дакле, дефанзивни принцип и одбрамбени карактер ове организације. Примери Наполеона и Хитлера показују шта значи одбрана, ако неко удари на Русију. А данас видимо шта се дешава и у Сирији.

Чланице ове организације су такође Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизија и Јерменија, плус Таџикистан.

Има још много земаља које су кандидати и које су у преговорима.

Основна карактеристика евроазијских интеграција је да не постоје стриктна правила која се намећу. За разлику од Европске Уније која вам намеће правила, која су по вас неповољна ако сте мали. Овде пак нема никаквог мешања у унутрашње ствари земље. Она суверено одлучује о свом политичком и економском систему, а принципи сарадње се уређују тако што се прилагођавају свакој новој чланици, тако да се она осећа подједнако безбедно и равноправно.

Овде се под термином Евроазија, подразумевају за сад, земље Историјске Русије, или некадашњег СССР, које се реинтегришу, пошто их је Запад разбио. Међутим, те интеграције су отворене и за друге, тако да, у преговорима су и међу кандидатима и земље попут Монголије, Ирана, Турске, Сирије, Туниса итд. И Србија води преговоре о успостављању зоне слободне трговине са ЕАЕС. Први је такву зону задобио Вијетнам. Наглашавам да се интеграција шири и изван оквира бившег СССР, јер нам понекад говоре да је то облик сарадње само за те земље и да ми тамо немамо шта да тражимо, што није истина.

Осим евроазијских интеграција у ужем смислу, овако како сам их описао, постоји и појам Велике Евроазије, који су недавно лансирали Владимир Путин и Си Ђинпинг, лидери Русије и Кине. Велика Евроазија обухвата, са једне стране ЕАЕС, а са друге стране Економски појас Пута свиле. Сарадња Русије и Кине постоји и кроз организацију БРИКС, али се и на терену – Евроазијском континенту одвија једно сложено пријатељско преплитање и војно-политичко савезништво ове две, у овом часу, већ највеће светске силе – зато што морамо констатовати, свакоме очигледну, кризу и залазак Запада.

Да завршим – Србија треба да буде срећна због развоја догађаја у свету. Њу, засад, од формалног прикључивања овим перспективним савезима, одвраћају чињенице о економској и другој зависности, коју су нам постпетооктобарски режими наметнули, у односу на Запад. Тако да је нама, у овом тренутку, 8-9 пута већа размена са ЕУ него са Русијом, као највећим делом ЕАЕС.

Нама предстоји један велики пут, и зато је важно ово што данас овде говоримо. Велики пут, велики труд, али знајући све оне историјске источнике, које смо поменули, и историјску традицију, ми можемо бити сигурни у успех тог пута. Морамо се трудити на свим пољима да јачамо и економску и политичку и војну сарадњу и оно што се данас зове хуманитарна сарадња – да имамо што више контаката на плану образовања, науке, културе са нашом браћом и пријатељима из Русије.

Војно-политички савез са Русијом је осигурање наше будућности. А учешће у евроазијским интегративним процесима је проширење економских и безбедносних перспектива нашег развоја.